“Воле вас мама и тата!” Како су се развели Хадерсфилд и Вагнер?

Било је много фрустрације последњих недеља на трибинама стадиона Хадерсфилда, али ниједан звиждук, није тешка реч, чак ни у афекту, упућена Давиду Вагнеру (и по томе је налик Славиши Јокановићу, којем ће праве присталице Фулама заувек бити захвалне); уз свест да му све што је урадио за нешто јаче од три године може служити на част.

Фудбал 21.01.2019 | 23:22 Сер Патрик Стјуарт не твитује много. Разумемо га, није он као ови нови глумци, који морају да раде на самопромоцији, на скандалима, не би ли подигли вредност својих деоница и били вазда на радару редитељима и јавности; Патрик Стјуарт је на сцени толико дуго да зна колико је слава пролазна и колико треба да будете искрени, према себи највише.

Зато он понекад прича о уметности, некада предлаже књиге, а врло често му се омакне – добро, не омакне, фудбал је велики део његовог живота – неки пост који има везе са оним другим позориштем, са чињеницом да су за њега оне даске што ће га винути до Холивуда једнако важне као зелена трава надомак његовог дома.

Једна од најлепших фотографија коју је окачио овај упечатљиви и добродржећи (узео је 79. годину и не намерава да се повуче) лик приказује га у некој хотелској соби; у кревету је, у крилу му је лаптоп, у ушима слушалице, руке високо подигнуте у зрак, на телу само дрес његовог омиљеног, његовог локалног, његовог јединог клуба.

“Наши момци, наш тим, наш клуб. Добро дошло у Премијер лигу, чудо једно!”

Датум је 12. август 2017, и Хадерсфилд Таун, клуб у који је лудо заљубљен сер Патрик Стјуарт, вратио се после равно 45 година у елиту. (Претходног пролећа, глумац ће отказати све тезге да би испратио поход Теријера у крем енглеског и светског фудбала.)

И не само да се вратио, него је на Селхурсту било 3:0 против Кристал Паласа; вратио се са звуком “бенг”, рекло би се у филмовима и серијама које је снимао најпознатији фан овог клуба.

Још само једна паралела, и прећи ћемо са лепих, филмских – а такво је било њихово бекство у опстанак у првој сезони у Премијер лиги; без новца, само са срцем, аутсајдерски до бола, до раја – на нешто тужније теме и поводе који ових дана окупирају и Стјуарта и све којима је симпатични клуб срцу прирастао.

Најпознатија рола Патрика Стјуарта, ма шта мислили ми који нисмо “трекији”, мора бити она капетана Жан-Лука Пикара, из култне научнофантастичне серије “Стар Трек: Тхе Неxт Генератион”, која се крајем осамдесетих почела приказивати и нама, деци у земљи званој Југославија. Пикарова узречица можда је она “Енгаге!”, или оно када наручује “ерл греј” чај, али читав “Ентерпрајз” живи под његовим мотом: “... Да храбро одемо тамо где нико није пре нас!”

Тридесет година касније, у једној другој научнофантастичној причи, познатој као фудбал 21. века или Премијер лига, том ће непознатом стазом одважно кренути Хадерсфилд Таун, предвођен једнако харизматичним капетаном, Немцем с америчким пасошем по имену Давид Вагнер.

Биће ту љубави, пре свега, оданости и чуда које ће се догодити на пролеће 2018. године; на крају ће бити и, то ваљда тако мора у добрим филмовима, серијама и фудбалским судбинама, и сломљеног срца и празнине.

О Давиду Вагнеру нашироко се причало и пре него што је преокренуо судбину Хадерсфилда и из доњих делова Чемпионшипа од једног скромног – по буџету, по играчима, по амбицијама – клуба направио премијерлигаша; морало се причати јер је Давид Вагнер енглеским медијима пре свега представљен као најбољи пријатељ (и у неку руку најбољи ученик, што ће он коментарисати увек с осмехом и без зазора) Јиргена Клопа, негдашњег саиграча из Мајнца, а чијим ће верним сарадником постати у Дортмунду.

