Људи мислили да је дошла Есма

- Једног обичног дана средином шездесетих година прошлог века у Шапцу је бивши боксер Мачве Алија увео свог братанца, иначе талентованог фудбалера, али и тешког пушача од десете године живота, у кафану и наредио му да пева. Он је пустио глас: Чајорије, шукарије / ма пхир урде пала манде / ма пхир урде пала манде / чаје! Клинац је тако добро имитирао Есму Реџепову да се пред кафаном направила гужва – људи су мислили да је Есма дошла у Шабац.

Забава 18.02.2019 | 22:32 Трагична погибија Шабана Шаулића у саобраћајној несрећи потресла је читав регион, а своје емоције изазване одласком краља народне музике у колумну је преточио и српски песник и новинар Драгослав Дедовић.

Развој популарне музике је у последњој деценији прошлог века отворио дно за још десет подрумских спратова треша па Шабан Шаулић спрам неких естрадних појава данашњице делује надмоћно, као Моцарт залутао међу урођенике - наводи Дедовић у колумни посвећеној Шабану Шаулићу, који је јуче изгубио живот у тешкој саобраћајној несрећи у Немачкој.

- Једног обичног дана средином шездесетих година прошлог века у Шапцу је бивши боксер Мачве Алија увео свог братанца, иначе талентованог фудбалера, али и тешког пушача од десете године живота, у кафану и наредио му да пева. Он је пустио глас: Чајорије, шукарије / ма пхир урде пала манде / ма пхир урде пала манде / чаје! Клинац је тако добро имитирао Есму Реџепову да се пред кафаном направила гужва – људи су мислили да је Есма дошла у Шабац.

Тај клинац се звао Шабан Шаулић. Подручје између Бијељине, Шапца, Лознице , Зворника и Тузле никада није било нека дефинисана политичка или географска целина. Тамо где су се спајали Подриње, Мајевица, Семберија и Мачва ипак је постојала једна невидљива али моћна веза међу обичним људима. Они су, чини ми се, више него на другим местима, имали склоност ка народњацима. И то у распону од такозваних „изворњака“ и ојкача преко сваке врсте народњачког треша, до врхунских полуоријенталних шлагера - наставља Драгослав.

- Осамдесетих је Шабан Шаулић већ био краљ фолка, а за моје окружење и више од тога - један од апсолутних ауторитета у народњачком миљеу. Човек са кристалним гласом је својим песмама опслуживао тешки ракијски занос момака за шанковима бистроа у босанској варошици у којој сам одрастао. У нашим расправама Шабан, како су га фамилијарно звали моји школски другови, беше недодирљив. Сваки знак питања који би се нехотице појавио над мојим намрштеним челом – јер ја сам становао у другачијем универзуму у којем су се ноте укрштале пинкфлојдовски – био би доживљаван као велеиздаја.

Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, одрастајући у описаном народњачком краљевству, научио сам да живим са туђим заносима које нисам делио. Каткад сам се неопрезно упуштао у ситуације, у којима су сви око мене били пијани, а команду над звучницима је имао представник већине – неки Шабанов фан. Било је ноћи у којима сам морао да слушам и по двадесетак пута: „Био сам пијанац /некада због ње/ туговао, лумповао и са чашом друговао / цигани ме сви познају, био сам пијанац”. То је у социјалистичком рају одјекивало као химна свих руралних испичутура. Принудно модернизована радничка класа са сељачким коренима могла се коначно пронаћи у тој врсти зашећерене емотивности – уживање у сопственом болу и самосажаљење су ионако, према Дворниковићу, сачињавају севдалијски темељ балканског човека - пише он.

Драгомир колумну завршава речима:

- Турбофолк и његови “трубадури етничког чишћења” су показали да ми, који смо сматрали да је свет који је Шабан представљао, свет који ће бити превазиђен, нисмо били у праву. Развој популарне музике је у последњој деценији прошлог века отворио дно за још десет подрумских спратова треша па Шабан Шаулић спрам неких естрадних појава данашњице изгледа као Моцарт залутао међу урођенике. Осим тога, млади људи у новом миленијуму живе по темељном постмодерном постулату – све може.

Данас је то концерт Адел, а сутра журка на којој сви хорски певају Шабанове песме. У томе нема никакве противречности, у томе се више не сударају опречни животни концепти као у мојој младости. Пола века је Краљ са периком, па онда без ње, био незаобилазни звучни украс неких лепих тренутака у животима свакога од нас. Тешко је замислити свет наших људи, ма где да су, од Врања до Хелсинкија, од Бијељине до Бостона, без његовог бистрог гласа. Утеха је да yоутубе ништа не заборавља па ће дигитално конзервисан Шабанов глас у електронској вечности остати доступан свима.

(Курир)