Прича: "У фудбалу нам требају нови Шајбер и Аркан!"
Радмило Михајловић у разговору са колумнистом МОНДА о чувеном "Шајберовом колу", како је и због чега изабрао загребачки Динамо а не Звезду за коју навија, зашто по лошем памти Јупа Хајнкеса и Ивицу Осима. . . Изабрао је и својих ТОП 11.
Фудбал 10.03.2019 | 23:30
Човек би рекао да у каријери Радмила Михајловића ништа није текло жељеним током. Грешка. Велика грешка.
У години када су Немци постали прваци света, он је био вођа навале немачког шампиона. Пре тога, љубимац Грбавице и Максимира. Не толико Ивице Осима који је имао друге фаворите за место у шпицу југословенске репрезентације.
Жељо, Динамо, Бајерн, Шалке, Ајнтрахт. Плус шест наступа за државни тим (СССР 0:1, СР Немачка 1:1, Швајцарска 2:0, Грчка 4:1 и Енглеска 1:2).
Сасвим довољно за учешће у рубрици ТОП 11.
Састављамо идеалан тим од саиграча убојитог нападача из Фоче. Ни лако ни једноставно. Нарочито због пропозиција. Из сваког клуба за који је играо, мора бар по један играч. А из репрезентације сме - само један.
ЖЕЉЕЗНИЧАР (1983 - 1988)
Кренимо редом. Од сезоне када је код Ивице Осима осетио драж сениорског фудбала.
"Дебитовао сам против Осијека 1983. године. Тих пет сезона на Грбавици је најлепши период у мом животу. Страшна генерација, једна од најбољих у историји Жеље. Имали смо фантастичну хемију у екипи, дружили смо се, излазили, делили све што смо имали. Дешавало се чак да 'шетамо' и исте девојке, није било љубоморе".
Мало је недостајало да своју прву сезону у професионалном фудбалу обележи освајањем титуле шампиона Југославије:
"Водила се жестока борба до последњег кола. Звезда је прва прошла кроз циљ, али је имала само два бода више од нас, Партизана и Ријеке. Невероватан расплет првенства. Платили смо цех неискуству и неспособности неких људи унутар Управног одбора. Просто су нам усадили губитнички менталитет. Били смо кадри да у сваку утакмицу уђемо са императивом победе, али се често дешавало да на гостовања одлазимо са циљем да одиграмо нерешено. Рецимо, у Београду смо увек ишли на нулу. Зашто?! Ја сам то научио у Бундеслиги, за који год тим да играш, никада не правиш стратегију на реми. Увек идеш на победу, па ако буде нерешено, добар је и бод".
Само годину дана касније, тотални бум сарајевског фудбала. Сарајево постаје шампион, а Жељезничар у фуриозном стилу стиже надомак финала Купа УЕФА:
"Звучи непојмљиво да су комшије другу титулу у клупској историји освојиле без помоћи Сафета Сушића. Били су веома јаки, Јаков и Мусемија у шпицу (Јаковљевић и Мусемић, оп. аут), Пашић лево, Јањош десно, Милак, Капетановић, Радељаш... Озбиљна екипа. Нама из ’плавог’ дела Сарајева није сметало што је титула стигла на Кошево. Чак смо им помогли спектакуларним ремијем против Хајдука (4:4). Није међу нама било толико нетрпељивости као у случају Звезде и Партизана или Динама и Хајдука. Свакако да је победа у сарајевском дербију била ствар престижа, али нисмо се тукли и хватали за гушу. Одговор на њихову титулу био је наш бљесак у Купу УЕФА".
Сливен, Сион, Универзитатеа, Динамо Минск, Видеотон. Сан се прекинуо када је било најлепше. На корак од великог финала са Реал Мадридом:
"Најтеже је било са Румунима. Дао сам гол у реваншу где смо бриљантном игром надокнадили два гола минуса из Крајове. Остаје велика жал јер смо индивидуално били за класу бољи од Видеотона. Ја сам добио жути картон у Мађарској и нисам имао право наступа на Грбавици. Атмосфера је била величанствена, биле су оне две дрвене трибине, па су навијачи скакњем и лупањем стварали стравичан притисак. Све је било као у бајци, Ћурић је заузео моје место у шпицу и дао гол, Бахтић наставио свој голгетерски низ и имали смо резултат који нас води у финале. И онда једна непажња, стицај околности. Самарџија се оклизнуо, Чилић испао, из потпуно безазлене акције после дуплог паса, тај Ћухаи је савладао Шкрбу и шокирао цео стадион. Никада нећу прежалити што нисмо добили прилику да се одмеримо са Реалом. Не знам како бисмо прошли у Мадриду, али сам убеђен да би на Грбавици Жељо имао шансу да сруши шпанског великана".