Јирген и он знају се, говорио је, још од маја 1991. – “Познајем га дуже него сопствену супругу!” – када је Вагнер стигао из Франкфурта, као директна конкуренција четири године старијем Клопу у шпицу напада Мајнца.

У ствари је био толико добра конкуренција да је Јирген, којем ће и кумовати на венчању, ускоро прекомандован на клупу, па је, промућуран какав јесте, схватио да би ипак било боље да се преоријентише на неко друго место на терену, и тако је постао дефанзивац. Зли би језици рекли да тренутно у својој екипи Ливерпула има макар једног човека који изгледа као да није баш скроз дефанзивац, али хајде, о томе неком другом приликом...

“Нови Клоп” – њих двојица чак и физички личе, посебно када се и један и други сакрију испод качкета и наочара, или када прослављају победе трчећи около као избезумљени – почеће тренерску каријеру у подмлатку Дортмунда, и можда је био благо разочаран када је Борусија прескочила једног природног наследника и предала “Жути зид” на старање другом, такође са Мајнцом у ЦВ-ју, Томасу Тухелу.

Говорило се тада да ће постати члан стручног штаба на Енфилду, али је он изненадио све када је преузео Хадерсфилд Таун.

Тај клуб никако се не уклапа у профил послодавца који жуди за страним тренерима. Газда је Дин Хојл, један од оних непоправљивих заљубљеника у фудбал; судбина и супруга Џенет удесили су да Дин направи добар посао са компанијом “Цард Фацторy” коју је основао са двадесет и нешто година. Ланац књижара у којима су се пре свега продавале честитке за разне прилике разрадио се толико да је Хојл постао милионер, а када је Хојл постао милионер, одлучио је да богатство уложи у клуб који је волео од малена. Пре око деценију, Хадерсфилд Таун постао је његов.

Хадерсфилд није тек неки мали и небитни клуб, мада ће Западним Јоркширом увек доминирати много познатији Лидс Јунајтед; пре Патрика Стјуарта, њихов најпознатији навијач био је Харолд Вилсон, премијер Уједињеног Краљевства шездесетих и седамдесетих. Мали Вилсон је, причао је то често, имао срећу да одраста у граду двадесетих година прошлог века, када је Хадерсфилд кратко представљао највећу силу острвског фудбала.

Три титуле заредом освојиће Хадерсфилд Таун од 1924. до 1926, уз још један ФА куп две године пре него што је кренула ниска пехара; по томе и чињеници да их је кратко педесетих водио Бил Шенкли, коментатори ће их помињати чак и у овом веку, чак и када су проводили јесени и пролећа по другим и трећим лигама, и када се чинило да се прохујала времена никада неће вратити.

Давид Вагнер завршио је на сигурном у својој првој непуној сезони на стадиону Кирклиз, који се за маркетиншке сврхе зове по марки једног пива. А онда је, као у оном ријалити програму у којем с неколико потеза мајстора неугледна прилика постаје лепотица или фрајер, почела његова револуција.

Из Немачке је довео неколико полупознатих играча или шкартова, а против претанког буџета борио се позајмицама, па је тако, на његову и срећу свих у граду, из Манчестер Ситија дошао момак чије бивствовање међу скупо плаћеним ведетама неће бити најјасније, али који ће постати креативни замајац и прва виолина Вагнерових фудбалских оперета. Аустралијанац Арон Мој, нажалост повређен у јесен 2018, када је био најпотребнији свом клубу и шефу.

Вагнер је био на своју руку, па је увео правила која су чак и у фунтама обилном Чемпионшипу била неразумљива. Пресадио је пелцер карантина, терао играче да тренирају два пута дневно, а пред почетак сезоне одвео је тим у неко беспуће у Шведској у којем није постојао ни сигнал за мобилне телефоне, а камоли струја.

