Вријеме је за промјене у селекцији БиХ

Дуго смо чекали да заиграмо на смотри најбољих репрезентација на свијету. На крају смо дочекали и какав год да смо резултат у Бразилу направили, треба скинути капу и честитати репрезентативцима и стручном штабу.

Направљен је велики резултат самим одласком на смотру најбољих. Резултат који се чекао годинама и који је навијачима нашег националног тима и свим нормалним становницима Босне и Херцеговине донио највећу радост у послијератном периоду. Баш због тога годинама се ћутало и трпило.

Ствари су се гурале под тепих, зарад мирне атмосфере. Можда смо и закаснили, али нека се сваки читалац запита шта би било да смо о овим стварима писали прије Мундијала. Били бисмо проглашени издајницима и рушитељима свега босанског. 

Емир Спахић

Капитен фудбалске репрезентације Босне и Херцеговине, човјек који је на Маракану извео репрезентативце наше земље у првом сусрету у историји нашег националног тима на Свјетском првенству у Бразилу. Као капитен требао је бити најсмиренији и најсталоженији играч у редовима нашег тима. Нажалост најслабија карика у нашем тиму био је управо Емир Спахић.

Већ у првом сусрету против Аргентине показало се да је Спахић фудбалер који је у овом тренутку лимитиран да игра на врхунском нивоу. Стигле су га године, а ако ћемо бити реални неко посебно фудбалско знање никада није ни имао, што је надокнађивао неким другим стварима. О његовој срчаности не треба трошити ријечи и борбу у дресу репрезентације Босне и Херцеговине не може му нико оспорити, као ни то да је сваки клуб у којем је играо напустио под чудним околностима.

Сафет Сушић на једном од ријетких тренинга на којем је увјежбавао уигране акције пред утакмицу са Аргентином, увјежбавао је управо ситуације из којих би нам Аргентина могла постићи погодак. Скраћене корнере, из каквог смо уосталом и примили гол, изводио је Елвир Баљић, а наши репрезентативци били су задужени да отклоне опасност након убачаја. Спахић не само да није успио отклонити опасност на Маракани, него је и подлетео испод лопте, која погађа Колашинца и завршава у нашој мрежи.

Против Нигерије у утакмици у којој смо ловили опстанак у групи и нажалост нисмо га успјели дохватити, Спахић је био још лошији. Умјесто да баш он, као капитен и један од оних са највише утакмица у ногама буде лидер нашег тима на терену, Спахић је потпуно пао и показао још једном да се не може носити са великим притиском. Неколико пута је дао лопту на нашој половини директно у ноге Нигеријцима и унио панику у наш задњи ред.

Страховали смо пред почетак сусрета због Сушићеве одлуке да у тим уврсти Тонија Шуњића, а на крају је фудбалер Зарије осим свог посла морао обављати и посао капитена. Спахић је изгледао смијешно на терену поред Емануела Еменикеа, који је поред нашег капитена радио шта је хтио. Плод једног таквог дуела је и погодак који је постигао Питер Одемвинги.

Спахићево вријеме је прошло и то само не виде они који то не желе видјети. За двије године у Француској имаће двије године више, биће још спорији и тромији, а ми ћемо опет страховати од противничких нападача када у трку крену на нашег капитена.

Осим чињенице да Спахић више не може играти фудбал на врхунском нивоу и на завршницама великих првенстава (Свјетског, Европског) јасно је и да због његовог темперамента и понашања трпи свлачионица, али и стручни штаб.

Чули смо и раније за разне афериме нашег капитена. У Инсбруку је пријетио да ће избацивати новинаре кроз портале хотела, називајући их говнарима. Након утакмице са Ираном, капитен је у Микс зони упутио псовке новинарима у маниру који не приличи спортсти у националном дресу.

Приче о клану капитена Спахића у репрезентацији чули смо и раније, као и услове да Кенан Хасагић мора бранити прије Асмира Беговића, да ли у томе има истине заиста не знамо. 

