Да се нисам развела, завршила бих у клиничком центру

Певачица Јована Пајић каријеру може да подели на период пре и после 1. јуна 2024, кад је објавила песму "Лудило моје", која је постала хит лета. Како каже, то јој није било ни у најскривенијим мислима, али се у овом извлачењу "лоптица зауставила на њеном броју". Певачица је отворила душу, па проговорила и о разводу од Салета Тропика, те открила колико је утицао на њу.

Забава 14.08.2024 | 14:08

- Дуго радим "испод радара". То су биле приватне забаве, у контролисаним условима, које организују људи с којима одавно сарађујем. Таквих наступа је било довољно за пристојан живот, којим сам била задовољна. Идеја ми је била да снимим песму која није одраз жеље продуцената или било кога другог с ким сам потписала уговор, већ нешто што одражава мене.

У "Звездама Гранда" сам била дете јер шта си друго кад имаш 15 година. Зато је све песме које сам после тог такмичења снимала бирао неко други. Сада, када сам достигла зрелост у сваком смилу, пожелела сам да урадим нешто што осећам. Као да сам хтела да кажем: "Изволите, ово ми се допада", па да видимо шта ћемо даље. Будући да је у том тренутку доста певача објавило албуме, нисам могла да верујем да ћу једном песмом успети нешто велико да урадим - започела је она за Стори.

Када је питате зашто је тако дуго није било на великој сцени, без и једног тренутка размишљања Јована одговара - била сам мама, а онда додаје:

- У почетку сам имала идеју да се пар месеци после порођаја вратим послу, али касније нисам желела. Мој бивши супруг је у том периоду радио пуном паром, па сам помислила - ако будем имала упола обавеза колико он, ко ће бити с нашим ћеркама?

Нисам хтела да пропустим тај најважнији период њиховог одрастања. Да сам била принуђена да радим - сигурно бих радила, али сам била задовољна оним што смо имали. У тој паузи ми се самопоуздање пољуљамо, тим пре што сам имала тусаик да је много дужа, него што је била. Заправо, ово не доживљавам као повратак, већ као нови почетак.

Требало ми је много енергије да поново уђем у улогу певачице, јер то заиста јесте улога. Музика ми је недостајала, али не и битисање у јавности. Потресем се кад прочитам коментаре о другим људима, а камоли о себи. Свепристуна агресија заиста ме депримира.

Кад говори о осећањима, Јована помиње да већ десетак година има психолошку подршку, наглашавајући да радо говори о њој, јер још није мало људи који мисле да треба да имаш озбиљну дијагнозу да би одлазио код терапеута.

- Кад некоме кажеш да мораш да радиш на себеи, неретко му није јасно шта, заправо, треба да учини. Некоме је медијум свештеник, некоме психолог, некоме мама или пријатељица. Често "забагујемо", јер се вртимо у кругу истих мисли, а потребан нам је неко ко ће нам отворити другачију перспективу. Важно је да се наша колотечина на неки начин прекине.

У споту "Лудило моје" постоји сцена у којој Јовани у загрљај трче њене ћерке Хелена (12) и Ђина (8). Свесна значаја личног примера ради и оно што јој баш не прија, ако ће њима двема то бити показатељ како треба реаговати у појединим ситуацијама.

- Развод је, заиста, био најтежи период мог живота, јер мораш да останеш стабилан због њих две, а осећаш се потпуно супротно. Ако прескочимо ситно задовољство да ме је ова песма оснажила и потхранила мој его, много ми је значајније што сам им својим примером показала како да се сутра саме изборе за било коју своју жељу или како да прођу кроз кризу. То ми је драгоценије од било чега.

За разлику од многих зена, које настоје да не причају о разводу, јер сви који су кроз њега прошли знају колика је траума, Јована је спремна да и о тој теми говори врло сталожено.

- Мада је био на моју иницијативу, развод је изузетно тежак. Моји родитељи су и данас у браку, а ја сам се удала с идејом да це то бити заувек. Ту своју идеју сам јурила пуних десет година, али када дође тренутак за развод, он се увек осети, само је питање да ли ћемо га игнорисати или не. Кад останеш сам са собом, јасно ти је да ли нешто може да се поправи, да ли проблеми могу да се реше и на који начин или за то не постоји никаква шанса.

