КА - Прича: Гереро, Гарека и Љоса - шта је то Перу?

Лане је, после 36 година, Перу дошао до Мундијала; сада је, после 44 године, у финалу Копа Америке!

Фудбал 07.07.2019 | 16:14 Питали смо једном Марија Варгаса Љосу шта је то фудбал и нисмо схватили да је одговор, заправо, врло једноставан.

“Кубиљас, Цезар Куето и Уго Сотил”, насмејао би се славни перуански нобеловац.
“Не, сачекај, Солано, Пизаро и Гереро”, завртео би главом.
“Океј, мислим да су ипак Куева, Кариљо и Флорес”, рекао би на крају.

У сва три случаја био би велики писац (и велики поклоник ове игре) у праву. Фудбал су њих деветорица, смеје се сада сигурно и писаће нешто о томе уколико се у на митској Маракани буде десило чудо као што зна у оним литерарним фантазмагоријама на том континенту и међу корицама његових књига; фудбал је бели дрес са црвеном линијом што повезује слепо црево са срцем, као да повезује рацио и онострано, као емоције и разум; фудбал је оно што његов Перу игра на Копа Америка 2019, све до финала са фаворизованим домаћином.

Без фолирања, без повика на судије, без калкулисања, чак и ако то значи да ће пући са пет-нула; само фудбал, наивно, у овој ери превараната, ипак само фудбал, увек само фудбал, онај Тигар на клупи не зна другачије.

Али на једно питање остао би нем, па он покушава цео живот да докучи то, у сваком свом реду, јер чак и ако пише о некој другој нацији, Љоса заправо пише о својој; као што је Сартр жудео за слободом, а Борхесза реком и пролазношћу, тако Љоса тражи одгонетку.

“Шта је то Перу?”

Кажу да је главни проблем те земље што не верује сама себи, што се сваки Перуанац дубоко преиспитује сваког дана, погледа се у огледало и није сигуран да ли му се свиђа то што му се кисело смешка с друге стране.

Види се то и по изборима и на изборима: сваки нови председник – а и Љоса је једним хтео постати, и није му се дало, па се оканио работе и наставио да пише и да тражи Перу у себи и другима – долазио би с великим надањима, са чистим папирима, са обећањима да ће колевка цивилизације опет бити цивилизована, за почетак, и све би се завршавало у оптужбама, у корупцији, у лисицима, у сломљеним надама.

Било је тако лако и овог лета поново бити Перуанац, па дићи руке од себе и угушити се у саможалопојкама, рећи да Перу није савладао мрског ривала Чиле седамдесет година – они нису противници само на терену, непријатељство је тињало дуже од века и свако би свакоме ту нешто вратио за неке грехе из прошлости, и поново тражио давно изгубљене територије – и да нема ту шта да се нада, и прочитати Артура Видала како грми да су Перуанци инфериорни, у сваком смислу, и предати се без борбе, јер ионако чека страшни, наложени Бразил у финалу.

Али то више није Перу који само сања, то је Перу који се уштине и полако схвата да је све дошло на наплату, да им се помало свиђа онај с друге стране огледала.

Екипа Рикарда Гареке савладала је у полуфиналу Копа Америке Чиле, састав чији је его тренутно неупоредиво већи од снаге тог тима на издисају; уништили су их са 3:0, заправо, контролисали и њих и себе, и игру и емоције, послали “златну генерацију” у прошлост.

Такву је игру Перу играо само на црно-белим снимцима, оним из седамдесетих година, још нису били популарни колор-телевизори када су освојили такмичење други и потоњи пут, када су се пласирали и на Светско првенство 1982, а онда постили, и постили, све док један Аргентинац није дошао да им удели веру, да им врати оно што им је отео.

Гарека је бивши Марадонин ортак, постигао је, ненадмашна је то прича, гол којим је Перу остао без Мундијала 1986. и који је означио крај Кубиљасове екипе и почетак трагања за изгубљеним временом.

Тог дана наталожен је на менталитетски баласт још један слој приче о неправди и уроти; Перуанци ће све до дана данашњег говорити да су покрадени, да је цео свет против њих, да ће се увек донети нека одлука која ће ићи на њихову штету.

И то је Перу.

А онда је опет био ту, три деценије касније, тај мршави џелат научиће их наново да се смеју.

