"Функције преузимају необразовани и неспособни"

БиХ се већ годинама налази на зачељу европских интеграција, а водећи људи у надлежним министарствима при Савјету министара БиХ, који би требало да представљају „локомотиву“ у том процесу, по својој стручности више су компетентни за рад са ђацима у фискултурним салама или намјештене канцеларијске послове за оне с дипломама са приватних факултета. 

Наиме, по својој вокацији, министар спољних послова БиХ требало би да буде неко од каријерних дипломата који имају богато искуство у међународним пословима, неко ко вјешто барата страним језицима, а школовање таквог кадра, примјера ради, у бившој Југославији трајало је годинама.

Исто тако, за послове министра у бившем „систему“, који је често критикован као неуспјешан, надлежне ресоре није могао да преузме неко ко у животу претходно није имао било каквих додирних тачака с том материјом. Поготово не они који су дипломе високошколских установа стицали на сумњив начин или су их, пак, прибављали на прилично анонимним приватним факултетима.

Праве вриједности у ћошку

У БиХ је, с друге стране, посљедњих година потпуно други случај. Тако је, на примјер, на позицију министра спољних послова БиХ, по политичком договору, постављен Елмедин Конаковић, лидер НиП, који је по свом образовању професор физичког васпитања. Наиме, актуелни министар спољних послова БиХ завршио је и магистрирао на Факултету за спорт и тјелесни одгој Универзитета у Сарајеву, а његово претходно дипломатско искуство може се оцијенити нулом.

Исто тако, министар спољне трговине и економских односа БиХ, Сташа Кошарац, који уједно обавља и функцију замјеника предсједавајуће Савјета министара БиХ, дипломирао је на Факултету за пословно-индустријски менаџмент Универзитета Унион у Београду.

О компетентности актуелних министара који су задужени да ову земљу воде у „свијетлу европску будућност“ питали смо за мишљење каријерне дипломате и људе с дугогодишњим искуством у међународним пословима.

Историчар и бивши дипломата Слободан Шоја, тако, за Српскаинфо наводи да се од 1996. године до данас „на прсте обје руке могу набројати министри на било ком нивоу власти који су били најбоље рјешење у датом тренутку”.

– Наша земља није мјесто гдје се способност и одговорност цијене и користе за општи напредак. Да су способни и одговорни људи водили ову земљу, она би данас била десет пут напреднија. Кад су либерални комунисти преузели власт у Србији 1968. за само четири године препородили су Србију у сваком погледу, највише зато што су се држали једноставне политичке филозофије: на кључна мјеста треба поставити најквалитетније и најспособније људе.

Слово није остало само на папиру јер су заиста најбољи кадрови били ангажовани. Тито је зауставио процес препорода Србије и за то сноси велику историјску одговорност – истиче Шоја.Актуелни Савјет министара БиХ, част једном или два појединца који нису неспособни, али од којих држава нема много користи, према његовим ријечима, само је наставак неквалитетних и неинвентивних људи који су приватизовали министарства у државној власти у посљедњих 30 година.

– Зато би методолошки било погрешно помињати два или три имена и анализирати њихово образовање кад постоји предуга листа оних који нису никад требали постати министри јер их то превазилази или интелектуално или морално – додаје он.

Сљедећа ствар коју, како истиче, треба навести је још један додатни хендикеп који имамо у БиХ.

– Наиме, чак и кад би се министарство повјерило неком компетентном министру, то још није довољно за успјех јер обично од њихове „памети“ корист имају само они. Уопште гледамо, наши су високи функционери двоструко грешни. Прво, јер су неспособни, а друго јер не дозвољавају способнима да дјелују. Понекад за одређено министарство није суштински најважније образовање већ харизма и искуство, а нарочито менаџерске способности. У развијеним и организованим земљама политички министри имају у свом министарству бројна стручна лица која обављају посао умјесто министра.

Другим ријечима, школа и образовање су споредни, а способност и неспособност су кључне. То што код нас функције преузимају необразовани и неспособни је наша судбина од које још неко вријеме нећемо моћи побјећи и остаћемо у рукама приватника који не хају за историјску одговорност – закључује Шоја.

Распад критеријума

Каријерни дипломата и члан Форума за међународне односе Европског покрета у Србији, Срећко Ђукић, за Српскаинфо истиче да су некада критеријуми за улазак у дипломатију и државне службе уопште, били јако високи.

– Ти послови су представљали толико високу мету да то није могао свако да прескочи. Први предуслов је био да будеш добар студент, наравно на државном универзитету, затим да положиш пријемни испит за дипломатију, да покажеш одређена знања из друштвених наука, од уставног уређења па до основа права и политичке економије, културе… То су били предуслови да би уопште могао да уђеш у дипломатију – наводи Ђукић.

У дипломатији се, додаје он, почињало као приправник, а онда се успон у хијерархији одвијао по тзв. дипломатским степеницама.

– Прво звање које се добијало било је аташе, сљедеће је било трећи секретар, затим други секретар, па први, а онда иду савјетник, први савјетник, па онда министар-савјетник, да би на крају могао да конкуришеш за амбасадора. У сваком од тих звања, дипломата је морао да проведе одређени број година, а за прелазак из звања секретара у звање савјетника морао је да полаже савјетнички испит. То је био врло озбиљан испит, писмени и усмени, који су оцјењивали универзитетски професори – описује Ђукић професионални пут каријерних дипломата у бившој Југославији.

Међутим, како истиче, с промјеном система дошло је и до деградације свих вриједности, знања и звања, па је сада, како каже, практично могуће да се у Министарству спољних послова наведена дипломатска љествица не поштује, иако је она „на снази“ у дипломатијама свих озбиљних држава.

– Сад код нас видимо неке поремећене вриједности, а избори за амбасадоре су у 90 одсто случајева ствар партије и политике, а не знања и звања. То је данас слика стања не само у дипломатији, већ у цијелој државној управи. Међутим, кад се дође на дипломатско поприште не можете тамо да продајете рог умјесто свијеће. Онај ко никад није био у дипломатији не може се представити као дипломата, већ мора да „храмље“ низ година како би ухватио корак с дипломатским вјештинама, знањима и манирима. То је, иначе, општа појава у транзиционим земљама. Мораће да прође још много година да би се успоставила права дипломатија и права демократија, а можда то никад нећемо ни постићи – оцјењује Ђукић.

(Српскаинфо) Фото: СМ БиХ