Paket za preokret na Zapadnom Balkanu?

Iako Paket investicija za Zapadni Balkan Evropske komisije deluje raskošno kada se čita, daleko smo od toga da u realnosti predstoje bitne promene, procenjuje za DW Dušan Reljić.

Svijet 08.10.2020 | 07:55

DW: Evropska komisija predstavila je dugo najavljivani Ekonomsko investicioni plan za Zapadni Balkan. U Komisiji kažu da su upravo te investicije od predloženih devet milijardi evra jedan od osnovna tri stuba obnovljene EU-politike prema Zapadnom Balkanu. Kako Vi ocenjujete ono što je Brisel spremio za region?

Dušan Reljić: Ovo je iskorak u dobrom pravcu, ali taj korak je trebalo da se dogodi pre mnogo godina. Ima toliko nepoznatih stvari u vezi sa samim Planom da bi trebalo biti oprezan u proceni njegovih mogućih dometa. Ekonomsko investicioni plan Evropske komisije predviđa da investicije od oko devet milijardi evra za šest država i regiona jugoistočne Evrope, koje ukupno imaju oko 18 miliona stanovnika. Pri tom nije jasno koliko od toga će biti grantovi, a koliko krediti. Hrvatska, koja ima četiri miliona stanovnika će u narednih sedam godina ukupno od EU dobiti 20 milijardi evra bespovratno da ulaže u svoju ekonomiju.

Dakle, cela stvar za mene ne deluje previše obećavajuće, posebno ako se ima u vidu da se ne menja temeljni problem u ekonomskim odnosima između EU i šest zemlja regiona, a to je trgovinski deficit regiona. Zapadni Balkan je u poslednjih deset godina imao deficit u trgovini sa EU veći od 110 milijardi evra. Taj iznos mora da se pokrije da bi ekonomija bila u ravnoteži – ali to se ne događa. Umesto toga, Zapadni Balkan ponovo klizi u veću zaduženost i još veću neravnotežu u odnosima sa EU.

Komesar za proširenje Oliver Varhelji kaže da je zatvaranje „ogromnog jaza“ između ekonomskog razvoja Zapadnog Balkan i EU-fokus Evropske komisije – cilj Ekonomsko investicionog plana. On ocenjuje da bi devet milijardi podrške regionu moglo da privuče do 20 milijardi investicija, a da se „vidljive i značajne“ promene mogu očekivati u regionu već za četiri do pet godina. Na osnovu čega je napravljena takva projekcija?

Jedan od prethodnika komesara Olivera Varheljija, Štefan Fule, obećavao je da će kroz ulaganja EU biti privučeno dodatnih deset milijardi evra kapitalnih investicija za Zapadni Balkan. Nisam primetio da se to ostvarilo. Možda je moguće da će doći do velikog preokreta, ali trebalo bi zadržati obe noge na tlu realnosti.

Zapadni Balkan bi godišnje trebalo da raste stopom od šest procenta BDP da bi za 30 godina došao do proseka EU. Zemlje regiona nemaju dovoljno akumulacije da bi same podstakle takav privredni rast. Potrebna su ima strana ulaganja i bespovratna finansijska sredstva da bi ubrzale razvoj. Navodim ponovo primer Hrvatske koja oko 80 procenata svojih javnih investicija finansira kroz bespovratnu pomoć EU odnosno strukturne i druge fondove. Zapadni Balkan o tome ne može ni da sanja.

Utisak je da se Evropska komisija sada više bavi političkom ekonomijom, shvatajući da temelj problema masovnog iseljavanja iz regiona, manjeg poštovanja ljudskih prava i udara na demokratiju u regionu potiče od socijalno ekonomskih prilika. Ipak mislim da ovo što je sada najavljeno u Briselu još nije ono što bi donelo preokret u stanju na licu mesta i odnosima EU i regiona.

Najavljeni Paket investicija finansira se iz predstojećeg IPA3-programa koji za narednih sedam godina za region iznosi nešto preko 14 milijardi evra. Nije velika razlika u sredstvima između IPA3 i trenutnog IPA2-programa koji je bio oko 12 milijardi evra za prethodnih sedam godina. Da li to znači da je Ekonomsko investicioni plan zapravo samo „prepakivanje“ već postojećeg instrumenta kojim EU već dve decenije pomaže Zapadni Balkan?