Састављање спискова, пријетње новинарима, Ивици Шарићу, састављање спискова ко може ући у авион, а ко не... Све су то недјела која су колеге стављале на терет Емиру Спахићу. Конкретне доказе мало ко има, али и они који их имају, који су били у авиону када је Спахић тренирао строгоћу над Ивицом Шарићем, не смију их изнијети, а питање је, како увијек Емир Спахић, а никада Ведад Ибишевић, Звјездан Мисимовић, Менсур Мујџа, Асмир Беговић?

Због свега набројаног јасно је да Емир Спахић више не може бити капитен репрезентације Босне и Херцеговине. Овој групи момака који су понос државе треба капитен који ће бити узор, на којег се може ослонити читава свлачионица, а не само пријатељи из свлачионице. Капитен мора бити друг, али мора имати и поштовање остатка тима. Поштовање, а не страхопоштовање. Хвала ти за све Спахићу Емире, али вријеме је да предаш траку.

Сафет Сушић

Селектор који нас је одвео на Свјетско првенство и остварио резултат који ниједан његов претходник није. Баш као што га фудбалска јавност сада оправдано разапиње због неких одлука и поставки у игри против Нигерије, Сушић заслужује и похвале за све што је урадио прије тога.

У посљедње вријеме изгубио је компас, а највећа грешка му је што није направио ред у свлачионици. Један од најбољих кошаркашких тренера на свијету, Жељко Обрадовић рекао је како се ауторитет увијек гради на највећим звијездама, а Сушић је урадио управо супротно. Ауторитет је градио на Ервину Зукановићу, Сањину Прцићу, а Един Џеко и Емир Спахић имали су статус "бијелих медвједа".

У једном тренутку себи су дозволили да се петљају и у рад селектора, па је тако Един Џеко из протеста што се на списку нашао Изет Хајровић каснио на припреме пред утакмицу са Словачком, а изостављање Сенијада Ибричића са списка за сусрет са Египтом доживели су као велику издају Сушића. Чињеница да само Ибричић, поред два голмана, није добио нити једне минуте на Свјетском првенству јасна су порука селектора Сушића.

Због мира у кући и добре атмосфере Сушић је удовољио звијездама и први дио припрема одрадио у Храсници. Није Змајевима ништа фалило на Фамосовом терену, чак шта више, људи из храсничког клуба одлично су спремили терен и све пратеће објекте за репрезентацију, али проблем је управо што су у Сарајеву имали и превише.

Посјете појединаца угоститељским објектима, одласци у Мостар у ноћни живот, посјете породица и пријатеља у хотелу Херцеговина, превише слободног времена, све је то оставило трага на физичу спрему нашег тима. Репрезентација се морала изоловати и припреме одрадити у миру и тишини. Далеко од навијача, кафана, породице и пријатеља.

Селектор Сушић одлучио је да у стручни штаб не уврсти психолога и кондиционог тренера, по чему смо опет изузетак када су репрезетнације које учествују на Свјетском првенству у питању. О списку селектора Сушића не треба пуно причати.

Неки му приговарају што је позвао свог братића Тина-Свен Сушића, који је пак у два сусрета оставио сасвим солидан утисак. Док год има резултат не може му се пуно приговорити, не смијемо заборавити да је управо Сушић тај који је репрезентацију одвео на Мундијал. Да ли се он заслужено нашао на списку вријеме ће показати. Ако је судити по утакмици са Ираном, онда је Сушић још једном био у праву.

Остао Сушић селектор или отишао, ко год буде сједио на клупи Змајева у квалификацијском циклусу за ЕУРО 2016 мораће промијенити ствари из коријена. Прије свега ће у сарадњи са Савезом морати направити правилник понашања за фудбалере који носе дрес репрезетнације, а потом се придржавати истог, без обзира како се зове фудбалер. Мораће наметнути свој ауторитет и изградити га на најбољим фудбалерима. Сушић то нажалост није могао, знао, желио...

Един Џеко

Без икакве двојбе најбољи фудбалер репрезентације Босне и Херцеговине и највећа звијезда нашег тима. Један од најбољих, ако не и најбољи амбасадор наше државе у свијету, љубимац навијача, Дијамант... Ако жели све то да буде и у будућности и не доводи себе у ситуацију да му стадион скандира "Џеко напоље", мораће се промијенити или само опет бити оно што је некада био.