Остаје у сећању и чувено ’Шајберово коло’ у сезони 1985/86. Жељо се са Сарајевом утркивао ко ће да прими више голова од Партизана, односно Црвене звезде:
"Најискреније, ми млађи нисмо знали за договор. Борили смо се за пласман у Куп УЕФА, Партизан за титулу. Када сам дао гол у првом полувремену и отишао ван терена да се радујем, судија Бериша Шинаси ми је показао жути картон и рекао: 'Гол не важи, шта се правиш луд, зар не знаш?’. Ја у чуду. Знам да сам кренуо са своје половине, нема говора о офсајду. Тада сам схватио да нису чиста посла. У полувремену смо ушли револтирани у свлачионицу, у једном тренутку нисмо хтели ни да наставимо утакмицу. Управа је запретила да морамо да изађемо. Сећам се да сам са Смајом Верлашевићем који је те сезоне дошао код нас из Тузле, склопио договор да изгинемо на терену и да им свима покваримо планове. Нажалост, све је већ било решено. Како би пао гол на ЈНА, тако је падао и на Кошеву. После су ме додатно изнервирали због те нове утакмице. Измалтретирали су нас да дођемо са мора и да ухватимо чартер за Београд, да би нас на стадиону сачекале празне трибине и противник који није желео да изађе на терен. Бесмислено".
"Велика четворка" је вазда имала посебан третман у југословенском фудбалу.
"Жао ми је што су се неке ствари решавале далеко од терена за игру. Тако је и данас. 'Мали' се буквално ни за шта не питају. Док је Аркан био на челу Обилића, Звезда је на својој кожи осетила шта значи када ти неко не допушта да будеш шампион. Изгледа да су нам потребни нови Шајбер и нови Аркан, па да неко трећи освоји титулу. Ја сам звездаш од малена, син ми је поникао у Звезди, није ми ни Партизан мрзак, навијам и за једне и за друге када играју у Европи, али не видим смисао у томе да сваке сезоне та два клуба имају тапију на прво место".
Последње две сезоне у Жељи није пришао ни близу чела табеле, али се, за утеху, надавао голова и већ тада скренуо пажњу богатијих клубова:
"Играли смо леп и атрактиван фудбал, иако је Швабо важио за тренера коме је суштина била важнија од естетике. Играли смо 3-5-2 или 4-4-2 у зависности од противника, али смо инсистирали на поседу, на пас игри и ситуацијама ’један на један’. Данас нема два играча у Суперлиги Србије који су довољно ’дрски’ да крену у дриблинг и направе вишак. Код нас је свако имао слободу и било је правило ’чим пређеш пола, покушај’. Зато ме и чуди да је Осим касније имао проблема са Дејом. Били смо моћни по боковима, где су бекови и крила често мењали позиције, уносили пометњу и слали огроман број опасних центаршутева ка нама нападачима. Тако сам и дошао до 23 поготка у сезони 1986/87 и до трофеја за најбољег стрелца првенства".
Радмило у том периоду не силази са насловних страна спортске штампе.
"Нећу да се гурам са Бором и Хусрефом" - пише у Темпу, али између редова провејава жеља да што пре стигне на "Маракану":
"Жељо је специфична средина. Играчи су остајали и поред много бољих понуда из других средина. Слично је било и са Вележом. Мени је такође било лепо, али сам знао да то није довољно за искорак у каријери. Да бих се усталио у репрезентацији и напао неки велики европски клуб, морао сам да обучем дрес клуба из 'Велике четворке'. Председник Есо Ибрахимбеговић је испао коректан и рекао: ’Радмило, не можемо да ти платимо ни близу овога што нуде Звезда и Динамо, било би најпоштеније да се растанемо’. Екипа се ионако расула, Бахтић, Паприца и Никић су отишли у Грчку, Меха у Француску, Шабан у Звезду, Чапљић у Партизан. Остали смо само Баљић и ја из те ’европске’ генерације и било је очекивано да и ми ускоро потражимо нове изазове“.
…
Кандидати из Жељезничара:
Голмани: Драган Шкрба и Слободан Јањуш;
Одбрана: Владо Комшић, Мирсад Баљић, Рефик Шабанаџовић, Владо Чапљић, Бранислав Берјан...
Средњи ред: Мехмед Баждаревић, Младен Јанковић, Един Ћурић, Амар Осим...
Напад: Един Бахтић, Никола Никић, Миломир Одовић, Раде Паприца Зоран Самарџија, Харис Шкоро, Зоран Слишковић, Раде Богдановић...
...
ТОП 11: Мирсад БАЉИЋ (леви бек)
"Из Жеље бирам Баљића. То је прототип фудбалског универзалца. У омладинцима је играо задњег везног, после на крилу, високо горе, понекад и шпица. Швабо га је често слао у срце напада када екипи не иде и када се јури резултат. Онако висок, беспрекорне технике, изузетно брз. Први је почео са оним ’бициклом’, а радио је финту са обе ноге. Обично играч ради ’бицикл’ на једну страну, где десном ногом пређе преко лопте, па је левом однесе на центаршут. Он је то радио са обе ноге, што је додатно бунило његове ривале и чинило га непредвидивим. Играо сам са много врхунских бочних дефанзиваца током каријере, али Мирсад је дефинитивно најкомплетнији играч".
