Прича: Штета што Тадић није замијењен...

На једно вече били су у праву они који тврде да је Земља равна плоча, само што је та њихова теорија благо недоречена: није планета само равна плоча, него је по њој посађена енглеска трава, широка је то пољана по којој се тера лопта, и на тој пољани, једног петог марта, једног пролећа, нека не замери Јари Литманен и нека се не љуте сви остали јунаци који су упокојили Краља док не устане као зомби, на тој трави постоји само Душан Тадић.

Фудбал 07.03.2019 | 22:05 Могла би то да буде бајка, она у којој зло краљевство, окоштало у свом самољубљу – није ли то пошаст сваког владара, па био он чак и “демократски изабран”? – пада под налетима младог принца.

Да, будимо искрени, дозлогрдио нам је Реал, можда би неки више волели да му се скинула круна са главе, и сама глава, док ју је гиздаво носио Кристијано Роналдо, али то ваљда не би ни било могуће; овако, дочекали смо гиљотину, дочекали смо да се догоди народ, било је доста, Краљу, три мандата је и превише, кажу да је власт као гаће или чарапе, почиње да смрди ако се не мења редовно; али није ово прича о клинцима који су до'акали властели.

Када је Португалац отишао, није он оставио само вакуум на терену, него и борбу за супремацију у свлачионици – кад смо већ код Срба, таман као кад великаши, проклете им душе, распарчају царство (или већ краљевство), па онда добијете уображене ведете, имате једног Бејла и једног Марсела и једног маленогСоларија и великог Луку Модрића који ипак није звезда, иако је најбољи фудбалер од свих.

И Серхија Рамоса, хајде да направимо предах и да му се поново насмејемо, заслужио је, заслужили смо.

Али доста о њима. И превише.

О чему, онда, правите се да још не знате, нека буде занимљиво макар на тренутак, ето онај када је Марко Асенсио смањио на 1:3, да Краљу буде још теже.

Могла би да буде и бајка, не кажемо, дала би се повући паралела о оном Ајаксу из 1995. године, Ван Галовом, који је једнако газио ту траву чија свака влат вреди као просечан БДП наше земље, када смо се, ми који се сећамо тих тмастих година, заљубили у Јарија Литманена и младог Патрика Клајверта, и није да нема везе што је играо један Блинд...

Није тада Реал био баш Реал, бројао је деценије од последње круне, али у ствари јако глупо звучи реченица да “Реал није Реал”, јер он то увек јесте, чак и кад није, дозволите да се мало погубимо...

Финац још није био од стакла, него од најфинијег порцелана, и није само уништавао, злостављао, малтретирао Реал – све са Редондом и Лаудрупом и Раулом – Литманен је плесао по терену. Да су тада постојале камере које прате све играче, требало га је снимити и пуштати то наредне две и по деценије, све док се не појави неки тамо Душан Тадић, као унапређена, модернизована копија, са истим грбом на грудима.

Могло би да се прича о Холандији, о њиховом фудбалу, да се мало правимо паметни да смо све ми ово већ видели и најавили, да смо рекли како ће се вратити тај невероватни фудбалски народ, да врело талената не може да пресуши, само некад може да изгледа као фатаморгана, да смо предвидели да ће фудбалски агенти, менаџери, Арапи да круже око Амстердама као ајкуле које су намирисале наранџасту крв.

Али и то би било превише профано, превише обично за ноћ коју нам је приуштио Душан Тадић.

Да, ево улази та парабола искусног Шенеа изнад руке и плећки голмана који нас на некога физички подсећа: ово мора бити прича о последњем Србину који зна лопте, и првом Србину који зна лопте откако се лопта тера под именом Србија.

Ето, дан пре свега овога, прославио је рођендан претходни тип с овог поднебља којег је било милина гледати, звали су га Пикси; а неколико дана пре тога, један други тип, сличан му је поштански број, којег су присвојили Бразилци, отворио је малу продавницу тајни деведесетих, звали су га Рамбо; поносни смо, али морамо признати: Душан Тадић је аберација, он је изузетак који потврђује правило.

И мора, рецимо и то, мора да постоји једна ствар коју бисмо замерили Ерику тен Хагу, човеку који је још на Арени видео колико је бушан тај велики Реал; и ако није гледао како то ради Барселона, онда је укапирао како то ради Ђирона, и ухватио краља у паукову мрежу, да се копрца читаве ноћи, као обезглављена мува која се сваким потезом све више намешта предатору.

Требало је да замени Тадића, тамо код 1:4, па да видимо у шта се стварно претворио фудбал и јесу ли навијачи Реала стварни поклоници ове игре, или само богати празноглавци спремни да звижде и својима и туђима чим им нешто не буде по вољи.

Да, желели смо, маштали смо, да засветли десетка на оном маленом семафору, да Душан Тадић полако, најполачкије могуће, крене ка свлачионици, па да видимо да ли је, после толико година, остало људског, спортског, племенитог на Шамартену.

Био би то највећи могући испит за данашњи фудбал: да је Тадић изашао, и да је "Сантјаго Бернабеу" устао да му аплаудира, као отоич оном бразилском чаробњаку, догодине бисмо сви навијали да се поново врати велики Реал; спасли би себи образ, а фудбалу би спасли душу.

А опет, можда је боље што нисмо имали тај лакмус, можда је дивније што можемо да замишљамо да би оних неколико десетина хиљада прогутаних пљувачки и занемелих гласних жица устало, спојили би се дланови, мислимо сада, у славу првог Србина који игра без грча на лицу, који с лоптом води нежну љубав, и волимо да мислимо да би неми духови највећих фудбалера свих времена натерали Мадрид да се поклони краљевићу чудног презимена.

“Будимо људи, иако смо навијачи Реала”, очински би их посаветовале сене Ди Стефана, Хента, Пушкаша, и ваљда бих их послушали?

Но чујте, боље је и због овог: било га је уживање гледати у сваком тренутку, у свакој милисекунди коју је провео на чувеној трави, тај Србин, и нема никакве везе и има све везе што је Србин, и има апсолутно везе што носи “десетку”, јер је цео Шамартен, читаве ноћи, био само његов.

Не ни само Шамартен, шта нам је, вечерас су били у праву они који тврде да је Земља равна плоча, само што је та њихова теорија благо недоречена: није планета само равна плоча, него је по њој посађена енглеска трава, широка је то пољана по којој се тера лопта, и на тој пољани, једног петог марта, једног пролећа, нека не замери Јари Литманен и нека се не љуте сви остали јунаци који су упокојили Краља док не устане као зомби, на тој трави постоји само Душан Тадић.

И аплауз који би се, назовите нас наивним, сигурно чуо са сваке трибине.

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс