Апсурд: Од бунта праве револуције

Када се неко од опозиције придружи било каквом грађанском бунту, то одмах добије етикету обојене револуције, која код грађана губи сваки смисао.  

Република Српска 16.01.2019 | 20:12 Када су протести или бунт грађана у питању, у БиХ све иде по истом шаблону. Народ изађе на улицу, опозиција се одмах придружи, док власт игнорише проблем или оптужује опозицију за злоупотребу људи. Они који су на почетку вјеровали у тај бунт одустају, а они који остају у борби буду проглашени плаћеницима.

Овај сценарио могли смо да видимо када је у питању протест против поскупљења горива, окупљања поводом куповине скупих службених аутомобила, а најрадикалнији примјер могли смо видјети када је у питању најистрајнији протест „Правда за Давида“.

Сви ови случајеви ставили су под упитник неке од основних одлика демократије, а то су протест и глас народа. Да ли је политици мјесто на улици, да ли опозиција помаже или одмаже грађанима, може ли се говорити о злуопотреби, и на крају: шта је горе – политизација или игнорисање проблема грађана… само су нека од питања која су годинама отворена.

Шта је политизација

Професор на Факултету политичких наука у Бањалуци Ђорђе Вуковић, додаје и питање – шта тачно значи политизација!?

– Политизацију можемо посматрати као злоупотребу људи у уске партијске интересе, или као давање више пажње и видљивости одређеном проблему. Када се политичари укључују у борбу, битно је колико се ствари односе на опште добро. Када је у питању безбједност, рад институција, захтјеви да се поједини случајеви испитају или угрожена права грађана, мислим да треба да се укључе сви. То је питање општег интереса, које се тиче народа, власти и опозиције – сматра професор Вуковић.

Додаје да се о злоупотребама одређених случајева може говорити само када неко свој лични интерес стваља испред оног што је опште добро, односно испред захтјева грађана.

– Ако говоримо да опозиција злоупотребљава неке случајеве, то исто можемо рећи и за власт. Ако се Правда за Давида везује за ПДП или СДС, можемо говорити да се референдум и Дан Републике везује са СНСД – сматра он, те додаје да се све ово може приписати и политичкој култури.

Вуковић објашњава да тамо гдје се не дозвољава да грађани мирно протестују и гдје се сузбија сваки критички став умртвљује једно друштво и убија демокретију.

– Опозиција не само да треба присуствовати протестима оваквог типа, него мора; то је дио њихове корективне улоге – сматра комуниколог Борислав Вукојевић.

Додаје да нема ништа лоше у томе што опозиција подржава или учествује у протестима, докле год су они демократски и цивилизовани.

– Власт ће увијек прозивати опозицију да су “политизовали” протесте, али то је свакако један облик спина: истовремено док прозивају да се опозиција мијеша “политички”, они раде управо исту ствар. Мислим да је превасходно проблем у томе што се у земљи наше политичке културе под “политиком” подразумијева странчарење и партијашење, што свакако није политика – сматра Вукојкевић, додајући да је окупљање грађана, па и опозиције, један од основних демократских принципа грађанског друштва.

Сагласан у томе да је окупљање грађана један од основних демократских права, али тотално супротног става када је у питању опозиција је социолог и професор на бањалучком ФПН Немања Ђукић.

– Код нас се често може говорити о злоупотреби грађана и од стране опозицији и власти; то је синдром болесног друштва. Исто као што власт злоупотребљава институције, тако опозиција на неки начин злоупотребљава народ – сматра је Ђукић.

Додаје да учешће опозиције обесмишљава нормало дјеловање грађана, које је условљено само интересом њих самих без икакве политике.

– Грађани имају одређене проблеме и потребе, и без обзира ко је опозиција, они јавно испољаваљу проблеме и покушавају да обезбиједе себи неку корист – каже Ђукић.

Он објашњава да ће власт увијек представљати своја увјерења и бранити своје одлуке, а да је на грађанима да ли ће повјеровати или не.

– То је саставни дио комуникације. Потпуно је небитно ради ли се о власти или опозицији; када су протести у питању грађани су увијек у праву. Грађани су најбитнији ма колико њихови захтјеви изгледали чудно, али углавном на улицу излазе са разумним захтјевима – објашњава Ђукић.

Он је све ово упоредио са економијом у којој је купац увијек у праву и коме све мора да се удовољи.

Политички митинзи

Директорка Центра за културу дијалога, Сања Влаисављевић сматра да сваки излазак политичара на улицу међу грађање, који имају легитимно право да протестују, јесте директна политизација протеста и обезврјеђивање захтјева с којим су грађани изашли на улицу.

– Уколико имамо у виду и да се неријетко, а томе свједочимо у посљедње вријеме, политичари обраћају медијима много више него грађани онда засигурно можемо говорити о протестима који су од грађанске иницијативе прерасли у политички митинг. Пракса није показала да ће се протести који имају политичке елементе ријешити брже него пуки захтјеви грађана. Грађани имају аутентичну улогу са захтјевима због којих су на улици, а политичари који се укључе у те протесте на тај начин скупљају поене код грађана што није ништа друго него јефтин популизам у којем су грађани средство за постизање позиција моћи – сматра Влаисављевићева.

(Српскаинфо)