Под Рикардом Гареком, учеником Бијелсе, Менотија и Пелегринија, Перу ће се после 36 пуних година пласирати на Светско првенство, и биће и данас оних који ће се сећати њиховог наступа и њиховог несрећног испадања много више од неких много извиканијих утакмица.

Перу је могао поново да буде Перу, из најпесимистичнијих колумни Марија Варгаса Љосе и јеремијада које се уче уместо песмица у школама; уместо тога, Гареку су замолили да остане, видевши код његових пулена храброст, понос, заједништво и страст, а то, верујте неком из Србије, то вреди више од осмине финала Светског првенства.

Како је лепо било видети славље перуанских играча на клупи након сваког гола против Чилеа, након сваког пенала против Уругваја.

Лишени сујета и суревњивости, свесни тога да кроз њих дише тричавих тридесетак милиона људи, жељни да стргну са себе све фрустрације и све поразе из протеклих неколико деценија, појели су ривале, зауставили могућу ренесансу рањеног Алексиса Санчеза, ућуткали и Видала и Варгаса, а са осталима је већ било лакше.

Лане је, после 36 година, Перу дошао до Мундијала; сада је, после 44 године, у финалу Копа Америке. Тада су славили, 1975. је једини гол у финалу постигао Уго Сотил, кажу да је претходно, без дозволе свог клуба Барселоне побегао из Каталоније да би дошао у Венецуелу на такмичење; ово би било још веће, макар због свега што се догађало на турниру.

Преживео је мршавко на клупи Русију, преживео је и 0:5 у групи против домаћина; ако у недељу касно увече по нашем времену буде оно што бити не може – или, знајући како је то кад је Бразил у свом дому, знајући шта може да се деси у финалима на “Маракани”, управо оно што бити мора – моћи ће и Гарека да се смеје да је све то био део великог плана, да су замазали очи и заварали трагове, у маниру највећих ратника древних Инка.

Гарека је урадио, и то за мање времена, оно што је његов велики ривал и свачији учитељ, ненадмашни ОскарТабарез, учинио у селекцији Уругваја, баш оној коју ће, на срећу, лукавство и тај тимски дух, Перу савладати у четвртфиналу.

Подарио им је идентитет, наметнуо систем и идеју, Перу више није – ни кад губи 5:0, понављамо – неартикулисани јужноамерички састав, већ тим који тера лопту и који игра фудбал, увек само фудбал, без гарнирунга, без фолирања, без прљавих игрица.

(Зато је било прикладно, мада је Уругвајце заболело, што је Перу спасао ВАР, и што је потом баш Суарез промашио одлучујући пенал)

А онда слово о капитену. Нема више Пизара, конкистадора, сада је ту Хосе Паоло Гереро, други ратник, предатор из амазонске прашуме, у последњој шанси да постане и формално легенда, да буде одговор на питање “Шта је то Перу”.

Играо је неколико сезона баш на Маракани, онда када је отишао из Немачке, схвативши да неће бити нови Герд Милер, у шта су наде полагали и чувени шпиц и Ули Хенес; и даље је у Бразилу и умеће да уједе, онако како је увек могао, само ако му се дозволи једна и по прилика.

Зна бразилски селектор Тите много о њему, водио га је у Коринтијансу, али то што сте свесни одакле вам прети опасност не значи да је можете избећи; било да сте на ветрометини ваншаблонског нападача са страхом од летења (рационалним, јер му је у једној авионској несрећи погинуо ујак), прекратким фитиљом и истанчаним укусом за бели прах, или у базену пуном ајкула, свеједно.

Шта је то фудбал, питали бисмо Љосу, и почео би да набраја сва 23 играча селекције са том чувеном штрафтом што иде од слепог црева и завршава се негде око срца. Свих 23 који наступају на овом Копа Америка, који су дошли до финала са Бразилом.

“Гаљезе, Абрам Кордо, Сантамарија, Араухо, Трауко...” и тако даље, све нека имена која нама евроцентрицима не значе много, а тричавих тридесет милиона људи се у њих куне.

А шта је Перу, питаћемо нобеловца и великог љубитеља фудбала, знате ли то данас, после свега?

Досад нисам имао појма, рекао би, цео живот покушавам то да сазнам. Али будите у недељу на Маракани, и мислим да ћете видети.

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс