Прича: Бобијев пут, преко трња до звијезда...

Говорили су ми да се вратим у село и тамо играм кошарку, сада ми кажу да сам велики! Наш кошаркашки џин се отворио о почецима каријере, као и о томе колико му је требало да се прилагоди на амерички стил кошарке.

Кошарка 02.04.2019 | 23:07 Велики снови Бобана Марјановића започели су само као мала нада - жар који тек треба да постане пламен.

Боби и даље може себе да замисли као десетогодишњака који гледа испред малог екрана како српска репрезентација осваја онај легендарни шампионат 1998. године, објашњава у лепој причи за познати амерички магазин СЛАМ.

„Хајде, убаци то слободно бацање!“, викао је тада Марјановић док је Дејан Бодирога хладнокрвно убацивао поен по поен. Прижељкивао је победу.

Каже да је на њих гледао са великим поштовањем, да су они за њега били као звезде најбољих холивудских остварења - Саша Даниловић, Дејан Бодирога и остали стално су красили насловнице дневне штампе. Али Бобијев циљ тада није био да заигра заједно са њима, јер је желео да иде корак по корак и био је приземан. Знао је да је дугачак пут од школског дворишта до великих НБА игралишта.

„Када сам био само мало дете, увек сам са родитељима и друговима гледао утакмице. Стално сам говорио ’Па ово је невероватно! Како они то раде?’ Кошарка је невероватан спорт, невероватни људи су везани за све ово. Тада сам само желео да упознам те кошаркаше, да их додирнем... али не само на ТВ екрану“, шаљиво закључује српски џин.

А све је почело у Бољевцу, српском селу са једва 3.000 душа. Боби каже да ће једнога дана написати књигу о почецима и да сматра да би она сигурно једнога дана постала бестселер.

„Ово могу само да упоредим са филмовима о Рокију. Желим да када неко прочита ту књигу да каже ’Човече, каква прича, желим и ја то да урадим.’ Волео бих да будем инспирација за генерације које долазе“.

За Бобана у старту доста тога се сводило на то како превазићи препреке и чудне погледе околине. Висина је била главна баријера, јер се доста одвајао од свих и то није могао никако да сакрије, а признаје да су људи некада умели да буду сурови.

„Никако ми није помогло то што сам био виши од осталих, другачији од свих, напротив. Када су ме гледали, видели лице, руке, уши, сви су мислили да имам неку врсту болести, да нешто са мном није у реду. То ми се нимало није допадало.“

Сви су га замишљали као грубог џина, који је увек желео да покаже надмоћ на другима и да једноставно буде снажнији од свих. Имало је истине у томе, али само у границама кошаркашког терена - ван њега би се Боби поново враћао на старо, јер је увек имао велико срце и желео да помогне уколико је био у могућности.

А кошарка је тада била само друга ствар на његовој листи жеља. Прва је наравно била школа у којој је имао свесрдну помоћ сестре Весне, која је стално била ту када је на тапету био неки домаћи или контролни задатак. Тек по решавању свих школских дужности, могао је да се прикључи другарима на школском терену, а управо тамо се појавила индиција да би некада могао да заигра на највећој сцени.

„Тада смо кошарку играли само због забаве и зезања. Само смо могли да се такмичимо око тога ко ће лопту што више да баци или ко ће пре да стигне до ње. Гледали смо како је када шутнемо из различитих позиција...“

У том тренутку у Бољевцу нико није размишљао о агентима, новцу или слави. Нико није могао себе да замисли како високо лети у дресу Филаделфије или неког другог НБА тима. А данас? Боби каже да се доста тога променило.

„Наравно сви ће рећи: ’Деца увек сањају, желе да оду далеко’, али ја сам у том тренутку само желео да будем са пријатељима и да се опустим. У крајњем случају, ово је кошарка, забава... Ту смо да бисмо провели време на леп начин. Али сада се све променило - деца играју само због новца, због популарности. Ја сам тада играо кошарку само зато што су моји најбољи пријатељи били тамо и волео сам да проводим време са њима. И сада волим да себе замислим у таквој позицији - лопта је ту, значи да забава може да почне“.

Марјановић је сачувао тај менталитет. И даље је приземан и онај стари Боби са терена у Бољевцу, само је сада прешао на доста већу сцену. Али тај тежак пут до дреса Филаделфије му је добро дошао - нападачки, играчи Филаделфије сада не морају да брину када је он на терену, док дефанзивно увек покушава да мотивише саиграче. Делује да му то успева, јер Сиксерси ове сезоне имају сјајне бројке када је наш ас на терену у фази одбране.

Воле често Американци на конференцијама да га питају како тако лако асистира, али Бобан каже да ту тајне нема - или знаш, или не знаш.

„Знам да додам лопту. Видим да то сви примећују, али ја не видим ништа посебно у томе. Мислим да си једноставно рођен са тиме, да не можеш то никако да научиш“.

А то је само део приче о Бобану Марјановићу, човеку који корак по корак осваја и придобија навијаче преко баре, онај кошаркаш кога стално оспоравају како није довољно добар, а он им из утакмице у утакмицу показује због чега је један од најбољих. Има нешто посебно у стилу који гаји наш џин и то га дефинитивно издваја од осталих.

Али ретко ко зна куда је све прошао наш кошаркаш док није дошао до места на коме се сад налази. Када је дошло време за драфт, нико га није желео и остао је да игра у Кошаркашкој лиги Србије. Две године касније, сећа се како је седео у омањој канцеларији у Русији док је наступао за Нижњи Новгород и како му је челник клуба само предао исписницу.

„Буквално су ми рекли: ’Ја не могу тебе да замислим како играш кошарку. Можеш се вратити у своје село’. Знам да ме је то јако повредило“, присетио се Боби можда и најтежих тренутака у каријери, али поново са осмехом на лицу.

И вратио се и показао свима да су се поново огрешили о њега. Лако је дошао до ласкавог признања за најкориснијег играча нашег првенства, а онда је уследио велики позив - Грег Попович је инсистирао да заигра за Сан Антонио Спарсе. Била је ту и једна препрека, јер се Бобан већ везао за супругу и мало је прошло од тренутка када су добили сина Вука.

„Знао сам да за Спарсе наступају звезде попут Тима Данкана, Тонија Паркера, Олдриџа, Дејвида Веста, Бориса Дијаоа, Каваја Ленарда, Денија Грина... Када погледате ова имена, као да замишљате тим из снова. Још када видите ко им седи на клупи као тренер... Само сам рекао супрузи да спакује кофере и да је време да кренемо даље“.

Успех је временом дошао, а колика је Марјановић био звезда говори податак да су Детроит Пистонси понудли нашем асу уговор вредан 21.000.000 долара на три године. Попович је инсистирао да Бобанпотпише за тим са севера Сједињених Америчких Држава, јер је сматрао да је то идеално место за наставак његове каријере. Али није било баш тако... Углавном је добијао епизодне улоге и са клупе подржавао саиграче. Заправо био је први који би скочио када би звезде Пистонса направиле неки спектакуларан потез. Међутим, Боби никога не криви и каже да је уживао у томе. Сећа се да је то радио и када је играо на школском дворишту.

„Знао сам да ћу на свакој утакмици добити бар пет минута да заиграм. Желео сам максимално да их искористим, увек сам гризао и желео сам да се докажем. Пре утакмице сам се стално смиривао, само сам хтео да се концентришем на игру, да не размишљам превише о неким другим стварима“.

Са новим тренером у Филаделфији је брзо изградио сјајан однос. Каже да много тога управо дугује БретуБрауну, који ове сезоне сјајно предводи Сиксерсе. Он је брзо увидео шта Бобан може, а шта не може да ради. Због тога је брзо дошао до нивоа на којем се сада налази, а бројке и статистика само потврђују ову причу. Зна то и стручњак који седи на клупи Филаделфије.

„Бобан је јединствен, једноставно му нема равног у НБА лиги. Гледао сам га како игра пре десет година и када све то упоредим са овим сада, делује невероватно. Пресрећан сам што га имамо у тиму. Ембид и он су сјајан двојац под кошем, добро је када имате тако јаке играче у рекету, увек можете да се ослоните на сигурне поене. Видећемо како ће се све даље одвијати у његовој каријери, али за сада имам само речи хвале“, изјавио је Брет Браун, тренер Сиксерса.

Сада је ту, у граду у којем је и почела читава прича о Рокију Балбои и живи на свега неколико стотина метара од познатог Музеја уметности у Филаделфији. Неколико га месеци дели и од тренутка када ће поново постати слободан агент и када ће 30 тимова кренути у беспоштедну борбу да га доведу у свој тим. Али он је већ освојио срца свих навијача који из дана у дан пуне Велс Фарго Центар на свакој утакмици и који се радују сваком његовом маестралном потезу. Верују да је он кључ који недостаје како би се комплетирао „Процес“ и како би се коначно дошло до шампионског прстена који сви сањају на Источној обали.

Али ништа то не изненађује Бобана Марјановића, хероја сопствене бајке. Он наставља да гази, не само на кошаркашким теренима, већ и на теренима друге врсте, пре свега оном породичном.

„И даље људи виде моју величину... Али сада је другачије, сада виде колико сам велики као човек, као људска величина, није више само реч о висини. Веома сам се обрадовао када ме је једна девојчица после утакмице зауставила и рекла ’Велики си, али ниси само висок, него си велики као човек, имаш велико срце, ако знаш на шта мислим, сигурно си добар пријатељ.’ Пошто имам двоје деце, желим да и они постану баш такви. Велики, али приземни, да не одлутају. Желим да и они буду хероји своје приче“.

Извор: моззартспорт