...
ДИНАМО ЗАГРЕБ (1988 - 1989)
Грбавица је постала тесна за голгетера Радмиловог реномеа. Свестан својих квалитета, заузима категоричан став током прелазног рока и не попушта под притиском Звезде и Хајдука који на све начине желе да оборе цену. Пресудила је жеља јединог човека који је у том периоду својом харизмом и способностима могао да парира фудбалском "естаблишменту" из Београда.
"Ћиро Блажевић је посебна личност. Оставио је огроман печат на моју каријеру, иако се испоставило да нисмо сарађивали ни месец дана у Динаму. Обавио сам два разговора са Џајићем, Звезда ми је тада нудила 250.000 марака и стан у Блоку 45. Ћиро је рекао: ’Имаш све то, пута два’. Дао ми је пола милиона марака и да бирам стан на било којојлокацији у Загребу. Веровао сам му безусловно јер ми је мој најбољи друг Харис Шкоро причао хвалоспеве о Ћириним стручним и људским квалитетима. Нисам се двоумио ниједног тренутка, мада је моја жеља одувек била да обучем дрес Црвене звезде".
Провео је предивних годину дана на Максимиру и ушао у анале као први и последњи Србин са капитенском траком у најпопуларнијем хрватском клубу:
"Јошка Скоблар је наследио Ћиру Блажевића и указао ми ту привилегију баш у дербију са Партизаном. Остаће ми заувек у сећању голови у Купу УЕФА. Избацили смо Бешикташ и после испали од Штутгарта. ’Швабе’ су у то време биле страховито јака екипа, имали су Клинсмана, Бухвалда, Гаудиња, Катанеца, Фрица Валтера... Управо смо Валтер и ја били стрелци у реваншу када је завршено 1:1, али смо испали због пораза на Максимиру од 3:1. Турцима сам дао оба гола у великој победи од 2:0, када смо надокнадили њихов минималан тријумф из Истанбула".
На домаћој сцени није било очекиваног резултата. Динамо не само да је изгубио трку са Војводином, Звездом и Хајдуком (уз тежак пораз на Пољуду од 4:1) већ је по завршетку првенства гледао у леђа и београдском Раду.
"Звезда је у то време стварала тим за освајање Купа шампиона, ми смо имали смену генерација. Шкоро је отишао у Торино, Звијездан Цветковић у Манхајм. Борили смо се колико смо могли, али реално, нисмо имали квалитет за титулу. Било је играча који су тек касније експлодирали и направили велике каријере. Попут Звонимира Солда. Код нас је био некако недоречен, врло хладан тип, са оном игром у лаганом ритму, отпозади, слично Славиши Јокановићу. Нисам могао ни да претпоставим да ће се развити у играча који је касније био носилац игре у Штутгарту и хрватској репрезентацији. За мене, заиста велико изненађење, мада га нећу ставити у ТОП 11“.
...
Кандидати из Динама:
Голман: Дражен Ладић;
Одбрана: Владо Чапљић, Жељко Цупан, Андреј Панадић, Дамир Лесјак, Дубравко Павличић, Владо Касало...
Средњи ред: Дражен Бесек, Звоне Бобан, Зоран "Чава" Димитријевић, Крунослав Јурчић, Фабијан Комљеновић, Драженко Прскало, Зоран Шкерјанц, Звонимир Солдо...
Напад: Стјепан Деверић, Мустафа Агић, Недељко Топић...
...
ТОП 11: Звонимир БОБАН (централни везни)
"Дочекао је ту сезону са ореолом омладинског шампиона света и већ је било јасно да се ради о играчу врхунске класе. Имали смо пех да је због одласка у војску пропустио већи део првенства, што нас је и коштало слабијег пласмана на табели. Извлачили смо га из униформе само за неке битније утакмице. Направио је касније фантастичну каријеру у Италији и једно време важио за најбољег везног играча у Европи. Размишљао сам о Увеу Бајну из Бајерна и Џеј-Џеју Окочи из Ајнтрахта, али Звоне је ипак имао нешто више и заслужио је место креатора игре у мом идеалном тиму".
...
