Пакет за преокрет на Западном Балкану?

Иако Пакет инвестиција за Западни Балкан Европске комисије делује раскошно када се чита, далеко смо од тога да у реалности предстоје битне промене, процењује за ДW Душан Рељић.

Свијет 08.10.2020 | 07:55

ДW: Европска комисија представила је дуго најављивани Економско инвестициони план за Западни Балкан. У Комисији кажу да су управо те инвестиције од предложених девет милијарди евра један од основна три стуба обновљене ЕУ-политике према Западном Балкану. Како Ви оцењујете оно што је Брисел спремио за регион?

Душан Рељић: Ово је искорак у добром правцу, али тај корак је требало да се догоди пре много година. Има толико непознатих ствари у вези са самим Планом да би требало бити опрезан у процени његових могућих домета. Економско инвестициони план Европске комисије предвиђа да инвестиције од око девет милијарди евра за шест држава и региона југоисточне Европе, које укупно имају око 18 милиона становника. При том није јасно колико од тога ће бити грантови, а колико кредити. Хрватска, која има четири милиона становника ће у наредних седам година укупно од ЕУ добити 20 милијарди евра бесповратно да улаже у своју економију.

Дакле, цела ствар за мене не делује превише обећавајуће, посебно ако се има у виду да се не мења темељни проблем у економским односима између ЕУ и шест земља региона, а то је трговински дефицит региона. Западни Балкан је у последњих десет година имао дефицит у трговини са ЕУ већи од 110 милијарди евра. Тај износ мора да се покрије да би економија била у равнотежи – али то се не догађа. Уместо тога, Западни Балкан поново клизи у већу задуженост и још већу неравнотежу у односима са ЕУ.

Комесар за проширење Оливер Вархељи каже да је затварање „огромног јаза“ између економског развоја Западног Балкан и ЕУ-фокус Европске комисије – циљ Економско инвестиционог плана. Он оцењује да би девет милијарди подршке региону могло да привуче до 20 милијарди инвестиција, а да се „видљиве и значајне“ промене могу очекивати у региону већ за четири до пет година. На основу чега је направљена таква пројекција?

Један од претходника комесара Оливера Вархељија, Штефан Фуле, обећавао је да ће кроз улагања ЕУ бити привучено додатних десет милијарди евра капиталних инвестиција за Западни Балкан. Нисам приметио да се то остварило. Можда је могуће да ће доћи до великог преокрета, али требало би задржати обе ноге на тлу реалности.

Западни Балкан би годишње требало да расте стопом од шест процента БДП да би за 30 година дошао до просека ЕУ. Земље региона немају довољно акумулације да би саме подстакле такав привредни раст. Потребна су има страна улагања и бесповратна финансијска средства да би убрзале развој. Наводим поново пример Хрватске која око 80 процената својих јавних инвестиција финансира кроз бесповратну помоћ ЕУ односно структурне и друге фондове. Западни Балкан о томе не може ни да сања.

Утисак је да се Европска комисија сада више бави политичком економијом, схватајући да темељ проблема масовног исељавања из региона, мањег поштовања људских права и удара на демократију у региону потиче од социјално економских прилика. Ипак мислим да ово што је сада најављено у Бриселу још није оно што би донело преокрет у стању на лицу места и односима ЕУ и региона.

Најављени Пакет инвестиција финансира се из предстојећег ИПА3-програма који за наредних седам година за регион износи нешто преко 14 милијарди евра. Није велика разлика у средствима између ИПА3 и тренутног ИПА2-програма који је био око 12 милијарди евра за претходних седам година. Да ли то значи да је Економско инвестициони план заправо само „препакивање“ већ постојећег инструмента којим ЕУ већ две деценије помаже Западни Балкан?

