Прича: Зашто Занети ћути о Икардију?!

Поставља се питање чему служи и коју улогу има Занети у клубу, осим да прати тим на гостовањима, ако остаје нем и по страни у спору који је из темеља уздрмао Интер?

Фудбал 20.02.2019 | 19:15 Фудбалски алманаси су пуни играча који су мислили да су незаменљиви, баш као што су и гробља пуна незаменљивих. Сви смо заменљиви, поготово у фудбалу. Прва грешка коју прави велики број вхунских играча је помисао да се без њих не може или да су превише важни да би се неко усудио да иде против њихових интереса или жеља. Мауро Икарди је направио ту, класичну, грешку. Помислио је да је толико битан да чак његова супруга и менаџер може да прича јавно против његових клупских другова којима је он капитен. Сви смо заменљиви, а поготово фудбалери, много брже и лакше него што волимо да то мислимо.

Икарди греши ако мисли да може да води рат против Интера, а био би прилично наиван када би веровао да може у том рату још да изађе као победник. Аргентинац јесте важан “ассет”, како то кажу Американци ( у Риму смо се прилично навикли и чак усвојили изразе које користи председник Роме Џејмс Палота), али Сунинг је толико богат да може себи да дозволи луксуз да га држи ван терена у следеће две и по године.

Одсуство Икардија на утакмицама са Рапидом и Сампдоријом било је очекивано и разумљиво. Могло би се рећи и логично: Икарди је извиждан на трибинама, када се појавио на максиекранима на Сан Сиру. Можемо само да замислимо шта би се догађало да је био на терену.  Управа клуба је имала право када је прогледала кроз прсте Икардију и прихватила “оправдање” повређеног колена, али та прича већ неће важити против Фјорентине следеће недеље.

За Интер је веома важно да задржи четири бода предности над Миланом пре градског дербија који је на програму за две и по недеље. То би Неразурима дало велику психолошку предност јер би ушли у меч са градским ривалом растерећени: у случају пораза би и даље имали бод предности а са победом би практично решили питање трећег места будући да би побегли Милану седам бодова.

Случај Икарди би на крају могао да се окрене и позитивно по ход Интерове сезоне. У недељу вече против Сампдорије смо коначно видели правог Ивана Перишића и Рађу Најнголана. Случајност или не, остаје чињеница да су они пружили најбоље представе у одсуству Маурита.

Колатерална штета у целој причи о Икардију би могао да буде претходни капитен Инера и актуелни потпредседник Хавијер Занети. Поставља се питање чему служи и коју улогу има Занети у клубу, осим да прати тим на гостовањима, ако остаје нем и по страни у спору који је из темеља уздрмао Интер? Ако већ није могао да спречи ескалацију спора - и поред тога што је Ванда Нара месецима давала изјаве и постављала објаве на друштвеним мрежама које су узнемиравале амбијент Интера и креирале тензије међу играчима - зашто Занети није употребио свој ауторитет, не само као легенда Интера већ и као Аргентинац, земљак брачног пара Икарди-Нара, да реши проблем или барем да покаже јавно ко је у право, а ко није. Истински капитени, лидери, руководиоци се препознају у тешким моментима, јер кад други сагињу главу или повлаче руку или ногу, они главу дижу, стављају и руку и ногу и суочавају се свима, бранећи свој тим, свој клуб, своје саиграче, своје запослене.  

Јувентус, то постаје све очигледније, користи Серију А као неку врсту тренинг утакмица за Лигу шампиона, тим пре што је постало јасно да Наполи нема потенцијал да угрози доминацију Бјанконера. У новијој историји Лиге шампиона није се никад десило да тим који већ у фебруару или марту освоји национални шампионат успе да крунише сезону подизањем пехара Лиге шампиона. Није то пошло за руком Бајерну и Манчестер Ситију, у оба случаја под палицом Пепа Гвардиоле, а ни ПСЖ-у и истом Јувентусу у пар наврата.

Добра је вест за Јувентус да ће Дибала играти против Атлетико Мадрида од првог минута вечерас у Лиги шампиона. Аргентинац би играо у сваком тиму на овом свету осим за Месијеву Барселону, па је зато понекад несвхатљиво зашто Алегри уопште има недоумице око употребе Дибале. Изостанак Кедире за Бјанконере јесте пех, али за Немца у Континаси имају неколико валидних алтернатива.

Двобој Атлетико - Јуве је много важнији за италијански него за шпански клуб. Излазак у осмини финала за Атлетико Мадрид би био болан, али не и катастрофалан. За Јувентус би испадање у првој рунди нокаут фазе ЛШ било равно катастрофи: спортској и финансијској. Атлетико Мадрид није у уском кругу клубова које амбијент Јувентуса доживљава као равне себи и последично би могао да “свари” евентуалну елиминацију. У финансијском смислу излазак у осмини финала ЛШ за Јуве би значио губитак од најмање 50.000.000 евра.