БАЈЕРН МИНХЕН (1989 - 1990)
У Динаму су зачуђено листали понуде бројних европских клубова. Пари Сен Жермен, Спортинг, Бенфика, Монако... Откуд толико интересовање за играча који је тек стигао на Максимир и има пред собом још три године уговора:
"Било је чак 15 конкретних понуда из иностранства и морам да признам да сам и ја био затечен. Сви су ме лепо прихватили у Загребу, од навијача до људи из клуба, нисам осетио никаква политичка превирања и није било разлога да размишљам о одласку из земље. Одувек сам желео да се опробам у Италији и за мене у том тренутку ниједна друга опција није долазила у обзир. Знао сам да је конкуренција паклена јер су у Серији А могла само два странца на терен и трећи на клупу. Милан је имао Гулита и Ван Бастена, Наполи Марадону и Кареку, Интер Матеуса и Клинсмана, Рома Рудија Фелера и Алемаа... Имао сам комбинацију за Лацио и Аца Трифуновић ме звао у Асколи, али то нису биле средине које су задовољавале моје амбиције. Најискреније, хтео сам у неки топ клуб".
Да би аспирације према Апенинима бар мало спласнуле, чекала се нека бомбастична понуда неког клуба бомбастичног имена. Може ли бомбастичније од Бајерна из Минхена?!
"Ма нисам ја хтео ни у Бајерн. Велимир Зајец је тада постављен за директора Динама и од њега сам сазнао да су Баварци дошли да ме гледају. Кажем: ’Зеко, мене Бундеслига не интересује’. Он ме погледао чудно и помислио да се шалим. Каже: ’Да ли си ти нормалан, знаш ли ко све тамо игра, ја бих душу дао да сам уместо Грчке могао у Немачку’. И тако ме заинтригирао. Убрзо сам се састао са Јупом Хајнкесом и сазнао да су његови сарадници били већ неколико пута у Загребу и пажљиво пратили моје тренинге и утакмице. Тада је Бајерн у сваком прелазном року имао по 15 имена на листи жеља, а узимали су само двојицу нападача. За мене је огромна част што су тог лета у конкуренцији Бебета и Протасова, изабрали мене и Алана Мекиналија из Астон Виле. Позвали су ме да заједно са Зајецом будем њихов специјални гост у Минхену и да после тога донесем одлуку. Наравно да су знали шта раде. Када сам се на лицу места уверио у величину клуба, нисам више имао ни најмању дилему“.
Бајерн је такав. Када се заузме за неког играча, окренуће свет да би реализовао трансфер.
"То је требало да буде круна моје каријере. Међутим, први пут се сусрећем са чињеницом да нисам неприкосновени стартер у тиму. Хајнкес је ротирао у зависности од ситуације и мени је било чудно да после две добро одигране утакмице морам на клупу. Онда се догоди детаљ у Марсеју, неко је нешто добацио у полувремену, он је одмах оптужио мене и рекао да сам неозбиљан. Пук’о ми је филм и затражио сам дам одем из Бајерна. Ули Хенес ме је неколико пута изгуривао из канцеларије и молио ме да стишам тензије. Из мене је просто куљало незадовољство, стално ми је нешто замерао. Кренем у дриблинг, он критикује. Окрзнем лопту челом да бих је послао у супротан угао, он прекине тренинг и држи ми предавање пред свима како се лопта удара главом. Промашим две шансе у првом полувремену, он ме одмах мења. Била је ситуација у Хамбургу, седео сам на клупи, Волфарт је дао гол и сви су му потрчали у загрљај, осим мене. Хајнкес је одржао састанак, рекао да је то недостатак респекта према екипи и казнио ме новчано. Нисам више могао да издржим, одговорио сам му свашта и поручио да ја нисам љубоморан на Волфарта јер нисам такав тип. Казну сам платио, али му нисам дозволио да ме посвађа са
саиграчима са којима сам имао феноменалан однос. Нарочито са онима из шпица".
Још један европски поход Радмила Михајловића зауставио се на претпоследњем степенику. Бајерн је у полуфиналу Купа шампиона положио оружје пред Сакијевим Миланом:
"Избацили смо Ренџерс, Тирану и ПСВ Ајндховен. Био сам двоструки стрелац у Минхену против албанског тима. Италијани су те сезоне бранили трофеј и имали су моћну екипу. Покојни Боргоново нам је дао гол из сумњиве позиције у неком 100. минуту игре и испали смо тек после продужетака. Слично као са Жељом, минути су ме делили од европског финала. Бајерн је наставио да јача тим, довели су Лаудрупа из Ирдингена и Ефенберга из Менхенгладбаха и годину дана касније поново догурали до полуфинала Купа шампиона и оних чувених дуела са Црвеном звездом. Али, ја сам се у јеку те сезоне дефинитивно растао са Хајнкесом".
...
Кандидати из Бајерна:
Голман: Рајмонд Ауман
Одбрана: Ханс Флиглер, Штефан Ројтер, Роланд Грахамер, Клаус Аугенталер, Јирген Колер;
Средњи ред: Манфред Швабл, Томас Штрунц, Олаф Тон, Манфред Бендер, Штефан Ефенберг, Томас Кастенмајер.
Напад: Алан Мекинали, Роланд Волфарт, Брајан Лаудруп.
...
