Analiza: Brendan Rodžers i istorija koja se ponavlja...

Sve do njega, dakle, na vrat neuspešnog menadžera Liverpula, ma kako on da se zvao i ma u kolikim problemima da je bio, ne bi padala giljotina; ne, šef struke bi sam shvatio šta mu je činiti i pre nego što stigne svilen gajtan sam bi skočio na mač. Tako je to nekada radio Liverpul.

Fudbal 25.09.2015 | 00:00

Sve je na broju. Jedan čovek koji je izgubio konce i postao talac sopstvenih reči i obećanja, jedno leto u kojem je nestao onaj feel-good faktor, kao da ga nikada nije bilo, jedan raštimovani sastav dole na travi, jedna velika, nepopravljiva rupa u budžetu.

I publika, uvek je tu publika, samo sada ponovo umorna, više tužna nego besna, više depresivna nego agresivna, izneverena kao prevarena žena, ćutljiva i namrštena, koja ostaje tu samo zbog dece, otprilike...

Istina je, znaju to navijači Liverpula, u crvenom radničkom gradu koji je uvek glasao za laburiste i pomno čitao Marksa, ona bradonjina teza da se istorija ponavlja uvek dva puta: prvo kao tragedija, a onda kao farsa.

Ono što nam Marks nije rekao jeste da istorija može da se ponovi tri puta po dva puta, iako svaki put imate utisak da će biti drugačije.

Gde je taj novi udžbenik istorije, dođavola, da bude spaljen na krugu Enfilda, da poput afričkih vračeva koji pred početak utakmice kolju kokoške i izgovaraju bajalice, oteramo zle duhove koji su bacili crne čini na trećeg menadžera zaredom, u njegovoj trećoj sezoni.

Trećeg, jer se – da se dogovorimo – Roj Hodžson ne broji, i jer je Keni Dalgliš samo „naš” Keni, čije je trajanje bilo oročeno, koji je bio tu samo da snagom svog imena plutom začepi pukotine na brodu odavno usidrenom na dokovima lučkog Liverpula.

A možda je jedini sastojak „prokletstva” tek rečenica – nisi dovoljno dobar za Liverpul?

To kako je Brendan Rodžers postao neželjena figura u dugoutu ispod Main standa, to može da iznenadi samo one koji ne pripadaju brojnom, razuđenom i sluđenom korpusu iz drugog pasusa ovog teksta; oni najverniji dobro znaju da je ovo isti onaj virus koji je dokačio Žerara Ulijea i Rafaela Beniteza, sa istim greškama koje su se ponavljale, sa istim nadanjima da je sledeća godina baš ta, samo da bi se ta optimistična rečenica vratila da vas ujede za gluteus maximus već u septembru.

Možda je Francuz kriv za sve. Pre njega, bilo je nezamislivo da Liverpul otpusti menadžera. Poslednji put dogodilo se to kada je Fil Tejlor ponovo propustio da vrati klub u prvu ligu, pa je umesto njega – datum je od onih koji moraju da se pamte – 1. decembra 1959. kroz tunel prvi put prošetao izvesni Bil Šenkli.

Bilo je nezamislivo, pre Ulijea, i da navijači traže smenu trenera, posebno to nisu činili javno. Više bi o tome govorila ukupna atmosfera na Enfildu i u Melvudu – navijači Liverpula ponose se svojim razumevanjem fudbala i strpljivošću, pa i danas, kada se klovnovi na tribinama maskiraju u Jirgena Klopa misleći da su duhoviti, to su garant turisti ko zna odakle, koji istoriju Liverpula, njegove uspone i padove i padove i padove i tek poneki novi uspon, njegovu vezu sa krvotokom grada i onu priču o alkoholnim isparenjima u nezvaničnoj fudbalskoj akademiji zvanoj Boot Room, ne poznaju, i ne poznaju fudbal.

Sve do njega, dakle, na vrat neuspešnog menadžera Liverpula, ma kako on da se zvao i ma u kolikim problemima da je bio, ne bi padala giljotina; ne, šef struke bi sam shvatio šta mu je činiti i pre nego što stigne svilen gajtan sam bi skočio na mač.