Рома неће далеко догурати ако одигра још неку утакмицу, до краја сезоне, као против Болоње. Тим Синише Михајловића је практично поклонио својим грешкама победу Ђалоросима. Утакмица против Болоње је потврдила да се Рома мучи у овој сезони против тзв. малих тимова, а Џеко да не може да веже две утакмице у Серији А на којима се уписује у листу стрелаца. Лошу партију је пружио и Заниоло, делимично и због тактике и захева Ди Франческа да млади Италијан покрива цео бок.

Позитивна нота су Ел Шарави и Даниеле Де Роси који су практично променили ток меча уласком у другом полувремену. Ел Шарави је изнудио пенал који је Коларов претворио у гол, а Де Роси је асистирао Фацију за други гол. Такође, у понедељак се видело као добар дана разлика између Де Росија и Н’Зонзија и начин на који они утичу на игру Роме. Де Роси није муња, али зна да вертикализује и организује игру свог тима, Француз је спор као пуж, размишља споро, не вертикализује и успорава игру Роме.

Лацио се добро држао, упркос свим малерима, све док Симоне Инзаги није одлучио да замени Ромула са Лукашом Лејвом. Ромуло не само што је био међу бољим поједицима у редовима Небескоплавих него је одавао утисак и да без проблема може да заврши меч. Податак врло важан будући да је Каиседо већ ушао на место Имобилеа а а на клупи су поред Лејве били само голмани и три играча из подмлатка.

На страну што Лацио нема довољно дугачаку клупу да успешно трчи на три колосека, али често Инзаги сам себи прави проблеме са тешко објашњивим изменама. Лејва није скроз опорављен. То се одмах видело, а постало је поразно очигледно за Лацио када је Раду изашао из игре, а Лејва преузео улогу централног дефанзивца пошто је Ачерби заузео позицију Румуна.

Имајући у виду актуелну ситуацију, Лацио мора да направи листу приоритета за остатак сезоне. Против Севиље не вреди ризиковати нове или обнове старих повреда играча који представљају стубове Небескоплавих. Пораз од Ђенове који је коинцидирао са победама Интера, Милана и Роме смањује шансе Лација у борби за једно место у Лиги шампиона тако да би приоритетни сезонски циљ требало да постане Куп Италије.

Милан је изашао најбоље из претходног викенда, не само због победе над директним такмацом, Аталантом, оствареној на стадиону где су Интер и Рома оставили бодове, већ и због потврде сјајног периода Пјонтека и буђења Чалханоглуа. Рино Гатузо је пронашао својих добитних стартних 11 и не жели да их мења, чак ни да би пронашао место опорављеном Биљи.

Пјонтек припада групи флегматичних, и на први поглед незаинтересованих спортиста који не гледају утакмице, не читају новине, не гледају телевизију, фиксирани су само на једну ствар. У случају Пољака то су голови. Све остало је за Пјонтека у служби голова или је сувишно. Технички директор Милана Леонардо је добио опкладу и спасао је своје радно место. Пјонтек и Пакета су били велики ризици, посебно на кратке стазе.

Важан елемент је и средина терена која је изгледала као збир великих орман до пре пар недеља. Сада је поред робусног карактера и квантитета пронашла и квалитет. Бакајоко је доживео веома позитивну трансформацију, Кеси напредује, а Пакета се невероватно брзо уклопио у нову средину за једног Бразилца. Милан који гледамо последњих недеља је на најбољем путу да се врати у Лигу шампиона, ако још Чалханоглу и Сусо почну да играју на свом нивоу ни Интер неће моћи мирно да спава на трећем месту.

Број утакмица на којима Наполи није успео да материјализује бољу игру и број створених шанси у голове и победу постаје све забрињавајући за чету Карла Анчелотија. Почев од меча са Црвеном Звездом у Београду до утакмице са Торином на Сан Паолу, Азури на чак девет мечева нису успели да начну противничку мрежу: превише за тим који гаји велике амбиције.

Екипи Карла Анчелотија недостају велики асови, планетарних размера, поготово у нападу. Наполи је годинама живео на головима Каванија, Игуаина, а затим Мертенса. Милик је добар центарфор, али није топ фудбалер, није голгетер који ти гарантује преко 20 голова по сезони. Вансеријски фудбалери се управо виде на делу када нешто шкрипи у тиму и када противничка мрежа излгеда зачарано. Њихова магија је потребан да би омађијаност изгубила своје дејство. У актуелном саставу Анчелотија таквих играча нема. Мертенса је губитак статуса стартера избацио из винкле, Инсиње стагнира, Каљехона притискају године, а Хамшик је већ отишао у Кину да обезбеди своје праунуке.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Реутерс