ТОП 11: Јирген КОЛЕР (штопер)
"Из Бајерна морам неколико играча. Пре свега, сјајног Колера на позицију централног бека. Стигли смо у истом прелазном року, ја из Динама, он из Келна. Врло непријатан играч за сваког нападача, фокусиран и концентрисан до перфекције. Толико је био груб да смо на тренинзима често улазили у сукобе. Десила се једна акција, ја сам се градио, протурио му кроз ноге и пао, он је прошао и намерно ме згазио док сам лежао на земљи. Хитро сам се подигао и шутнуо га из све снаге у задњицу. Хајнкес је био избезумљен. Моментално је препустио тренинг својим асистентима, а нас двојицу одвео у свлачионицу и рекао нам да тако нешто није доживео у својој каријери. Питао нас је да ли имамо код себе по 5.000 марака, када смо рекли да немамо, послао нас је у најближу банку да подигнемо новац и уплатимо у клупску касу. Јиргена је натерао да ми се извини што ме је згазио, а ја сам пружио руку и признао да сам пренаглио са реакцијом. У Бајерну је сваки тренинг био нашпанован до максимума. Борба за место, нема шале. Чак је и шева била стимулисана казнама. Рецимо, ми смо у Жељи радили шеву ’пет-два’, где буквално лопта није могла да се узме. У Бајерну смо радили ’седам-два’ и после сваких 40 додира ови унутра су плаћали по 20 марака. Ако би им лопта током шеве прошла кроз ноге, износи су дуплирани. Колер је био врхунски професионалац и бескрупулозни дефанзивац. Нисмо касније имали ниједан конфликт".
ТОП 11: Клаус АУГЕНТАЛЕР (штопер)
"Прави капитен. Изузетна скок игра, осећај за позицију, дуге лопте из задње линије... Није се бојао да преузме одговорност, да изнесе лопту, одигра пас, уђе у ’један на један’. Да не говорим о шутевима са велике даљине. У Глазгову је дао гол са преко 40 метара. Имао је онај ударац пуном, када је захвати из прве, она иде право у рашље. Умео је чак са своје половине да стави голмане на велике муке. Овде га памтимо по неспретној интервенцији против Звезде у Купу шампиона, али Ауге је био стравично добар играч. Дешавало се и на тренинзима да му лопта пређе преко ноге, али није патио од комплекса. Погреши, па настави даље. Један борац на терену какав се ретко виђа. Закачио је неколико генерација и донео је Бајерну много трофеја. Ми смо га гледали као у бога".
ТОП 11: Штефан РОЈТЕР (десни бек)
"Чисто да комплетирамо дефанзивну линију. Један фанатик. Шпартао је десном страном као да је на мотору. Није имао технички квалитет попут Марсела, али је пленио брзином и борбеношћу. Немцима је то довољно. Битно је да он њу прими, да добије дуел и крене напред. Могао је по сто пута да се поннови по боку, да изађе, ишпринта, заврне и исцентрира. Вешто је заузимао простор, онако упоран, жилав, пргав, нико није могао лако да га предрибла. Најбољи десни бек са којим сам играо током каријере".
ШАЛКЕ (1990 - 1993)
Титула и полуфинале Купа шампиона. Није лоше за прву бундеслигашку сезону. И одлична увертира за другу, али...
"Нисам више могао са Хајнкесом и клуб ми је дозволио да потражим нову средину. Опет је било много понуда. Томица Ивковић ме је звао у Спортинг, а Папе Сушић, Златко Вујовић и тренер Ивић у ПСЖ. Док сам се двоумио, појавио се Александар Ристић и просто ме одвукао у Шалке. Клуб је тада био у Другој лиги, али са озбиљним пројектом и јаком финансијском конструкцијом. Мени се, по обичају, није ишло и када су ме питали колико тражим, одвалио сам цифру само да их одбијем. Исте вечери је председник дошао код мене у хотел и рекао да прихвата све моје услове. Шалке је посебна средина, имају фанатичне навијаче, али никако да освоје неки значајнији трофеј. То ни са ове временске дистанце не могу да објасним. Узели су тај Куп УЕФА, али имајући у виду потенцијал и инфраструктуру, требало би сваке године да буду главни конкурент Бајерну за титулу. Ми смо у тој првој сезони изборили пласман у Бундеслигу и касније без проблема опстали у друштву најбољих".
...
