СП: Шта се још крије у српској кошаркашкој шкрињи?
До Кине се може чути глас народа и никад већа увереност нације да Србија иде до краја. Да су игре Николе Јокића, Богдана Богдановића, Немање Бјелице и осталих постале тема свакодневних разговора у канцеларијама, превозу, кафићима. То “ложење“ осети се и међу онима што су долетели преко пола света да би бодрили своје идоле и потпуно је разумљиво у ситуацији када Србија игра кошарку за богове. Нешто је умеренија ситуација међу извештачима с лица места, док се на лицима играча не осети апсолутно никаква еуфорија. Штавише. . .
Кошарка 07.09.2019 | 23:50
Кошаркаш Порторика Алекс Френклин је после “одслушаних“ лекција од српских професора имао сликовито објашњење како је из његовог угла изгледало то одмеравање снага. Овај параграф биће посебно занимљив љубитељима популарне телевизијске серије Гаме Оф Тхронес, јер се ради о приказу како Нигхт Кинг уздиже своју војску пред очима избезумљеног главног лика приче Џона Сноуа. Селектори Анголе, Филипина, Италије и Порторика, чије је тимове Србија самлела с просечном разликом од 40,7 поена, ујединили су се у мишљењу да се против овако сложеног и компликованог система - не може. Хрватски репрезентативац Рок Стипчевић покренуо је дебату о томе да ли је актуелни састав Плавих најбољи на Старом континенту од распада велике Југославије, док је познати новинар ЕСПН Френ Фрашиља, иначе велики поштовалац лика и дела Николе Јокића, те рада Мега Бемакса и српске кошарке у целини објавио поруку ове садржине:
“Када би ми неко дао да бирам између двонедељног одмора у Мауију (острво на Хавајима прим. аут) и тога да исто толико пратим тренинге Србије на Мундобаскету, не бих се двоумио ни секунд. Постоји тај ниво разумевања кошарке који ретко ко може да вас научи било где на планети. То је уметност“.
Ситуација је врло проста - Србија поседује тај фини баланс између квалитета, талента, страсти, жеље, тимске хемије и мотивације. То је нешто што не настаје преко ноћи, већ је резултат петогодишњег рада у систему Александра Ђорђевића, где се много ћутало и још више радило. Док су евентуалне промене у ростеру биле минималне и готово увек последица здравствених проблема главних актера на паркету. Такав сложени микс индивидуалне класе и играчке разноврсности, стопљене у једну комплетну целину одлика је тимова зрелих за највише домете. Србија то дефинитивно јесте.
Видели смо Србију како резултат гради преко центара у школском судару “осмака и четвртака“, где су противници остајали беспомоћни на ту сурову доминацију у рекету и ширину вредну дивљења. На увид смо добили и коначни производ стрпљивог и преданог рада у шутерском сегменту, о чему је причао и селектор у неколико обраћања, тим с потпуно равноправним механизмом разбијања сваке дефанзивне концепције изван линије 6,75 метара и, што је можда најважније, стабилност, континуитет и смиреност као знак да се ништа не дешава случајно.
Показали су нам Орлови и одбрану доведену готово до савршенства, с много залагања, комуникације, преузимања, искакања и правовремених реакција. Али и помало застрашујућу правовременост нападачке трансформације од позиционе, до игре у транзицији и назад, озбиљност у приступу чак и када је такмац две класе испод, те несебичност која је повремено ударала право у живац, јер се у одређеној мери сувише тежило атрактивности. Мада јесмо добили приказ Милоша Теодосића скривеног у телу Бобана Марјановића и оно “но лоок“ алеј-уп додавање за Стефана Јовића можда послужи као један од симбола моћи ове генерације.
Резултати и статистика и даље остају неумољиви и потпуно на страни Плавих. Први у категоријама тимова с највише поена у просеку (103,3), укупном броју кошева (413), проценту реализованих шутева из игре (60,7%), али и за два поена (69,4%), те броју асистенција (123). То је 30,8 завршних додавања по утакмици! Када се узме да ниједан учесник Мундобаскета нема просек већи од 24 асистенције, јасно вам је у каквом је тимском моменту Србија.
И поред свега, остаје да се запитамо - шта је још остало у српској кошаркашкој шкрињи? Шта то шеф струке, његови сарадници и цео тим експериментишу на тренинзима и спремају за наставак такмичења? Пре свега за европски класик са Шпанијом и утакмицу која је у дану одмора, онда и утакмице - све! Прва мисао када се пробуде, тема за разговор током оброка, подсвесна анализа у време одмора, циљ сваког поготка на тренингу и тако све док се не оде на вечерњи починак. Толики је ниво фокуса међу играчима, нешто чему је заиста тежио Александар Ђорђевић.
Сетићемо се Мундобакета 2014, Олимпијских игара 2016. и Евробаскета 2017. године, када је Србија освајала сребрне медаље. Заједнички имениоци тих великих такмичења били су прогресивни раст форме до жељених висина и чињеница да је нешто увек фалило. Квалитет више против неуништивих Амера, односно здрав Стефан Јовић и растерећенији Богдан Богдановић против Словеније. Дијаметрално супротно је Европско првенство 2015, када је Србија прегазила све у групној фази и онда почела да пада када се ушло у нокаут фазу. Сада делује да Србија има “цео пакет”! А дерби против Шпаније показаће да ли је и шта плава чета оставила за оне, најтеже такмаце.
До Кине се може чути глас народа и никад већи оптимизам нације да Србија иде до краја. Да су игре Николе Јокића, Богдана Богдановића, Немање Бјелице и осталих постале тема свакодневних разговора у канцеларијама, превозу, кафићима. То “ложење“ осети се и међу онима што су долетели преко пола света да би бодрили своје идоле и потпуно је разумљиво у ситуацији када Србија игра кошарку за богове. Нешто је умеренија ситуација међу извештачима с лица места, док се на лицима играча не осети апсолутно никаква еуфорија. Штавише. Приземност и скромност, али и свест да су сви осим Италије били ипак само по једна мања препрека на путу ка финалу.
У недељу следи оно право. Иако без петорице врхунских играча и игром која никога није оставила без даха, Шпанија је сила склопљена од великих зналаца кошаркашке игре, шампиона и асова. Једноставно морате да имате максимални респект. Али не и страх.
Ускоро ћемо видети шта ова Србија заиста може...
Извор: моззартспорт
Фото: МН Пресс

Коментари / 0
Оставите коментар