Интервју - Саво: ЕП 2000. у неизбрисивом сјећању!

''Наш циљ да уђемо у групну фазу Лиге Европе'', рекао је Саво Милошевић, тренер Фудбалског клуба Партизан из Београда и некадашњи репрезентативац СР Југославије, Србије и Црне Горе и Србије.

Фудбал 22.06.2019 | 23:00 Навршило се 19 година од Европског првенства у Белгији и Холандији, на коме је Саво Милошевић освајањем трофеја за најбољег стријелца турнира дефинитивно стекао статус голгетера вансеријске класе. Актуелни тренер Партизана каже да му је тај шампионат и поред фијаска Југославије у мечу са Холандијом, остао у неизбрисивом сећању.

"Док сам био клинац, мој идол је био Марко Ван Бастен. Он је Европско првенство 1988. почео на клупи, касније постигао онај историјски гол против СССР и био најбољи стријелац турнира. И сјећам се, када се завршио шампионат у Белгији и Холандији, прошло ми је кроз главу да сам урадио потпуно исту ствар као човјек коме сам се дивио у детињству. Невјероватно. Многим људима никада не успије да остваре своје снове, а ово је заиста био луђачки сан. Једна ствар је да сањаш да играш у Партизану, да одеш негдје у Европу, све је то ОК... Али да урадиш нешто потпуно идентично, а опет тешко оствариво, као што је пошло за руком твом узору... То је већ благо незамисливо. Лудо", рекао је Милошевић.

Да, лудо. Баш као и цијело то Европско првенство 2000. године. СР Југославија је све три утакмице у групи завршила с десет играча.

"Миха је искључен против Словеније, Кежман против Норвешке и на крају Јокан против Шпаније. Аууууу, та утакмица против Шпаније, то је било срамотно. Суђење и тај гол Шпанаца у не знам ком минуту. Зашто, то нико не зна. Уствари знам, али... Заслужили смо да будемо први у групи и да идемо на лакшег противника од Холандије. И вјероватно бих избјегао један од најтежих дана у мом животу. Тај меч у Ротердаму смо дочекали изморени, јер смо сваку утакмицу у групи завршавали с играчем мање", присјећао се Милошевић.

Четвртфинални дуел с домаћином турнира остаће упамћен по апсолутној немоћи југословенских фудбалера који су тог 25. јуна 2000. године доживели један од најубједљивијих пораза у својој историји. Саво мисли да у тој фантастичној партији холандских репрезентативаца није било све чисто.

"Били су "напаљени", али мислим да су и додали "нешто" на то. Доста њих је касније пало на допингу у својим клубовима. Бар четворица, петорица холандских играча су били кажњени у периоду послије Европског првенства због кориштења недозвољених средстава. Тако да ме не би изненадило да су и против нас били додатно стимулисани. Дао сам тај почасни гол на 6:0 и то су чудне емоције. Знаш да ти тај гол доноси признање за најбољег стријелца, а не можеш да размишљаш о томе јер у глави имаш најгоре кошмаре. Губио сам ја и са клубовима 5:1 или 4:0. Али ме ни близу није забољело као тај дебакл на Де Кајпу", казао је Милошевић.



Не заборавља се ни начин на који су "плави" обезбиједили пласман на то Европско првенство. Саво је био један од најзапаженијих актера историјског окршаја на Максимиру против моћне Хрватске која је само годину дана раније освојила бронзу на Мундијалу у Француској.

"То је најтежа утакмица у мом животу. И то могу да илуструјем на сто начина. Мирковић је искључен и сјећам се сцене у полувремену. Сједимо у свлачионици и прилази ми Јокан (Славиша Јокановић, оп.аут). Пошто је мене пратио глас да имам превише додира са лоптом, више него што би шпиц смио да има. Е, ту у Загребу, када смо се враћали на терен, Јокан ми приђе и каже "ово је сад твоја утакмица, узми лопту и не дај је никоме, док судија не одсвира крај". То сам и радио у другом полувремену, што сам више могао. Физички је била изузетно захтјевна утакмица. Са доста трке, агресије, дуела, удараца...", истакао је Милошевић.

Дејан Станковић је рекао да су то утакмице које играш и плачеш. Свјестан си да више не можеш, да падаш, али ћутиш и кидаш.