Кандидати из Шалкеа:
Голман: Јенс Леман
Одбрана: Гинтер Гитлер, Ричард Мадеман, Дитмар Шахт, Михаел Прус, Вернер Рутман, Ив Ајгенраух, Томас Линке;
средњи ред: Јирген Лугингер, Инго Андербриге, Гинтер Шлипер, Михаел Кронингер, Егон Флад, Томас Зехел, Торстен Ворсдорфер, Зигмар Бибер, Андреас Милер, Штефан Фројнд;
Напад: Александар Борођук, Володимир Љутиј, Питер Сендшајд, Бент Кристенсен, Рајнер Боргмајер
ТОП 11: Јенс ЛЕМАН (голман)
"Размишљао сам о Томасу Линкеу за место левог нека, али је Баља ипак био комплетнији играч. Ту је и Штефан Фројнд, изузетан дефанзивац. Штета што смо попунили места у задњој линији. Данац Кристенсен је тресао мреже као од шале и такође заслужује пажњу. Али, ја бих из Шалкеа узео голмана. Леман је један од најбољих чувара мреже који се појавио у Немачкој у последње две-три деценије. Није ми у почетку деловало да ће достићи топ ниво. Сећам се када је Енвер Марић стигао у стручни штаб Шалкеа, Јенс се врло безобразно понашао. Напуцавао је лопте онако без икаквог смисла и радио по своме. Пошто сам имао одређени кредибилитет у екипи, приђем и кажем ’Маро, немој му то дозвољавати’. Срећом, Енвер је умео са таквима. Само би продужио тренинг и натерао га да избије бубице из главе. Касније се уозбиљио и постао прави професионалац. Чак је лично инсистирао на додатном раду и дужим тренинзима. Направио је страшну каријеру у Милану, Дортмунду и Арсеналу. Није ми било лако да се определим за голмана. Имао сам Шкрбу и Јањуша у Жељи, Ладића у Динаму, Аумана у Бајерну... Чак се наместило да се у тих мојих шест наступа за репрезентацију, изређају чак четворица голмана: Равнић, Ивковић, Радача и Лековић. Ипак, један је Јенс Леман".
АЈНТРАХТ ФРАНКФУРТ (1993 - 1994)
Живот је такав. Инсистира на одлукама. А оне понекад знају да буду погрешне.
"Никада себи нећу опростити што нисам отишао у Јапан. У то време је кренула инвазија, ногу је први повукао Линекер, па за њим Бебето, Бухвалд, Бајн, Дунга... касније и Пикси. Добио сам страшну понуду која је и за данашње услове била баснославна. Уместо да решим егзистенцију, прихватио сам изазов и потписао за Ајнтрахт. Сећам се да су директор Холценбајн и тренер Топмелер дошли на разговор у Дизелдорф и рекли ми да праве тим за шампионску титулу. Ту су били Окоча, Јебоа, Фурток, Ули Штајн, Вебер, Манфред Бинц... Стигао сам ровит, врло брзо сам обновио повреду и уверио се колико фудбал уме да буде суров. Одмах после прелома скочног зглоба, људи из Ајнтрахта су ми уручили цвеће и ангажовали новог центарфора. Многи су нас видели као првог фаворита за титулу, али смо завршили тек пети, иза Бајерна,
Кајзерслаутерна, Леверкузена и Дортмунда".
...
Кандидати из Ајнтрахта:
Голмани: Томас Ернст и Ули Штајн;
Одбрана: Уве Биндевалд, Манфред Бинц, Дитмар Рот, Ралф Вебер, Слободан Комљеновић;
Средњи ред: Михаел Аничић, Уве Бајн, Руди Бомер, Томас Дол, Ралф Фалкенмајер, Маурицио Гаудињо, Франк Мелер, Џеј-Џеј Окоча, Томас Рајс, Дирк Волф;
Напад: Матијас Бекер, Јан Фурток, Ентони Јебоа
ТОП 11: Ентони ЈЕБОА (шпиц)
"Има ту неколико кандидата. Гаудињо је осећао игру и увек имао право решење, знао сам га још из оних дуела Динама и Штутгарта у Купу УЕФА. Томас Дол, вешт дриблер по десној страни, прославио се и у Лацију. Па Уве Бајн, изузетна лева нога, делио је страшне лопте по земљи, његова додавања су у исто време била необјашњива и прецизна. Био је некако мекан, танких ногу, нико не би рекао да је способан да добије дуел. А он је у делићу секунде газио противника и долазио у ситуацију да гурне лопту у простор или постигне ефектан гол. Ипак, из Ајнтрахта бирам Јебоу. Пакао од шпица. Јак, нашпанован, неумољив. Чиста снага природе. Не знаш да ли ће да шутне, да одложи, да крене у дриблинг... буквално непредвидив. Постизао је голове из свих позиција. Са Степијем је направио бум оне сезоне када су за длаку остали без титуле. Прозивали су га због вишка килограма, а он је просто односио ривале у дуелима и редовно преламао велике утакмице“"
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ (1986 - 1989)
Респект међу играчима се у старој Југи никада није доводио у питање. Без обзира на огромну конкуренцију и константно незадовољство оних који би због фамозног "кључа" били изостављени са списка селектора:
"Сећам се свог и Дејиног дебија за репрезентацију. Играли смо у Сплиту против Турске. Веома чудна и непријатна атмосфера, победили смо 4:0, а цео Пољуд је звиждао Осиму јер није позвао Баку Слишковића. Много је играча који у то време нису добили шансу, јер су неки други морали да играју на њиховим местима. Рецимо, Швабо је форсирао Златка Вујовића, иако сам ја у то време био у бољој форми и давао неупоредиво више голова. Против Швајцарске у Луцерну затресем мрежу главом, он ме после 15 минута извуче из игре. Златка изузетно ценим, такав професионалац се рађа једном у 50 година, али је у том периоду било много бољих шпицева у Југославији. Милко Ђуровски, Панчев, Јаковљевић, Шкоро, Деверић, Предраг Јурић... Осим је увек бирао играче у које је имао неограничено поверење и за које је знао да га никада неће издати. Чини ми се да је мени давао шансу само зато што је морао, иако сам увек био максимално коректан према њему, остављао срце на терену и редовно био међу најбољима у екипи. Зато сам и рекао у документарном филму о Осиму да се тада сувише водило рачуна да свака република буде заступљена са одређеним бројем играча. Један Словенац, два Македонца, евентуално неки Албанац и Црногорац и остатак тима из Србије, Хрватске и Босне. То је стварало негативну атмосферу у јавности и увек је било кивних играча".