Мораће прихватити да је једини шеф у свлачионици селектор, а да он без обзира што је најбољи и највећа звијезда не може имати повлашћен статус. Када носи обиљежје репрезентације Босне и Херцеговине мора бити исти као и друга 22 играча. Мораће се помирити са чињеницом да на списку неће увијек бити другова и цимера са којима је дијелио собу.

Као најбољи и највећа звијезда мора бити узор млађима, мора им дијелити савјете, проводити више времена са њима на окупљањима, јер само тако можемо створити тимски дух и атмосферу у екипи, а ако хоће Џеко на томе да поради, онда хоће и други, да се не лажемо. Први мора поручити својој родбини и пријатељима да им није мјесто у хотелу репрезентације, па након тога исто рећи и осталим играчима, да се не би дешавале мучне ситуације, као што је била она у Инсбруку након утакмице са Египтом.

Џеко мора престати водити рат с БХ медијима, чији запослени као и он воле ову земљу и желе успјехе њених репрезентација. Поред свега тога, Един мора схватити да нема недодирљивих, да није његово да навијаче дијели на искрене и лажне, те да новинаре и критичаре назива мишевима. Уосталом, то не ради ни када га навијачи Ситија и новинари из Енглеске мало "нагазе".

Мала смо земља и не смијемо себи допустити да губимо играче као што је Един Џеко, али и сам Дијамант мора схватити да је интерес репрезентације увијек на првом мјесту, колика год жртва била потребна да тако и буде.

Остали

Свјестко првенство у Бразилу за појединце ће бити опроштај од репрезентације када су такмичарске утакмице у питању. Неки од њих обрадовали су нас много пута, учинили поносним и срећним. Неки нису оставили дубок траг, али били су дио репрезентације годинама и заједно градили репрезентацију која се нашла међу 32 најбоље на свијету. Када узмемо у обзир да смо држава од четири милиона становника, од чега је само два милиона сматра својом онда је јасно да је резултат који је направљен пласманом на Мундијал заиста велико достигнуће.

Један од њих је и човјек о којем ће дјечаци на улици, али и сви навијачи нашег националног тима још дуго причати. О његовим мајсторијама и фудбалском знању сувишно је причати. Још дуго у нашем тиму нећемо имати мајстора какав је играч са бројем десет. Маестро, господин у копачкама, рекордер по броју наступа у дресу са државним грбом.

Недостајаће нам његове лопте које имају очи. Недостајаће нам његови правовремени пасови, смиреност и способност да од ничега направи нешто. Нажалост биолошки сат куца и јасно је да Мисимовић више не може играти на врхунском нивоу. Великог мајстора морамо испратити достојанствено, пред пуним Кошевом и против великог противника, јер то је Миске заслужио.

Уколико желе наставити своју репрезентативну причу Сенијад Ибричић, Авдија Вршајевић, Огњен Врањеш и Анел Хаџић мораће порадити на својој будућности. Пронаћи боље ангажмане и бити у бољој форми, јер млађи и перспективнији куцају на врата репрезентације.

Пуно је и позитивних ствари у нашем националном тиму, пуно више него негативних, али нажалост негативне увијек испливају на врх. Не сумњамо да ће бити доста оних који ће нас након овога прогласити "пљувачима, небогобојазним рушиоцима и душебрижницима, мишевима који излазе из рупа". Ипак, обавеза нам је писати критике, као што је обавеза похвалити све оне који заслужују похвале.

Прави професионалци

Прије свих ту су Асмир Беговић и Ведад Ибишевић, иако наш тим има још много правих професионалаца, као што су Медуњанин, Лулић, Пјанић, Мујџа... Немају посебне захтјеве, професионално извршавају све обавезе и увијек поштују све одлуке селектора. Ибишевић је изгубио мјесто у првих 11, али никада није себи дозволио да критикује селектора и понаша се као "увријеђена млада". Понашао се онако како прави професионалац и треба да се понаша.

Прави професионалац, лидер, природни вођа, мотиватор, пријатељ, карактеран, само су неке од особина Асмира Беговића. Без икакве сумње најбољег послијератног голмана наше репрезентације и једног од најбољих голмана на Острву, али и у Европи. Све особине које тражимо од једног Змаја.