U prethodnoj IPA2 fazi (2014- 2020) polovina sredstava je bila predviđena za Tursku, kao najmnogoljudniju zemlju u procesu pristupanja. Zbog autoritarizma i nepoštovanja ljudskih prava, EU je odlučila da smanji novac za Tursku i pretpostavljam da devet milijardi samo za investicione fondove za Zapadni Balkan potiče iz novca predviđenog za Tursku. IPA je uvek bila usmerena na podsticanje reformi u državnim upravama, a tek malim delom za investicije. Još nam je nejasno da li u tih devet milijardi ima i kredita, jer regionu krediti nisu potrebni. Ono što je regionu potrebno to su razvojni planovi i bespovratna razvojna sredstva u kojim bi EU od planiranja do sprovođenja i nadgledanja imala bitnu ulogu.

U Briselu su prilikom predstavljanja tog Plana upozorili da je jačanje investicija i ekonomskog rasta u regionu moguće jedino ukoliko zemlje primene fundamentalne reforme, posebno u oblastima jačanja vladavine prava, borba protiv korupcije i bolje javne administracije. Sve je to već godinama „isti kamen“ na koji se sapliću sve zemlje Zapadnog Balkana. Ovogodišnji izveštaji o napretku to su samo potvrdili. Da li to vidite kao dodatni problem ekonomskog razvoja regiona?

Javne investicije su jedan od najvećih izvora korupcije. Nije slučajno zašto u celom regionu sve manje javnih investicija ide preko javnih raspisa, a sve više preko direktnih sporazuma vlada sa stranim ulagačima. Da bi javne investicije funkcionisale tako da se umanji mogućnost korupcije, neophodno je da EU, zajedno sa civilnim društvom, medijima i pravosudnim sistemom bude od početak do kraja upućena u te projekte. Ako se to ne događa otvara se prostor za korupciju.

U velikim projektima EU u regionu nisam do sada zapazio da je bilo korupcije u većim iznosima. Bilo je kod kineskih ulaganja, ali suštinski problem jeste da tek kada ojača samo društvo i kada se ono normalizuje – a to je moguće samo kroz rast društvenog standarda i obrazovanja – tek tada će i odnos između spoljnih ulaganja i domaće društveno ekonomskog i političkog rasta biti u balansu.

Da li to znači da će investicije na Zapadnom Balkanu zavisti od vladavine prava, kako kaže Brisel, ili će reforme zavisiti od ekonomskog rasta koji se zasniva na investicijama?

Vladavina prava ne nastaje mehanički usvajanjem i primenom novih zakona. Za vladavinu prava je potrebno da je društvo samostalno u odnosu na državu i vladajuće partije. To znači nezavisnost pravosuđa, sloboda izražavanja civilnog društva i medija, i da ljudi, pojedinačno, ne duguju svoj posao i imovinu političkoj partiji i vlastima. Srednji sloj ljudi je sve tanji u regionu, jer se društvo deli na ogroman deo prilično siromašnih koji u svemu zavise od vlasti i na jedan uzak deo oligarha i bogatih koji u sprezi sa vladajućim krugovima pljačkaju ogromnu većinu ljudi, a deo toga dele kroz korupciju i organizovani kriminal.

Čini se da je Evropskoj komisiji posebno stalo da naglasi da inicijativa na ekonomskom povezivanju i jačanju regiona nije „zamena“ za evrointegracioni put koji je, očigledno, postao previše dugačak i komplikovan. Da li je opravdan strah onih na Zapadnom Balkanu koji misle da je, nakon poruke predsednika francuske Emanuela Makrona da region trena „vezati“ za EU, ali članstvo ostaviti na čekanju, ono što EU radi zapravo „skretanje“ sa puta evrointegracija?

Ekonomske veze regiona sa EU izuzetno su jake, pre svega sa Nemačkom i Italijom. One se ne mogu odjednom zameniti unapređivanjem ekonomskih odnosa Beograda i Sarajeva ili Skoplja. U regionu mogu da budu olakšane usluge, trgovina, priznavanje diploma, što je sasvim normalno, i to je stanje koje je postojalo u bivšoj Jugoslaviji. To će doprineti privrednom rastu, ali suštinska priča jeste da je region okružen EU i NATO. Region je „meki trbuh“ EU. Posmatranje regiona kao nečeg spoljnog ne vodi ničemu. On je duboko u EU po geografskim, ekonomskim i drugim parametrima i ne može biti odsečen.

Dušan Reljić je šef briselske kancelarije nemačke fondacije Nauka i politika. Bavi se aktuelnim dešavanjima u zemljama Zapadnog Balkana. Fondacija Nauka i politika savetuje Bundestag i nemačku vladu po svim pitanjima spoljne i bezbednosne politike.

(DW)