Tako je to nekada radio Liverpul.

A onda je istorija počela da se ponavlja.

Ulije je vodio Liverpul kroz najbolju sezonu, bili su drugi, titula je bila toliko blizu da se mogla omirisati. I tog leta, kada su svi očekivali da se najzad napravi taj neuhvatljivi naredni korak, kada su čak i bukmejkeri tipovali da je konačno na pomolu „ta” sezona, Žerar se izgubio na transfer-pijaci, zamenio podmazanu mašinu ili delovima nađenim na otpadu ili onima koji su jednostavno bili za drugi model i onaj crv sumnje i kraha počeo je veselo da mrda zadnjicom osetivši svojih pet minuta.

Leta 2002, kada je Liverpul trebalo da stavi samo glazuru za kvantni skok sa drugog na prvo mesto, Ulije je oterao Robija Faulera, Nikolasa Anelku i Jarija Litmanena – drugi je bio nadareni špic koji je mogao sve, treći prefinjeni tehničar čije je srce kucalo u ritmu Kopa, prvi je bio Bog – i doveo tri amigosa iz Francuske: Salifa Dijaa, El-Hađija Dijufa i Bruna Šejrua. Ovog poslednjeg će, ako se ne sećate, predstaviti kao „novog Zidana”...

Leta 2009, kada je Benitezov Liverpul trebalo samo da stavi trešnju na vrh torte, Španac je oterao Ćabija Alonsa i zamenio ga Albertom Akvilanijem – o ostatku transfer-politike čoveka koji će uvek imati Istanbul govore i imena poput Paleta, Gonzales, Penant, Voronjin, Krauč ili, recimo, Degen.

Ista stvar dogodiće se i 2014. s Brendanom Rodžersom. Da, Suarez je morao da ode, ali taj neizbežni transfer gurnuo je milione funti u ruke Severnog Irca. Milione sa kojima molerov sin nije znao šta da radi: celog leta jurio je Aleksisa Sančeza, a kada je Čileanac odabrao Vengera i Arsenal, Rodžers je u panici pazario Marija Balotelija.

Umesto Danijela Agera, koji je igrao srcem i bio, ako ništa drugo, pouzdan bek, stigla je smejurija zvana Dejan Lovren – valjda onaj fakin Zdravko Mamić podigne čašu šampanjca svaki put kada Lovren učini nešto loše na terenu, a retko ne čini nešto loše – pa poker mladih, ali nedokazanih igrača, među kojima je bio i naš Lazar Marković. I Havijer Mankiljo, na primer.

Ne treba, naravno, svoditi uspešnost jednog menadžera samo na transfer politiku. Da, istina je da će onaj ko dovede dobra pojačanja imati više uspeha nego neko ko igračkoj pijaci pristupa, pa, rodžersoliko, ali taktičko znanje, pristup igračima, „hendlovanje” njihovih prohteva, sve to su faktori koji utiču na tim i klub.

Tu je Rodžers, ako je to uopšte moguće, bio još gori od svojih prethodnika. Ne postoji čovek koji je napustio Liverpul i koji ima reči hvale za svog bivšeg šefa i ako kod mnogih radi sindrom kiselog grožđa i uvređene mlade, kako je moguće da ama baš svi govore da ih je Rodžers prevario, da nije ispunio nijedno obećanje?

Gorak je utisak kod mnogih navijača Liverpula da je i Stiven Džerard prema njemu i dalje fin samo zato što je Stiven Džerard, čovek koji shvata da će i ovo proći, a da bi, samo da mu se jezik razveže, i on imao štošta da kaže o metodama “Gospodina Karaktera”, kako su posprdno počeli da ga nazivaju čak i u uvek korektnom listu Liverpool Echo, po reči koju uzaludno doziva i za kojom uzaludno traga.

