Анализа: Брендан Роџерс и историја која се понавља...

Све до њега, дакле, на врат неуспешног менаџера Ливерпула, ма како он да се звао и ма у коликим проблемима да је био, не би падала гиљотина; не, шеф струке би сам схватио шта му је чинити и пре него што стигне свилен гајтан сам би скочио на мач. Тако је то некада радио Ливерпул.

Фудбал 25.09.2015 | 00:00
Анализа: Брендан Роџерс и историја која се понавља...

Све је на броју. Један човек који је изгубио конце и постао талац сопствених речи и обећања, једно лето у којем је нестао онај феел-гоод фактор, као да га никада није било, један раштимовани састав доле на трави, једна велика, непоправљива рупа у буџету.

И публика, увек је ту публика, само сада поново уморна, више тужна него бесна, више депресивна него агресивна, изневерена као преварена жена, ћутљива и намрштена, која остаје ту само због деце, отприлике...

Истина је, знају то навијачи Ливерпула, у црвеном радничком граду који је увек гласао за лабуристе и помно читао Маркса, она брадоњина теза да се историја понавља увек два пута: прво као трагедија, а онда као фарса.

Оно што нам Маркс није рекао јесте да историја може да се понови три пута по два пута, иако сваки пут имате утисак да ће бити другачије.

Где је тај нови уџбеник историје, дођавола, да буде спаљен на кругу Енфилда, да попут афричких врачева који пред почетак утакмице кољу кокошке и изговарају бајалице, отерамо зле духове који су бацили црне чини на трећег менаџера заредом, у његовој трећој сезони.

Трећег, јер се – да се договоримо – Рој Хоџсон не броји, и јер је Кени Далглиш само „наш” Кени, чије је трајање било орочено, који је био ту само да снагом свог имена плутом зачепи пукотине на броду одавно усидреном на доковима лучког Ливерпула.

А можда је једини састојак „проклетства” тек реченица – ниси довољно добар за Ливерпул?

То како је Брендан Роџерс постао нежељена фигура у дугоуту испод Маин станда, то може да изненади само оне који не припадају бројном, разуђеном и слуђеном корпусу из другог пасуса овог текста; они највернији добро знају да је ово исти онај вирус који је докачио Жерара Улијеа и Рафаела Бенитеза, са истим грешкама које су се понављале, са истим надањима да је следећа година баш та, само да би се та оптимистична реченица вратила да вас уједе за глутеус маxимус већ у септембру.

Можда је Француз крив за све. Пре њега, било је незамисливо да Ливерпул отпусти менаџера. Последњи пут догодило се то када је Фил Тејлор поново пропустио да врати клуб у прву лигу, па је уместо њега – датум је од оних који морају да се памте – 1. децембра 1959. кроз тунел први пут прошетао извесни Бил Шенкли.

Било је незамисливо, пре Улијеа, и да навијачи траже смену тренера, посебно то нису чинили јавно. Више би о томе говорила укупна атмосфера на Енфилду и у Мелвуду – навијачи Ливерпула поносе се својим разумевањем фудбала и стрпљивошћу, па и данас, када се кловнови на трибинама маскирају у Јиргена Клопа мислећи да су духовити, то су гарант туристи ко зна одакле, који историју Ливерпула, његове успоне и падове и падове и падове и тек понеки нови успон, његову везу са крвотоком града и ону причу о алкохолним испарењима у незваничној фудбалској академији званој Боот Роом, не познају, и не познају фудбал.

Све до њега, дакле, на врат неуспешног менаџера Ливерпула, ма како он да се звао и ма у коликим проблемима да је био, не би падала гиљотина; не, шеф струке би сам схватио шта му је чинити и пре него што стигне свилен гајтан сам би скочио на мач.

Тако је то некада радио Ливерпул.

А онда је историја почела да се понавља.

Улије је водио Ливерпул кроз најбољу сезону, били су други, титула је била толико близу да се могла омирисати. И тог лета, када су сви очекивали да се најзад направи тај неухватљиви наредни корак, када су чак и букмејкери типовали да је коначно на помолу „та” сезона, Жерар се изгубио на трансфер-пијаци, заменио подмазану машину или деловима нађеним на отпаду или онима који су једноставно били за други модел и онај црв сумње и краха почео је весело да мрда задњицом осетивши својих пет минута.

Лета 2002, када је Ливерпул требало да стави само глазуру за квантни скок са другог на прво место, Улије је отерао Робија Фаулера, Николаса Анелку и Јарија Литманена – други је био надарени шпиц који је могао све, трећи префињени техничар чије је срце куцало у ритму Копа, први је био Бог – и довео три амигоса из Француске: Салифа Дијаа, Ел-Хађија Дијуфа и Бруна Шејруа. Овог последњег ће, ако се не сећате, представити као „новог Зидана”...

Лета 2009, када је Бенитезов Ливерпул требало само да стави трешњу на врх торте, Шпанац је отерао Ћабија Алонса и заменио га Албертом Аквиланијем – о остатку трансфер-политике човека који ће увек имати Истанбул говоре и имена попут Палета, Гонзалес, Пенант, Вороњин, Крауч или, рецимо, Деген.

