Додик измедју чекића и наковња

Између НАТО-а и Путина - Додик нема куд, нашао се у најгорој могућој политичкој позицији на планети.  Фого није долазио у БиХ само да би саопштио то што је саопштио, већ да би управо Додику личним присуством показао да је БиХ дио НАТО интересне зоне и да ће то и остати, да ће БиХ ући у НАТО, без обзира на Додикове тренутне ставове.

Република Српска 07.05.2019 | 18:54 На носачу авиона, заклињао се у НАТО (Додик у посјети НАТО команди)

Командант здружених снага НАТО у Напуљу адмирал Џејмс Фого врло јасно је, током посјете БиХ, акцентирао да подржава да “Босна и Херцеговина поднесе НАТО-у први годишњи национални програм јер ће то, по његовим ријечима, бити допринос стабилности и сигурносном оквиру потребном за економски раст и просперитет земље”.

При том је још потенцирао да је “протеклих година Република Српска мијењала ставове о Акцијском плану за чланство (МАП) у НАТО-у“, као и да “не види разлоге зашто Република Српска не жели да Босна и Херцеговина буде чланица НАТО-а”.


(Посјета је организована како би се политичари, официри, новинари ... упознали с начином дјеловања НАТО-а. У делегацији је, међу осталим, био и Милорад Додик, тада снажни заговорник ЕУ и НАТО интеграција)

Штета што Милорад Додик, предсједавајући Предсједништва БиХ, није био на стастанку са адмиралом, јер би имао изврсну прилику да објасни због чега је управо он главни промотер “мијењања ставова о Акцијском плану за чланство (МАП) у НАТО-у”.

Додик је прво био за НАТО, а онда је против НАТО, иако је подношење АНП-а државна обавеза, па његови лични ставови о НАТО свакако не би требали бити изнад државних; И то државе којој је Додик на челу и која има потписане обавезе по том питању, пише Слободан Васковић на свом блогу.

Додик је сурови ултрапрагматик, потпуно свјестан да би му прихватање АНП-а итекако олакшало политичку позицију, али, како ствари стоје, он то не смије учинити: Не од Србије, иза које се пречесто заклања; Посебно не због политички необавезујуће Резолуције Народне скупштине РС о војној неутралности (за Додика су Скупштина и њене одлуке валидне само када њему лично одговарају), већ од Русије, према којој има огроман дуг: Изборну подршку (у неколико циклуса) Додику и његовим марионетама, Владимир Путин је конвертовао у потраживања, а пакет акција се зове “Не НАТО”!

Русија на Балкану брани своје националне интересе, а Додик је тај који их артикулише одбијањем испуњења државних обавеза БиХ, које је наслиједио и које су већ годинама дио процеса приближавања/уласка БиХ у НАТО.


Додик и Шпирић у посјети НАТО команди  

Додик Путину “отплаћује” акцију по акцију из пакета “Не НАТО”, док сви остали, који подржавају лидера СНСД-а на његовом политички суицидном путу, само играју ултраепизодне роле у хору полтрона, што би, колико сутра, уколико би Додик нагло промијенио став о НАТО, најснажније подржали тај оштри, нагли, вратоломни заокрет.

Будимо реални – једина стварна препрека активацији Акционог плана за прикључивање БиХ НАТО-у јесте Додик; Других препрека нема.

Сурови прагматик нашао се у суровој ситуацији – између Путина и НАТО, што је, тренутно, најгора могућа позиција у којој се било који политичар може наћи; Не само из БиХ, већ било гдје на планети.

Фого није долазио у БиХ само да би саопштио то што је саопштио, већ да би управо Додику личним присуством показао да је БиХ дио НАТО интересне зоне и да ће то и остати, да ће БиХ ући у НАТО, без обзира на Додикове тренутне ставове.

Додик нема куд – неселективно, аморално, бескрупулозно таргетирање политичких противника као “издајника” су тек за једнократну, домаћу употребу, али ни на који начин не рјешавају једначину у којој се нашао и која је за њега извориште нерјешивих проблема.


На носачу авиона, заклињао се у НАТО (Додик у посјети НАТО команди)

Ма колико се трудио одржати представу о себи као политичару који држи све конце у рукама и чврсто стоји, то је само привид – Додик тоне све дубље и дубље.

“Чекић” и “Наковањ” између којих се, својом вољом, нашао све су ближе и ближе, тако да Додик има све мање простора за прављење хаотичних вратоломија, које су његов најпрепознатљивији политички рукопис.

Због недостатка простора, Додик, у последње вријеме, пречесто остаје “без ваздуха”, па су му изјаве, дан за дан, толико супротстављене једна другој, да је бесмислено и обраћати пажњу на њих, камоли их коментарисати.

Додик је, током тринаестогодишње апсолутистичке владавине, учинио све да огромну већину политичких противника и критичара набије у мишије рупе.

И био је прилично успјешан у томе.

Толико успјешан да ниједну мишију рупу није оставио за себе. А она му је у овом тренутку најпотребнија, уколико настави као и до сада.
 
 слободанвасковиц.блогспот