Није било лако саставити екипу за обичну пријатељску утакмицу, а замислите Осимове муке док је кратио списак путника за Светско првенство у Италији 1990. године:
"То ме највише боли и не знам да ли ћу икада бити у стању да му опростим што ме није повео. Имали смо последњу проверу на Вемблију против Енглеске и већ тада сам могао да наслутим шта се спрема. Седео сам у холу хотела са Фаруком, Мешом, Папе Сушићем и Шкором када нам је пришао и замерио нам да превише времена проводимо заједно и да би то њему могло да направи проблем у Београду. Одговорили смо: 'Па шефе и Београђани се држе заједно, то је сасвим нормално’. Признајем, тада до мене није допирало какав је то притисак са којим се он носио јер су га стално прозивали да протежира играче из Сарајева. Ипак, највише му замерам што ниједном није дошао у Минхен да ме гледа уживо, а ишао је неколико пута код Меше и Фарука у Сошо или код Вулића на Мајорку. То није у реду. Пар година касније, срели смо се на неким припремама, ја са Шалкеом, он са Панатинаикосом и питао сам га зашто се тако понео према мени. Рекао сам му: ’Шефе, нисам ја више онај Радмило из Фоче, могли сте бар да ми дозволите да Вас угостим у Минхену и да Вас упознам са људима из Бајерна’. Његово објашњење је било да би му Шкоро и ја правили проблеме уколико нас не би стављао у стартну поставу и да му је било лакше да нас уопште не поведе на Светско првенство. Тај одговор не могу да прихватим, сматрам да је за мене као члана шампионског тима Бајерна било места у авиону за Италију. Али ок, опростио сам му, мада ћу целог живота патити што нисам добио шансу да браним боје своје државе на тако значајном турниру".
...
Кандидати из репрезентације:
Голмани: Мауро Равнић, Томислав Ивковић, Драгоје Лековић, Владан Радача;
Одбрана: Вујадин Станојковић, Предраг Спасић, Зоран Вулић, Фарук Хаџибегић, Гордан Петрић, Зоран Вујовић, Миодраг Кривокапић, Давор Јозић, Слободан Маровић, Чедо Јаневски, Марко Елснер;
Средњи ред: Драгољуб Брновић, Сафет Сушић, Драган Стојковић, Роберт Просинечки, Бошко Ђуровски, Срећко Катанец, Адмир Смајић, Дејан Савићевић, Марко Млинарић, Милан Јанковић;
Напад: Харис Шкоро, Тони Савевски, Драган Јаковљевић, Семир Туце, Владислав Ђукић, Фадиљ Вокри.
...
ТОП 11: Сафет СУШИЋ (везни ред)
"Свака част Деји и Пиксију, али Папе је убедљиво најјачи играч са којим сам играо током каријере. Ови млађи не знају, али то што је Сушић умео са лоптом, ја у свом животу нисам видео. Сећам се неких припрема у Фочи, био сам дете, он дошао са репрезентацијом и иде једном страном улице, ја га пратим са друге стране и не скидам поглед. После кад смо заиграли заједно, ја му кажем: ’Папе, некада сам ти се дивио, а сада смо у истој екипи’. Он се постидео и просто му је било непријатно, каже: ’'Ајде, бре, немој зезати’. Био је јако скроман и приземан. Али на терену, пакао од играча. Лева, десна, спољна, пуна, дриблинг, преглед игре... Изузетно стамен, јаке ноге, јак на лопти, кад му је додаш знаш да је као у сефу. Имао је онај пласиран шут унутрашњом са 25 метара, постизао је голове као од шале. Нисмо ми пуно играли заједно, али на тих пар тренинга и неколико утакмица, осећај је био фантастичан. Само ми каже ’мали, не гледај уопште у мом правцу, само ми кретањем дај до знања шта хоћеш и лопта ће ти стићи тамо где треба. И стварно, како бих потрчао у простор, уследио би пас са много фелша, као теледириговано, могао сам да зажмурим и ето је испред мене. Остало би ми само да је понесем и завршим посао. Један генијалац".
