Чињенице из одлуке Европског суда за људска права 

Усвајајући апликацију Златана Бегића у предмету број 16613/23 Европски суд за људска права (Европски суд) је донио одлуку из које бих издвојио три важне чињенице.

Др Милан Благојевић 

Прва је да се та одлука на посредан начин тицала амандмана које је у октобру 2022. године Кристијан Шмит наметнуо у Устав Федерације БиХ, у дијелу који се односи на избор предсједника и потпредсједника Федерације БиХ (рекавши да ти амандмани ступају на снагу одмах, дакле без обзира на тренутак њихове објаве у службеном гласилу Федерације).

С тим у вези Европски суд у својој одлуци ниједног тренутка није довео у питање легитимитет Кристијана Шмита као високог представника нити то да је он наметнуо те амандмане у Устав Федерације, а није их усвојио Парламент Федерације БиХ. Дакле, Европски суд је ту чињеницу узео као по њему правно ваљану датост, јер ниједног тренутка у образложењу своје одлуке није рекао да апликацију Златана Бегића усваја зато што амандмане на Устав Федерације БиХ по том уставу не може наметати појединац него их може доносити само парламент тог ентитета, па да је због тога Бегићева апликација основана и да ју је због тога ваљало усвојити.

Не, Европски суд своју одлуку у том предмету није донио због тога, чиме је прихватио да Кристијан Шмит и ОХР могу наметати и уставне амандмане у БиХ. Та чињеница може бити својеврсни сигнал и како ће се тај суд о тим питањима поставити у поступку по апликацији Милорада Додика, јер се и у том предмету ради о томе да су одлуке судова у БиХ против Додика донесене на основу Шмитовог закона о кривичном дјелу неизвршења одлука високог представника, које је такође ступило на снагу даном доношења, то јест одмах, као и Шмитови амандмани на Устав Федерације БиХ из октобра 2022. године.

Друга чињеница је да је Европски суд своју одлуку у предмету по апликацији Златана Бегића донио ослањајући се у свему на ранију одлуку Уставног суда БиХ, број АП-849/23 од 23.1.2025. године, донијету по апелацији Златана Бегића. Наиме, Европски суд у својој одлуци каже (тачка 53. образложења) да су разматрања дата у наведеној одлуци Уставног суда БиХ од 23.1.2025. године довољна да и Европски закључи да је у конкретном случају дошло до повреде права на забрану дискриминације из члана 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију о људским правима.

Међутим, када се анализира одлука Уставног суда БиХ од 23.1.2025. године, на коју се ослонио Европски суд, може се запазити да је Уставни суд у њој најприје рекао (тачка 34. образложења) како нема мјеста дискриминацији ако она нема објективно и разумно оправдање, односно ако не тежи легитимном циљу или ако не постоји разуман однос пропорционалности између употријебљеног средства и циља који се тим средством жели постићи.

Другим ријечима, Уставни суд БиХ је овим рекао, што прихвата и Европски суд, да одредба Устава Федерације БиХ, према којој предсједник и потпредсједници Федерације могу бити само лица која су припадници конститутивних народа (Срба, Бошњака и Хрвата), није а приори дискриминација, ако има објективно и разумно оправдање, ако тежи легитимном циљу или ако постоји пропорционалност између те одредбе као средства и циља који се њоме жели постићи.

Међутим, проблем који настаје након тога је ко је надлежан да то оцијени и да ли та оцјена, која је пар еxцелленце оцјена политичке цјелисходности неког нормативног рјешења, може бити право суда.

С обзиром на то да се ради о оцјени политичке цјелисходности која је домен уставотворне и законодавне власти, а не судова, није правно основано да о томе одлучују судови, јер се тиме од актера који требају да примијене норму претварају у нормотворце и креаторе свеколиког живота људи. 

На примјеру овог случаја то се види из тачака 37. и 38. образложења одлуке Уставног суда БиХ од 23.1.2025. године. Наиме, у тачки 37. Уставни суд БиХ каже да је уставна одредба, према којој само припадници српске, бошњачке или хрватске нације могу бити предсједник и потпредсједник Федерације, имала "оправдање у легитимном циљу који се огледа у очувању мира, који представља вриједност која је у служби друштва као цјелине".

Међутим, одмах затим (у тачки 38) Уставни суд БиХ даје себи право, а што прихвата и Европски суд, да он процијени да због наводно позитивног развоја "који је БиХ остварила по потписивању Дејтонског споразума" наведена одредба Устава Федерације "више не може представљати једини начин на који је могуће остварити легитиман циљ  који се огледа у очувању мира".

Овакво понашање суда није судско одлучивање него арбитрирање, којим би неколицина судија своје погледе на живот, а могуће и политичке циљеве само одређених снага, да наметне као правила понашања цијелом друштву и држави.

И трећа чињеница је да је ирационално да се кривично прогањају људи због неизвршења оваквих судских одлука. Осим што је ирационално, то је и правно немогуће, што произлази и из наведене одлуке Уставног суда БиХ од 23.1.2025. године, коју је прихватио Европски суд за људска права, па стога ни он није могао, јер нема право на то, да наређује Босни и Херцеговини и Федерацији БиХ како ће уредити ово питање.

Наиме, из тачака 40. и 41. образложења одлуке Уставног суда БиХ од 23.1.2025. године произлази да том одлуком нису под пријетњом кривичног прогона људи наређене радње Парламентарној скупштини БиХ нити Парламенту БиХ, јер Уставни суд БиХ, а ни Европски суд за људска права немају право да наређују такво нешто.

Због тога овај случај доказује колико је ирационално тврдити да треба кривично гонити и осуђивати људе због тога што они, као носиоци извршне и законодавне власти, политички цијене да неки друштвени однос не треба да буде правно уређен на начин који би да наметне неколицина судија.

Аутор: Др Милан Благојевић