Оженио 30 година млађу и сад има велику породицу

Иако је догурао до пензије и позних година, за Радована Вулановића из Никшића живот је практично тек почео. У 61. години у наручје је узео своје прво дијете.

Регион 08.12.2019 | 16:22 Након дугогодишње безуспјешне борбе за потомство и дизања руку, 72- годишњи Никшићанин сада ужива у великој породици и дјеци коју подиже са тридесетак година млађом супругом.

– Татина. Дао сам јој то име јер је она мени дала име тата. Тек сам осјетио дјечију радост кад је дијете почело да ме додирује рукама по лицу – прича за ТВ Вијести Радован Вулановић.

Татина га је осоколила, па је брзо добила друштво – сестру Росу и браћу Богдана и Видоја. Радован, ипак, каже да има петоро дјеце, јер се пасторка Бора ни по чему не одваја и с поносом каже да је најстарији син најбољи ђак. Пуну кућу потомака није могао ни да сања.

– Био сам у браку 28 година и нисмо имали дјеце. Без жене сам остао кад је имала 46 година и ја сам мислио да се нећу женити више, али све је у божијим рукама. За редних пет слава 4 крштења. Колике су то емоције? Па, то ме вратило – каже поносни отац.

И дало нову снагу иначе вриједним рукама које цијели живот нешто стварају. Браћа Вулановић у Никшићу и шире познати су по свом умјетничком дару, а Радован који прави иконе и украсе од дрвета, на имању у селу Лаз бави се пољопривредом јер не дозвољава да дјеца у било чему оскудијевају. Остале обавезе препушта тридесетак година млађој супрузи.

– Што се тиче школе, то боље може супруга. А мени лакше пада кад одем, па нешто физички радим и знам да то привређује мојој породици. Вазда треба нешто радити и не гледати туђа посла – каже Радован.

Томе учи и дјецу, за коју каже да су вриједна и да су наслиједила његов дар за цртање. Пет пута годишње радују се посјети манастирима. 

– Са дјецом волим да идем у цркву. Они су тамо мирни, осјећају да је то нешто фино – каже Радован.

Дјеца су срећна што их је пуно и нису љубоморна, иако се зна ко има најпосебније име за које питају сви другари.

– Кад им се представим они питају ко ти је дао то име, звучи као да си татина принцеза – каже Татина.

А јеси ли?

– Јесам – одговара она.

Седамдесетдвогодишњем Радовану не смета што када дође по дијете у школу учитељице питају да ли им је дјед. Напротив, каже да живи боље од свих својих вршњака, пошто тек проживљава оно што су они у младости.

– Дао бих савјет свима да не чекају моје године, а ако су их дочекали, да исто потраже нафаку (судбину) – закључује Радован.



(ТВ Вијести)