"...мајка ми је умрла на порођају, отац мало касније"

У Босни и Херцеговини око хиљаду и по дјеце одраста без родитељске бриге. Нека од њих буду усвојена, нека смјештена у институцијама и СОС дјечијим селима, а нека дјеца свој живот настављају у хранитељским породицама.

У хранитељским породицама у Републици Српској смјештено је око 200 малишана, док је у Федерацији БиХ тај број око 600. Исто толико смјештено је у институцијама које воде рачуна о дјеци.

Иако у БиХ хранитељство није заживјело као у Европским земљама, за овај облик бриге о дјеци влада све веће интересовање.

- Разлика између хранитељства и усвојења је у томе што усвајањем дијете постаје у потпуности дијете родитеља као да га је родио. Хранитељство је привремени облик бриге.

Не постоји гаранција колико ће се дијете дуго задржати у хранитељској породици. То је оно што је јако важно нагласити да су људи свјесни и спремни на то. Исто тако постоји одређена накнада, али је направљена тако да ви немате додатне трошкове у свом буџету, каже Малик Гарибија директор СОС дјечјег села у БиХ.

У СОС дјечијем селу у Грачаници одрастао је позоришни и филмски глумац Ријад Гвозден, чије сурово дјетињство ријетко кога оставља равнодушним.

- Моја мајка је умрла на порођају са бебом, а отац је умро неколико година касније. Моје дјетињство је обиљежило то што сам врло рано остао без родитеља у једним екстремним условима у којим не би волио да се ниједно дијете задеси, наводи Гвозден за БН ТВ.

Неколико година касније имао је, како каже срећу да су људи из СОС дјечјег села сазнали за његову вишечлану породицу која је тада живјела у подножју планине Вранице.

- Сликали су нас, касније су нас довели да нам покажу то село које је било бајковито и нама је било тешко навићи се на то . Кад живите у околностима које су вам природне без обзира што су оне екстремно тешке и на рубу егзистенције у сваком смислу и дођете у тако нешто гдје је све сређено, свако има своју собу, свој кревет, имате појести онда ти је то чудно и тешко се навићи на то.

Пријалођавање је било тешко и требао је проћи периоду да се навикнемо на то.  Имали смо претензију да се вратимо у  своје село, нешто нас је вукло ваљда што смо тамо одрасли. Мислили смо да је то једино нормално и реално, све ово друго никада нисмо ни видјели. Са једанаест година сам први пут гледао  телевизију, када смо упалили ТВ ја са гледао буквално све од дневника до цртаних филмова, истиче овај позоришни и филмски глумац. 

Гвозден је са девет година остао без мајке, а двије године касније са својим браћом и сестром дошао је у СОС дјечије село гдје је добио нову маму.

- Најмлађи брат и сестра звали су је мама, ми смо је звали именом, јер свјесни смо да то није била наша биолошка мајка, али смо је вољели као да јесте, зато што је била предивна жена. Кухала, пеглала, испраћала нас је у школу и дочекивала нас, истиче он.

Додаје да је живот постао лијеп и бајковит тек када су се опустили и схватили да им је најбоље у СОС дјечијем селу.

Дјеци треба пружити прилику да одрастају у сигурним и сретним породицама, јер свако дијете заслужује љубав, бригу и пажњу. То је начин да израсту у особе које су спремни да се боре за своје снове, ма колико пут до њиховог остварења био трновит, наводи Гвозден.

- Мислим да би требало више ровити по дјеци, тражити њихове таленте. Међу дјецом која долазе у СОС село има потенцијалних тенисера, фудбалера, глумаца, пјевача, наводи наш саговорник.

- Ја сам некако не хтијући дошао до тога и пронашао глуму као свој спас, јер сам се занимао за фудбал, био сам дуго голман. Отац кад је умро, то је оно некако био крај мене, нема оца нема ништа, ко ће ме гледати са трибина и онда се некако појавила глума као излаз и спас из свега. У њој сам видио да могу да има све и да кроз ликове које играм могу да имам родитеље, браћу и сестре, истиче Гвозден.

О одрастању у СОС дјечијем селу, глумац Ријад Гвозден снимио је филм „Дите“, који је у децембру премијерно приказан у Сарајеву. Остварење говори о процесу усвојења, кроз призму личне приче, гдје се као главни учесници појављују људи који су усвојили једно или више дјеце.

-Желим да људе који су размишљали да усвоје или узму дијете у хранитељство мотивирам да то ураде. Имао сам те ситуације гдје сам у домовима виђао мале бебе о којима се брину двије тете. Немам ја ништа против тих тета, али не могу се те тете данас бринути о двадесет беба, док свако дијете загрлиш по једном прође дан, закључује Гвозден.

За разлику од институционалне бриге гдје је једна особа задужена за бригу о већем броју дјеце, хранитељске породице сматрају се најпожељнијим обликом бриге о дјеци, јер је одрастање у њима најсличније одрастању у биолошким породицама.

У БиХ постоји више облика хранитељства: хитно, повремено, специјализовано, несродничко те сродничко. Дјеца која из различитих разлога остану без родитељског старања долазе на евиденцију Центара за социјални рад.

Надлежни одлучују да ли ће дијете бити усвојено, смјештено у хранитељску породицу, институцију која води рачуна о дјеци или у невладиној организацији СОС дјечјем селу које постоји у Сарајеву и Грачаници, а конципирано је на начин да дјеци пружи породично окружење.

(БН) Фото: БН