"Сушић, Сушић, Сушић, Сушић, Сушић... и сви су они Сушићи" (ТВ коментатор из Црне Горе Милорад Ђурковић, током преноса утакмице Југославија - Шпанија на СП 1990).
"Са Пиксијем и Дејом сам генерација, знамо се од пионира и омладинаца. Нека ми не замере. Једноставно, Папе је имао класу више. Пикси је такође био свестран, непредвидив са прекидима и дриблинзима. Дејо више индивидуалац, некако специфичан тип. Требало га је истрпети, што су Италијани и урадили те прве сезоне. Знате када би му у Немачкој дозволили да прода четири лопте за полувреме, одмах би га ставили на трансфер листу! Умео је да буде индолентан, да га за 90 минута не видиш на терену. А Сушић не, Сушић је стално био присутан, нудио се, преузимао одговорност у најтежим тренуцима. Рецимо, против Аргентине на Маракани, дао је три комада и играо се са њима као са децом. Па на Кошеву против Хамбурга. И то оног Хамбурга са Калцом, Магатом, Хрубешом... Ово што сада ради Меси, то је Папе радио Немцима на тој утакмици. Поигравао се са њима као на улици. Или оде са Сарајевом у Београд и преслиша Звезду 4:1. Симултанка. Наступали смо заједно за Тим света у Удинама када се Зико опраштао од фудбала. Замислите када су се Бразилци дивили његовим мајсторијама. Дефинитивно, један једини. Непоновљив".
...
Леман, Ројтер, Аугенталер, Колер, Баљић, Бобан, Сушић, Јебоа. Фале нам два у вези у један у шпицу.
"У шпицу нека буде Брајан Лаудруп. Изузетан момак и сјајан играч. Сличан Деји, али још бржи и експлозивнији. Технички перфектан, са оним позитивним безобразлуком. Проба дриблинг, па ако не може, онда дупли пас. Нападачи су обожавали да играју са њим у тандему јер није био себичан. Једно место на средини терена за Мешу Баждаревића. Он је у Жељи био наш Канте и Гатузо. Осим га је обожавао. Свестран играч, некад ’осмица’, некад ’десетка’. Неуморан, врхунског прегледа игре, да стане на лопту, да је сачува, промени ритам... Капитен за сва времена. Можда бих могао и Рефика Шабанаџовића да додам ту испред задње линије, али бих волео да тим буде офанзивнији и зато бирам Штефана Ефенберга. Специфичан момак, ван терена затворен и тих, али кад почне утакмица претварао се у звер. Имао је оне дуге ноге и када пусти корак, освајао је терен за тили час. Невиђен борац, мени се јако допадао његов стил игре, без обзира на чињеницу да је понекад губио компас због бубица у глави".
Врхунски тим. Комбинација сарајевског шмека и немачке упорности.
Још само да нађемо стручњака који би умео да их ’нашпанује’ и намести. Кандидати: Осим, Брачуљ и Бартић (Жељо), Блажевић и Скоблар (Динамо), Хајнкес (Бајерн), Ристић, Нојрурер и Латек (Шалке) и Топмелер (Ајнтрахт).
"Ту апсолутно немам дилему. Удо Латек је идеална личност. Кратко се задржао у Шалкеу, али је оставио на мене фантастичан утисак. Притом, нисам био уопште срећан када су ми рекли да баш он долази уместо Ристића. Док сам био у Бајерну, Латек је радио као коментатор на једној телевизији и увек је имао негативне опсервације на рачун моје игре. Када сам сазнао да стиже за тренера, само сам уздахнуо ’ајооој, куд баш он’. Тада сам схватио да никада не треба судити о човеку на основу његовог изгледа или онога што говори за медије. Показао се као изузетан стручњак и врхунски педагог. Имао је, за то време, чудне методе. Никада није учествовао у тренингу. Рецимо, Швабо је умео да се скине и да заигра са нама шеву или на два гола. Латек не. Само је шетао око терена и посматрао. Али је из сваког играча извлачио максимум. Мене је у полувремену једне утакмице одвојио на страну и најстрашније извређао ’како те није срамота, види ко те чува, ти ни лопту ниси пипнуо’. Ја у наставку дам два гола, он ми приђе и каже: 'Ето видиш, морао сам некако да те тргнем’. Имали смо неограничено поверење у њега. То је човек који уради комплетну анализу и када ти нешто каже на тренингу, немаш ни најмању дилему да ли је у праву".
Радмило МИХАЈЛОВИЋ - ТОП 11:
Леман - Ројтер, Колер, Аугенталер, Баљић - Ефенберг, Баждаревић, Бобан, Сушић - Јебоа, Б. Лаудруп. Тренер: Удо Латек.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар