Прича: Нолестралија!
Одувек је најтеже било писати кад сам срећан. Јер када си срећан, речи ти и не требају.
Тенис 29.01.2019 | 23:08
У срећи понестаје речи, понестаје правих атрибута, некако се мозак сав помери. Опије те занос, као онај победнички шампањац у прес сали којим су припадници “седме силе” наздравили у част, мало је рећи, величанствене победе Новака Ђоковића на аустралијском тлу.
О, боже, каква је то само победа била! Каква је то демонстрација тениске вештине и моћи била! То је застрашујући ниво, то је нешто највредније што је овај спорт од памтивека до данас пружио и што се катапултирало, као капсула негде дубоко у свемир, да и неким оним бићима, можда покаже да се на једној планети може играти тако лепа игра на тако нестваран начин. Хвала ти, Новаче.
Гледао сам тих неколико минута отрежњена Рафаела Надала пред лицем ТВ камера и фотоапарата, како покушава да се искобеља из вира у који је упао од првог поена, првог ударца у мечу у којем се од почетка до краја знало ко је газда на терену и ко ће диктирати како ће се играти.
Чак се и велики Рафа, збуњен свом том снагом која га је просто одувала са терена, као кошава опали лист, суочио са истином да неко у овом тренутку игра тенис који је спрат више, сферу више, који је за њега, ма колико да се спремао, још недодирљив.
Федереров рефрен полако одлази у фејд аут. Рафин и даље опстаје, нада се Шпанац васкрснућу на црвеној шљаци Париза, али Новак се само осмехује. Тај момак је у мечу са шпанским гладијатором, демонстрирао невероватно моћну кретњу, прецизност и снагу ударца, био је то час из нацртне геометрије, јер је Новак пласирао лоптице на места где су Надалу биле болне тачке, после којих је морао да се грчи, извија, у покушају да узврати. Вратио је нешто, све није могао. Новак му је слао торпедо за торпедом, шпанска лађа се љуљала на таласима са све више рупа у трупу, на крају је после два сата потонула, као Титаник. У дубину јануарске летње ноћи, у једном граду на југу планете, где је тенис религија.
Може Род Лејвер да се кисело осмехује што не слави трофеј омиљеног му Роџера Федерера, може чак и Рој Емерсон да жали како више није неприкосновени краљ Аустралијан Опена, што сада има неко изнад њега, што је неко летвицу подигао за ниво више. Ако је неко заслужио да буде постављен у ред тениских божанстава онда је то Новак. Синоним за тенис.
Лепо је и сам рекао касније, у срдачном разговору са српским новинарима, да за њега нема немогућег и недостижног. Глад за трофејима је и даље ту, он је само посложио коцкице у савршен мозаик, и сада се историја тениса сама исписује. Настави ли овим темпом да меље, да буквално сатире противнике, да им одузима сваку наду да му могу наћи слабу тачку, доћи ће и 16. и 17, па и 18, 19, 20… И Роџер Федерер ће могуће је, остати иза, као што је од данас Пит Сампрас, којег је Новак тако елегантно прескочио.
Ми живимо невиђено јаке тениске моменте. Живимо у доба када једна генерација три тенисера својим достигнућима упропаштава већ други или трећу класу јуноша, увек лаких на језику, али недовољно брзих на обарачу. Отићиће многи од њих у историју спорта а да Гренд слема омирисат’ неће.
Новак је опет први потегао. Погодио. Дунуо у врелу цевку, накривио његов омиљен аустралијски шешир. Намигнуо, шеретски. Следећи, молим!
Ко је следећи? Има ли следећег? Ко му сме стати на црту кад је овако усаглашен, како је и сам рекао, са енергијом универзума, ма шта год то код њега подразумевало. Јер, заиста делује.
Питајте Рафу. Питајте Луку Пуја, којем је, ако ништа друго, од вечерас много лакше. Јер није само њега Новак пометлао. Упропастио. Демолирао. Разоружао. Декласирао. Патосирао. Нокаутирао.
Из “Нолестралије”, послата је тениској планети недвосмислена порука. “Цатцх ме иф yоу цан”. Враголасто, какав је био и Ди Каприо у оном већ сада, филмском класику кад је мудро измицао гоничима.
Не брини Новаче, лети на својим висинама. Не могу те још спустити, приземљити. То ћеш моћи само ти, када будеш пожелео, кад год будеш хтео. Твој је тенис из других димензија. Има времена, схватиће.
Извор: Б92
Коментари / 0
Оставите коментар