У претходној ИПА2 фази (2014- 2020) половина средстава је била предвиђена за Турску, као најмногољуднију земљу у процесу приступања. Због ауторитаризма и непоштовања људских права, ЕУ је одлучила да смањи новац за Турску и претпостављам да девет милијарди само за инвестиционе фондове за Западни Балкан потиче из новца предвиђеног за Турску. ИПА је увек била усмерена на подстицање реформи у државним управама, а тек малим делом за инвестиције. Још нам је нејасно да ли у тих девет милијарди има и кредита, јер региону кредити нису потребни. Оно што је региону потребно то су развојни планови и бесповратна развојна средства у којим би ЕУ од планирања до спровођења и надгледања имала битну улогу.

У Бриселу су приликом представљања тог Плана упозорили да је јачање инвестиција и економског раста у региону могуће једино уколико земље примене фундаменталне реформе, посебно у областима јачања владавине права, борба против корупције и боље јавне администрације. Све је то већ годинама „исти камен“ на који се саплићу све земље Западног Балкана. Овогодишњи извештаји о напретку то су само потврдили. Да ли то видите као додатни проблем економског развоја региона?

Јавне инвестиције су један од највећих извора корупције. Није случајно зашто у целом региону све мање јавних инвестиција иде преко јавних расписа, а све више преко директних споразума влада са страним улагачима. Да би јавне инвестиције функционисале тако да се умањи могућност корупције, неопходно је да ЕУ, заједно са цивилним друштвом, медијима и правосудним системом буде од почетак до краја упућена у те пројекте. Ако се то не догађа отвара се простор за корупцију.

У великим пројектима ЕУ у региону нисам до сада запазио да је било корупције у већим износима. Било је код кинеских улагања, али суштински проблем јесте да тек када ојача само друштво и када се оно нормализује – а то је могуће само кроз раст друштвеног стандарда и образовања – тек тада ће и однос између спољних улагања и домаће друштвено економског и политичког раста бити у балансу.

Да ли то значи да ће инвестиције на Западном Балкану зависти од владавине права, како каже Брисел, или ће реформе зависити од економског раста који се заснива на инвестицијама?

Владавина права не настаје механички усвајањем и применом нових закона. За владавину права је потребно да је друштво самостално у односу на државу и владајуће партије. То значи независност правосуђа, слобода изражавања цивилног друштва и медија, и да људи, појединачно, не дугују свој посао и имовину политичкој партији и властима. Средњи слој људи је све тањи у региону, јер се друштво дели на огроман део прилично сиромашних који у свему зависе од власти и на један узак део олигарха и богатих који у спрези са владајућим круговима пљачкају огромну већину људи, а део тога деле кроз корупцију и организовани криминал.

Чини се да је Европској комисији посебно стало да нагласи да иницијатива на економском повезивању и јачању региона није „замена“ за евроинтеграциони пут који је, очигледно, постао превише дугачак и компликован. Да ли је оправдан страх оних на Западном Балкану који мисле да је, након поруке председника француске Емануела Макрона да регион трена „везати“ за ЕУ, али чланство оставити на чекању, оно што ЕУ ради заправо „скретање“ са пута евроинтеграција?

Економске везе региона са ЕУ изузетно су јаке, пре свега са Немачком и Италијом. Оне се не могу одједном заменити унапређивањем економских односа Београда и Сарајева или Скопља. У региону могу да буду олакшане услуге, трговина, признавање диплома, што је сасвим нормално, и то је стање које је постојало у бившој Југославији. То ће допринети привредном расту, али суштинска прича јесте да је регион окружен ЕУ и НАТО. Регион је „меки трбух“ ЕУ. Посматрање региона као нечег спољног не води ничему. Он је дубоко у ЕУ по географским, економским и другим параметрима и не може бити одсечен.

Душан Рељић је шеф бриселске канцеларије немачке фондације Наука и политика. Бави се актуелним дешавањима у земљама Западног Балкана. Фондација Наука и политика саветује Бундестаг и немачку владу по свим питањима спољне и безбедносне политике.

(ДW)