Taktički, Liverpul izgleda skaredno. Priča o „gelovanju” igrača, traženju fluidnosti, „kliktanju” pojačanja koje samo što se nije dogodilo, ne može da sakrije potpuni nedostatak plana u igri. Pitanje za milion funti je, svaki put kada novinari tvitnu team sheet, koju to formaciju Liverpul uopšte igra i šta će biti zadaci svakog igrača poimence – činjenica da štoper Džo Gomez, koji levom nogom ume samo da se poštapa, igra prvih pet kola na levom beku, najbolje oslikava ovu rečenicu.

Kako da očekuješ od igrača „karakter” ako ga sistematski uništavaš, menjanjem filozofije iz dana u dan i tretiranjem svojih fudbalera kao da su na tasu žive vage – poslednje glasine, da će Divok Origi napustiti klub posle svega pola odigrane utakmice, svedoče da se ništa u Rodžersovom pristupu nije promenilo; pre toga, Rodžers je dao kapitensku traku Džejmsu Milneru, koji jeste borac, ali bi kalibar za kapitena možda mogao da postane posle tri godine, a ne tri meseca u crvenom dresu.

U sezoni koja se završila Džerardovim proklizavanjem, veličanstvenoj sezoni koja na kraju nije bila savršena, Liverpul je igrao kao lud; tada se rodila fama o Rodžersovoj napadačkoj filozofiji, od koje ne odustaje.

No baš kao što je Ulije imao samo jedan pristup i nikakav Plan B, takav je bio i Rodžersov, na gol više i na uništavanje protivnika na samom startu utakmice. Dok su Suarez, zdravi Staridž i Sterling igrali zajedno, tako se i moglo, bez njih je očigledno da Rodžersov tim ne zna kako da se ponaša ni kad povede, a kamoli kada juri rezultat.

To za posledicu ima, u boljem slučaju, kapitulaciju kao protiv Vest Hema na Enfildu ili na Old Trafordu ove sezone; u gorem, kao u Stouku u nesrećnom poslednjem kolu proletos.

Rodžers sada rizikuje, ali rizikuje loše; jer kada uđeš u pogrešan voz, svaka naredna stanica je još pogrešnija, ma koliko glasno da ubeđuješ i sebe i druge da nije tako. Bolji primer za lutanje nije potreban od poređenja dva meča protiv Noriča – prvog pre samo 17 meseci, i ovog u nedelju, kada se još jednom potvrdilo da je od „tvrđave Enfild” ostalo samo zgarište.

Zato će sa strepnjom navijači puniti Enfild i večeras protiv Karlajla...

Pre će biti, ponavljamo, da je istina previše jednostavna, kao Okamova oštrica. Rodžers nije ništa naučio od prošlog leta jer jednostavno nema taj kapacitet ni potencijal, on jednostavno, i pored One Sezone koju ćemo pamtiti s ponosnom grudoboljom, nije dovoljno dobar trener za Liverpul, koliko god pokušavao to da prikrije verbalnim vratolomijama, i u onom peščanom satu ostalo mu je svega nekoliko zrnaca, sem ako se dogodi neviđeno čudo u narednih nekoliko sedmica.

Uostalom, ni njegovom Svonsiju nije loše otkako ih je uzeo Gari Monk...

Upravo se Monkovo ime pominje na vrhu liste potencijalnih Rodžersovih naslednika, ali ispred njega su dva jača štiha, Karlo Ančeloti i Jirgen Klop.

Talijan bi imao šta da dokaže u Engleskoj, ali nekako ga je teško zamisliti u klubu koji ne pripada prvoj platežnoj kategoriji evropskih velikana; bje i previše logičan i previše očigledan izbor, izgleda – metaforično, naravno – kao prelepa šarmantna devojka koja bi mogla da te obori s nogu, ali šta ćemo ako se ispostavi da ništa sem flerta ne bi bilo valjano?

Pa ništa, znaju navijači Liverpula da se istorija ponavlja najmanje dva puta. A ponekad, što da ne, i četiri puta po dva puta.

Gde je taj novi udžbenik istorije, dođavola, da bude spaljen na krugu Enfilda?