"Сјећам се, у неком 70. минуту, видим замјену, улази Савићевић, ја размишљам 100 посто вади мене. Јер играм у шпицу, имамо играча мање, имамо резултат. ОК, има још до краја, али нема више снаге. Судија диже ону таблу, ја крећем ка аут-линији и видим број 8. Ваљда је Мијат већ тражио измјену. И ја станем онако и гледам ону осмицу и кажем себи, шта ћу ја сад још 15 минута плус надокнада јер и код мене све отказује. Али, сила бога не моли. Човјек није ни свјестан колико може док га невоља не натјера. Некако смо издржали и остварили историјски резултат. Шпанац Аранда је дијелио правду и мало смо попричали послије утакмице испред свлачионице. Он је рекордер по броју одсуђених дуела Реала и Барселоне. Само ми је рекао "Ел Класико је лига пјетлића у односу на ово што сам вечерас доживио", нагласио је Милошевић.

Био је то први у низу "балканских Ел Класика", у којима Хрвати имају позитиван скор, јер нису за сада доживјели ниједан пораз. Ни политика ни спортски ривалитет нису спријечили Саву да изгради веома лијепо пријатељство с једним хрватским фудбалером:

"Са Стјепаном Томасом сам дијелио свлачионицу у Рубину из Казања. Он је из Хрватске, односно родом из Босне и Херцеговине. Феноменалан момак, одиграо је одлично ту сезону када је Рубин први пут у клупској историји освојио шампионску титулу. Да ми није било њега, много бих се теже снашао у Русији. Био ми је 24 сата дневно на услузи, у сваком погледу и на сваки могући начин. Тренутно живи у Загребу, бавио се менаџерством, сада је завршио тренерску лиценцу, чини ми се да још увијек тражи себе. Прије пар дана смо се куцкали телефоном. Мој сарадник из стручног штаба професор Марко Стојановић је био на неком семинару у Хрватској и случајно је налетио на Стјепана. Драго ми је што показује жељу да се озбиљно посвети тренерском послу".

Обзиром да је и послије играчке каријере остао у фудбалу, Саво је сачувао врло коректне односе са свим саиграчима из државног тима. За једног од њих, веже га и нешто више од пријатељства.

"Миха (Синиша Михајловић, оп.аут.) и ја имамо неки наш однос који је посебан и специфичан. Ја знам да је он пуно критикован од вас новинара и од јавности због неких ствари попут тог црвеног картона против Словеније. Али из мог угла, било ми је драже да видим некога ко се тако нервира, него неке који нису уопште. Миха је сваки тренинг радио 100 посто. Сваку утакмицу, колико год играо, 100 посто. Мени је то био систем вриједновања, јер сам и ја био такав. Репрезентација је част и привилегија и свако је дужан да пружи свој максимум. Може да се одигра лоше, много је фактора који утичу на квалитет партије сваког појединца. Али Михин однос према игри је био такав да је сваки пут гинуо на терену. Темперамент је друго, нисмо сви исти. Можда и јесте у неким ситуацијама прелазио границу, али је код мене увијек имао олакшавајућу околност јер знам колико се јео у себи када би нешто зашкрипало у екипи", сматра Милошевић.

Милошевић се послије директорске функције у ФСС посветио тренерском послу и већ у својој дебитантској сезони освојио трофеј у Купу Србије. Времена за славље није било много, Партизан је већ почео припреме за нову сезону и сазнао име ривала у другом колу квалификација за Лигу Европе.

"Пратили смо са великим интересовањем финалну утакмицу Лиге Европе у Бакуу, јер нас је евентуална побједа Арсенала аутоматски сврставала у групу повлашћених екипа у плеј-офу. Нажалост, Челзи је био много бољи и нама је остало да чекамо позитиван расплет у неким другим европским првенствима. Играћемо против бољег из дуела Конах Квеја из Велса и Килмарнока из Шкотске. То је у оним оквирима које сам очекивао. Ако погледамо списак потенцијалних ривала, могло је да буде још компликованије. Али са друге стране, могло је и лакше. Генерално, пошто је наш циљ да уђемо у групну фазу Лиге Европе, овакве екипе морамо да побиједимо. Надам се да ћемо доћи до тога да у великој мјери зависи од нас, не само у другом колу, већ до краја квалификација. Добили смо противника који није од оних непознатих, али је у сваком случају тим који можемо и морамо да избацимо", рекао је Милошевић.

Извор: мондо.ба/Анадолија