Иста ствар догодиће се и 2014. с Бренданом Роџерсом. Да, Суарез је морао да оде, али тај неизбежни трансфер гурнуо је милионе фунти у руке Северног Ирца. Милионе са којима молеров син није знао шта да ради: целог лета јурио је Алексиса Санчеза, а када је Чилеанац одабрао Венгера и Арсенал, Роџерс је у паници пазарио Марија Балотелија.

Уместо Данијела Агера, који је играо срцем и био, ако ништа друго, поуздан бек, стигла је смејурија звана Дејан Ловрен – ваљда онај факин Здравко Мамић подигне чашу шампањца сваки пут када Ловрен учини нешто лоше на терену, а ретко не чини нешто лоше – па покер младих, али недоказаних играча, међу којима је био и наш Лазар Марковић. И Хавијер Манкиљо, на пример.

Не треба, наравно, сводити успешност једног менаџера само на трансфер политику. Да, истина је да ће онај ко доведе добра појачања имати више успеха него неко ко играчкој пијаци приступа, па, роџерсолико, али тактичко знање, приступ играчима, „хендловање” њихових прохтева, све то су фактори који утичу на тим и клуб.

Ту је Роџерс, ако је то уопште могуће, био још гори од својих претходника. Не постоји човек који је напустио Ливерпул и који има речи хвале за свог бившег шефа и ако код многих ради синдром киселог грожђа и увређене младе, како је могуће да ама баш сви говоре да их је Роџерс преварио, да није испунио ниједно обећање?

Горак је утисак код многих навијача Ливерпула да је и Стивен Џерард према њему и даље фин само зато што је Стивен Џерард, човек који схвата да ће и ово проћи, а да би, само да му се језик развеже, и он имао штошта да каже о методама “Господина Карактера”, како су поспрдно почели да га називају чак и у увек коректном листу Ливерпоол Ецхо, по речи коју узалудно дозива и за којом узалудно трага.

Тактички, Ливерпул изгледа скаредно. Прича о „геловању” играча, тражењу флуидности, „кликтању” појачања које само што се није догодило, не може да сакрије потпуни недостатак плана у игри. Питање за милион фунти је, сваки пут када новинари твитну теам схеет, коју то формацију Ливерпул уопште игра и шта ће бити задаци сваког играча поименце – чињеница да штопер Џо Гомез, који левом ногом уме само да се поштапа, игра првих пет кола на левом беку, најбоље осликава ову реченицу.

Како да очекујеш од играча „карактер” ако га систематски уништаваш, мењањем филозофије из дана у дан и третирањем својих фудбалера као да су на тасу живе ваге – последње гласине, да ће Дивок Ориги напустити клуб после свега пола одигране утакмице, сведоче да се ништа у Роџерсовом приступу није променило; пре тога, Роџерс је дао капитенску траку Џејмсу Милнеру, који јесте борац, али би калибар за капитена можда могао да постане после три године, а не три месеца у црвеном дресу.

У сезони која се завршила Џерардовим проклизавањем, величанственој сезони која на крају није била савршена, Ливерпул је играо као луд; тада се родила фама о Роџерсовој нападачкој филозофији, од које не одустаје.

Но баш као што је Улије имао само један приступ и никакав План Б, такав је био и Роџерсов, на гол више и на уништавање противника на самом старту утакмице. Док су Суарез, здрави Стариџ и Стерлинг играли заједно, тако се и могло, без њих је очигледно да Роџерсов тим не зна како да се понаша ни кад поведе, а камоли када јури резултат.

То за последицу има, у бољем случају, капитулацију као против Вест Хема на Енфилду или на Олд Трафорду ове сезоне; у горем, као у Стоуку у несрећном последњем колу пролетос.

Роџерс сада ризикује, али ризикује лоше; јер када уђеш у погрешан воз, свака наредна станица је још погрешнија, ма колико гласно да убеђујеш и себе и друге да није тако. Бољи пример за лутање није потребан од поређења два меча против Норича – првог пре само 17 месеци, и овог у недељу, када се још једном потврдило да је од „тврђаве Енфилд” остало само згариште.

Зато ће са стрепњом навијачи пунити Енфилд и вечерас против Карлајла...

Пре ће бити, понављамо, да је истина превише једноставна, као Окамова оштрица. Роџерс није ништа научио од прошлог лета јер једноставно нема тај капацитет ни потенцијал, он једноставно, и поред Оне Сезоне коју ћемо памтити с поносном грудобољом, није довољно добар тренер за Ливерпул, колико год покушавао то да прикрије вербалним вратоломијама, и у оном пешчаном сату остало му је свега неколико зрнаца, сем ако се догоди невиђено чудо у наредних неколико седмица.

Уосталом, ни његовом Свонсију није лоше откако их је узео Гари Монк...

Управо се Монково име помиње на врху листе потенцијалних Роџерсових наследника, али испред њега су два јача штиха, Карло Анчелоти и Јирген Клоп.

Талијан би имао шта да докаже у Енглеској, али некако га је тешко замислити у клубу који не припада првој платежној категорији европских великана; бје и превише логичан и превише очигледан избор, изгледа – метафорично, наравно – као прелепа шармантна девојка која би могла да те обори с ногу, али шта ћемо ако се испостави да ништа сем флерта не би било ваљано?

Па ништа, знају навијачи Ливерпула да се историја понавља најмање два пута. А понекад, што да не, и четири пута по два пута.

Где је тај нови уџбеник историје, дођавола, да буде спаљен на кругу Енфилда?

Коментари / 0

Оставите коментар