У том моменту имала сам тридесет и несто година и јасно ми је да не могу да тако живим ни следећих пет, а камоли двадесет-тридесет година и да ћу се, ако покушам, сигурно разболети. Људи често говоре како у лошем браку остају због деце, али ако нешто треба чинити због њих, онда је то настојање да их изместите из такве приче како сутра не би сматрала да је нормално да брак тако изгледа.

Пред доношење кључне одлуке, када сам психички баш потонула, помислила сам - кад би сутра неко моју децу питао да опишу своју маму, шта би рекле, кад ме у последње време стално гледају како седим у бадемантилу, с цигаретом и празним погледом усмереним кроз прозор. Та слика ме је буквално прогањала. Била сам спремна да учиним све сто је неопходно да то не буде опис њихове маме.

Чињеница је да многи људи знају шта треба урадити, али им страх не дозвљава да повуку одлучујући потез. Јована каже:

- Наравно да сам се бојала, али што би рекла једна моја пријатељица - и моје дно је имало подрум, а ја сам била у том подруму. Била сам сигурна да ће ми, ако нешто не урадим, следећа станица бити клинички центар. Да нисам имала ћерке, можда не бих имала мотив да било шта учиним, већ бих пустила да се разболим или ископним. Оне су биле моја снага.

Будући да о периоду који је за њу био веома драматичан говори веома смирено, намеће се питање - како је успела да себе доведе у такав баланс. Открива нам да пре само неколико месеци то не би могла, али да нису у праву ни људи који мисле да је потребно да прође не зам колико времена.

- Неко ће ми рећи лако је теби да тако говориш кад си имала ово или оно, али то није тачно. Нисам имала ништа. Из сопственог стана сам, заједно са Хеленом и Дином, отишла да живим као подстанар.

Срећом, имала сам породицу и пријатеље који су ми помогли да се исправим. Међутим, колико год сви они били дивни, сваку помоћ на неки начин треба вратити, на њу се не може рачунати довека, а и не можеш се осећати лепо у таквој ситуацији. Сада сам захвална и Богу и људима око мене, који ми нису дозволили да верујем да не вредим довољно, да не могу, не умем, да нисам довољно јака...

Нису ми дозволили да обитавам у мислима које немају решење. Константно су ме гурали, звали, неке ствари радили уместо мене... На крају ме је било срамота да изневерим све њих. Помислила бих - ја немам снаге да се померим, а сви они се цимају због мене. Наравно, померала сам се због моје деце, али и због њих.

Јована се шали да је везу с бившим супругом почела у време кад је имала млечне зубе, јер су се венчали када је имала само двадесет две године. Годину дана касније је постала мама, па сада задовољно констатује да јој је супер што с тридест пет има ћерке од дванаест и осам година. Не може ни да замисли ситуацију у којој би сада имала бебу, али ни да у њихов свет уде мушкарац који би јој се допао.

- Кад имаш двоје деце, прво гледаш њихов интерес. Имам њих, живим са њих две и то је оно што зелим. Волела бих да се поново заљубим, да имам партнера, да проводимо заједно време, да путујемо, али да будемо на две адресе. Верујем да само тако може да траје. Мислим да би живот под истим кровом био превеилики стрес за Хелену и Ђину, а сигурно је и да би нестала магија.

Будуци да о нестајању магије доста зна, упитали су је да ли је то процес или постоји делић секунде када ти постане јасно да је висе нема:

- Мислим да је почетак краја сваког односа тренутак у коме се јави жеља за поседовањем, свеједно да ли мушкарац жену или жена мускарца. Људи све више имају ту потребу, али зар није лепше да једно другоме будемо - избор.

Зар није лепше да он буде мој избор, ако треба, упркос свима и упркос свему? Мислим да бих могла да такву намеру препознам на километар. Зелим да се у мом животу појави неко ко ће бити отворен, према коме ћу ја бити отворена, да се међусобно подржвамо, да разговарамо... Тешко је да у овим годинама упознам некога ко иза себе нема брак, озбиљну везу или децу.

Волела бих да и њему његова деца, ако их има, буду приоритет, али да обоје желимо да будемо једно с другим. Не зелим да икада висе несто морам. Сто сам морала - морала сам - истакла је она.

(Република) Фото: Тамара Трајковић, Дамир Дервишагић