Уставном суду треба закон, а не правда деветорице

Уставни суд Босне и Херцеговине у вршењу своје функције полази од римског концепта апсолутне власти која се не контролише, чиме је постао енклава у правном систему Босне и Херцеговине који суди по сопственом нахођењу, „шири“ и „скупља“ сопствену надлежност, односно без икаквог законског и уставног упоришта.

Република Српска 18.07.2023 | 09:22

Аутор: Проф.др Петар Кунић, Бања Лука

У свом дјеловању, у постконфликтном периоду, Уставни суд је донио низ Одлука које су у најмању руку спорне, почевши од Одлуке о конститутивности па до најскоријих одлука, о Дану Републике Српске и Одлука о државној имовини.

У федералној држави каква је Босна и Херцеговина, Уставном суду је очито недостајао осјећај према правном статусу и индивидуалности ентитета (федералних јединица), тако да су његове одлуке биле на штету Републике Српске. Уставом Босне и Херцеговине (члан ВИ/2б) је утврђено да Уставни суд има овлаштења да усвоји Пословник о раду којим ће се уредити судски поступак који ће бити јаван.

Пословник о раду не може бити закон о раду Уставног суда 

Пословником о начину рада, тј. пословања суда регулише се унутрашњи рад и односи у суду при вршењу уставно-судске функције. Да се избјегне доношење Закона о раду Уставног суда Босне и Херцеговине, Уставни суд је неуставно преузео обавезу да сам својим Правилима уређује питања као што су разрјешења судија (што у регуларним околностима може извршити само онај ко бира судије), имунитет судија, питања извршења привремених мјера, извршење одлука Уставног суда и др.).

Уставни суд Босне и Херцеговине је себи дао за право да својим одлукама уређује питања која су резервисана за закон, чиме је избјегао сваки вид парламентарне регулативе претходне контроле и тиме створио пут своје самовоље тако да може мијењати Правила кад кад год жели, што ствара правну несигурност. И не само то, он својим одлукама мијења и сам Устав.

Треба нагласити да се уставно-судска независност остварује путем подређености уставно-судске власти уставу и закону, уз одсуство било каквог вида политичког притиска, што не подразумијева његово изоловање од правног система са другим властима.

Уставном суду треба закон, а не правда деветорице

Недостатак  Закона о Уставном суду Босне и Херцеговине ствара велику непремостиву празнину која отвара пут арбитратрности и самовољи у поступку. Уставном суду је потребна законска правда иуститиа легалис, а не правда деветорице која се а ла царте прилагођава политичким потребама и интересима.

Нема сумње да је Уставни суд доношењем Правила о раду, чији већи дио садржаја улази у оквир законодавне регулативе Парламента, изашао изван оквира Устава Босне и Херцеговине. Штавише, Уставни суд је својим Правилима утврдио да ниједан орган у Босни и Херцеговини не може доносити законе и друге прописе и опште акте који се тичу рада Уставног суда, чиме је дубоко закорачио у надлежност парламента и тиме прекршио Устав Босне и Херцеговине.

Уставни суд се мора свести у законске и уставне одредбе

Доношење Закона о раду Уставног суда Босне и Херцеговине је неопходан чин, и то не само због странаца у суду, већ ради свођења суда у законске и уставне оквире. Колико ми је познато, нема земље на свијету која нема Закон о раду Уставног суда.

Уставни суд не може одлучивати о начину одлучивања суда, а да не говорим у крњем саставу, о битним питањима поготово без учешћа судија и једне федералне јединице (ентитета).

Поставља се питање да ли је то игдје могуће у свијету?

Та питања могу се уређивати само законом. Досадашње искуство потврђује да је Уставни суд у постојању сталне већине (два Бошњака и три странца) преузео контроверзну улогу да тумачи и надограђује Устав одузимајући уставна права Републике Српске, при чему користи исту методологију да своје одлуке ситуира у политичко залеђе, увијек у виду заштите људских права или превазилажењем својих компетенција у интересу државе, а да при том тотално негира овлаштења ентитета.

Уставни суд БиХ ограничава права ентитета

Образлажући своју Одлуку о државној имовини ентитета, Уставни суд истиче да цјелокупни правни систем ентитета мора бити у сагласности са Уставом Босне и Херцеговине, те да је државна имовина битан елемент да државна власт буде суштински, а не формално суверена власт, „самим тим регулисање државне имовине је њена искључива надлежност“.

Уставни суд Босне и Херцеговине овдје полази од једног општег приступа којим одређује примат државног права над ентитетима, испуштајући из вида чињеницу да Устав Босне и Херцеговине не захтијева да цјелокупни правни систем ентитета буде у складу са Уставом Босне и Херцеговине, јер је један велик дио државних компетенција у надлежности ентитета и уставних судова ентитета.

Устав Босне и Херцеговине ограничава права ентитета у областима која су предвиђена и резервисана за његову надлежност. У члану ИИИ тачка 1. Устава Босне и Херцеговине утврђене су искључиве надлежности Босне и Херцеговине, гдје није наведена државна имовина, што се не спомиње ни у другим одредбама Устава Босне и Херцеговине.

Међутим, да су ентитети надлежни за државну имовину потврђује члан ИИИ тачка 3а) Устава БиХ која каже: „Све владине функције и овлаштења која нису овим Уставом изричито повјерена институцијама Босне и Херцеговине, припадају ентитетима.“

Одредбе Устава су јасне

Одредбе Устава су тако јасне да свако тумачење осим да имовина припада у надлежност ентитета су гола правна импровизација, да не кажем злоупотреба. Надлежност ентитета у погледу имовине заснована је на једном од темељних правних принципа Устава Босне и Херцеговине пресумпцијом надлежности у корист ентитета и тзв. резидуалном надлежношћу, све надлежности које нису изричито дате држави припадају ентитетима. Импровизована тумачења да државна имовина не задире у територијална питања, тешко су прихватљива имајући у виду чињеницу да имовина која се налази на територији једног ентитета припада том ентитету.

Уосталом, несретни грађански сукоб који се десио у Босни и Херцеговини, водио се за територијалну подијелу Босне и Херцеговине и имовину која се налази на одређеном територију ентитета. Република Српска је 1994. године одбила план Контакт групе управо из разлога што је тим планом био расподјељен природни и економски потенцијал на штету Републике Српске. 

Насиље над уставно-правним системом БиХ

Сам Холбрук, креатор Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонског споразума), је изјавио да се деведесет посто времена на преговорима у Дејтону утрошило на територијалну подјелу између ентитета, у шта је била укључена имовина и сва природна богатства.

Сада ту имовину, која је додијељена Републици Српској неко жели пренијети у надлежност државе, па зар то није апсурд???

То је насиље над уставно-правним системом Босне и Херцеговине, а још већи апсурд је што се Република Српска на већ уходан начин замјеном теза жели лажно оптужити за рушење Дејтонског споразума.

Западни идеолози давно су схватили потенцијал Уставног суда да обликује друштво по свом интересу негирајући темељне правне принципе владавине права и правне државе.

Умјесто да раде на рјешавању насталог проблема који је настао одлукама Уставног суда да након скоро тридесет година одузима надлежност ентитетима у погледу регулисања државне имовине и импровизацијом правног основа, конструисана европска јавност негира уставна рјешења и заузима страну, без да покаже имало амбиција да сагледа суштину проблема и то перманентно на штету Републике Српске.

(БН) Фото: Илустрација