На терену је, колико је то дозвољавао “ростер”, играо примењену варијанту Клоповог “гегенпресинга”, што је изненадило ривале у првенству таман колико и нападачки фудбал Славише Јокановића годину дана касније. У плеј-офу, пред очима Патрика Стјуарта и читаве нације, и даље расположене за лепе, романтичне приче, Хадерсфилд је на пенале савладао Рединг. На Вемблију ће управо Мој и Вагнеров љубимац Кристофер Шиндлерпостићи одлучујуће голове.

Било је доста чуда у Премијер лиги за њеног трајања, нека се могу поредити са одважношћу и авантурама “Ентерпрајза” што га води ћелави капетан, а опстанак Хадерсфилд Тауна у првој сезони у Премијер лиги може се мерити скоро са сваким.

Без великих појачања – само је Стив Муније плаћен више од осам цифара, које је и исплатио, уз то је за стално преведен и Арон Мој – и велике помпе, Хадерсфилд је кренуо добро, али када од 16. децембра 2017. до 11. фебруара нису забележили ниједну победу, чинило се да ће потонути попут камена баченог у ушће река Холм и Колн.

Теријери су ипак преживели. У последња три кола имали су прво Сити и Челси, оба у гостима, и успели да остану непоражени; на крају их је савладао Арсенал, али тада се већ отварало много бурића “Џона Смита”.

Сви су говорили о Клопу, који је довео Ливерпул до финала Лиге шампиона, али и кумара се прославио и подигао себи углед.

Све то није било довољно да овог јануара, и то непосредно уочи меча који ће Хадерсфилд одиграти са Манчестер Ситијем – колико би само Вагнеровом најбољем пријатељу, после оне напете вртешке с Кристал Паласом, значило да “Теријери” откину који бод Вагнеровом највећем ривалу! – не дође до можда природног, али свеједно тужног разлаза Хадерсфилда и Давида Вагнера.

Човек који је вратио понос граду и клуб којем је донео толико радости у две и по сезоне саопштили су да је уговор раскинут споразумно, и то би у било којој другој прилици звучало као дежурни и бедни изговор за отказ.

Па ипак, нису сви раскиди болни, чак и ако су неопходни. Ово између Хадерсфилда и Давида Вагнера више личи на раздруживање Чешке и Словачке који је неопходан иако га скоро нико не жели, или на развод после којег мама и тата стрпљиво објашњавају деци – и капетану Пикару, за ту прилику наново обученом у дрес – да се и даље воле, да ће остати у добрим односима, да ће се виђати кад год стигну и водити једно друго на вечере с поклањањем бомбоњера, али да једноставно не могу даље заједно.

Било је много фрустрације последњих недеља на трибинама стадиона Хадерсфилда, али ниједан звиждук, није тешка реч, чак ни у афекту, упућена Давиду Вагнеру (и по томе је налик Славиши Јокановићу, којем ће праве присталице Фулама заувек бити захвалне); уз свест да му све што је урадио за нешто јаче од три године може служити на част.

Како даље? Немац, препун жеље, амбиције и позитивне енергије, сигурно ће бити тражена марка на тржишту већ овог пролећа, и ставили бисмо новац на опцију да се неће покајати било који велики клуб који га доведе, па му још обезбеди и насушна средства за рад, која су мањкала у Јоркширу.

Сезона 2018. на 2019. није ни за зеру смањила његову репутацију, а ако Хадерсфилд буде наставио са слободним падом, као што се и очекује – мада нико, а понајмање Вагнер, то не прижељкује – и то ће бити само велики плус у његовој радној књижици.

Хадерсфилд је искористио боравак у Премијер лиги, ма како он краткотрајан могао да буде, да се лудо забави, да покаже да је некада заиста поента у путовању, а не у одредишту; било је лепо док су били ту, и волели бисмо да се врате, мада тренутно, са све богатијим власницима и у клубовима хаотичног Чемпионшипа, то изгледа као врашки тежак посао.

О опстанку као да нико и не размишља.

Извор: моззартспорт