Интервју - Урош Трипковић: Од кише тројки, до засада боровница!

“Нисам се осећао добро да играм под болом само да бих узео новац на нивоу који је смешан у односу на моје могућности, било ми је испод части. Живот иде даље. Нема назад. Пресекао сам. Било ми је криво. Не пратим превише кошарку, дистанцирао сам се, искључио, повремено одем на утакмицу. Било је и презасићености, мало и љутње неке, осећаја да нисам урадио шта сам могао. Помирио сам се са тим. Има других ствари. Имам породицу. Посао којим се бавим и који ми је занимљив. Треба наћи нове ствари, идеш даље”.

Кошарка 11.01.2019 | 22:50 Када би мрежице на обручима имале осећања, тресле би се на помен Уроша Трипковића.

Осећале би нелагоду, анксиозност, имале би морску болест од толиког померања. О, шта им је само радио. Како их је мучио. Бушио. Решетао. Сећате се оних тројки. Истрчавање из блока и - пљас! Упала је још једна. Ништа друго нисмо ни очекивали.

Био је Трипковић шутер какав се ретко рађа, а данас је нешто сасвим другачије. Породични човек који се бави узгојем боровница. Лепо му је сада, лепо му је било и пре. Само је другачије. Једина ствар која је иста је да је поново успешан, као што је био и на паркету.

О свему томе Трипковић је причао за МОЗЗАРТ Спорт. У великом интервјуу и присетио се детаља из каријере, објаснио нам како се борио с повредама, али и како му напредује посао у пољопривреди чиме се Урош и те како озбиљно бави после завршетка кошаркашке каријере. Не појављује се често у медијима, па смо пробали да обухватимо бројне теме.

Трипковић је 1986. годиште, што значи да је као дете прошао време и рата, а касније и бомбардовања чега се више сећа. Где је ту кошарка пронашла место?

Како се као вода провукла кроз пукотине негативног?

"Искрено рат нисам осетио, мада сам имао шест година 1992. када ми је ћале био на ратишту. Био сам мали тада. Не памтим то као нешто страшно. Нису ми то тако представили. Бомбардовања се сећам добро. Организовали смо турнир на мосту, поставили  кош. Играло се три на три. Носили смо оне таргет мајице. Немам лично људе који су носили последице, него клинац си, знаш, бомбардовање је, не идеш у школу и деци то буде занимљиво. Али свакако је то нешто ружно иза нас”, почео је причу Урош за наш сајт.

ТА МЕКОЋА ШУТА ЈЕ УРОЂЕНА… СА 16 ПРОТИВ РЕАЛА, НИЈЕ МАЛА СТВАР

Ми га памтимо као шутера, али он није играо само на тој позицији већ је био и плејмејкер на старту каријере.

"Почео сам са 10-11 година, а са непуних 16 сам прешао у Партизан. Играо сам и кеца и двојку. Са ћалетом сам ишао ван тренинга и шутирао. То је и природно урођено, та мекоћа. Може све то да се истренира. Али ако имаш тврду руку, треба доста времена. Имаш играче који сазревају шутерски са 27-28 година. Не могу да убаце ништа и с временом надограђују. Пред крај каријере не смеш да их оставиш, а на почетку си их чувао на три метра. Као клинац сам имао осећај за шут. Играо сам и доста са лоптом. После у Партизану, људи из клуба, Дуле, више су ме гурали на позицију два".

Трипковић је још један доказ оне чувене “када се оперу руке у Морави”.

"Увек сви кажу да ови из Чачка оперу руке у Морави и није проблем. Од Радмила Мишовића, Кићановића, Жељка... Има доста стварно. И Тадија Драгићевић, он још игра, ми смо кумови... И он има одличан шут. Малина је ту. Доста играча је изашло из те средине, кошаркашке средине"

Кажеш да си кум с Тадијом? Да ли сте имали оне Партизан - Звезда моменте?

“Родитељи наши су кумови. Док смо били у супротним таборима, играли смо један против другог… У том период  смо их онако лагано добијали, а-ха-ха. Сећам се да је било мало и зезања на ту тему. Али мења се то. Сада се мало променило”.

Могао је можда Трипковић да заврши и у Звезди…

“Било је турнира у млађим категоријама. Ту имаш увек људе који прате. Препознали су потенцијал и завршио сам у Партизану. То је годину дана пре оне фузије Борца и Железника. Да нисам тада отишао, сигурно бих ишао другим путем. Ко зна шта би било кад би било”.

Да ли је Душко Вујошевић био тај који те је одмах узео по своје када си стигао у Партизан?

“Била је идеја да будем са младим тимом, не са првим тимом. Када сам дошао, био сам на пар тренинга са првом екипом, ту се Дулету свидео потенцијал, тако да сам од старта остао. Нисам често играо, мада сам добио шансу први пут против Реала сећам се, последњих пар минута. Можеш да замислиш, са 16 година уђеш, пун Пионир… Из овог угла, против Реала са 16, није мала ствар”.

Са ове тачке гледишта, колико је Вујошевић имао утицај на твој живот, твоју каријеру?

“Па види, имао је огроман утицај. Он се поставио према мени буквално као према сину. И заштитнички, можда и превише заштитнички.  Сто посто сам сигуран да ми је желео најбоље. Њему је била идеја да од мене направи шутера да бих могао сутра у НБА као што је био Реј Ален, шутер-шутер,  тај неки профил играча. И зато је он мене гурао. Шутирао сам по 500-1.000 убачених на тренинзима. Скоро сваки дан. Долазио раније, остајао дуже”.

Како сада гледаш на ту количину тренинга?

“Из овог угла, добро, треба тренирати, али опет треба и са физичком спремом испратити кошаркашки део да не би имао проблема. Ја сам са 25 година први пут оперисао хрскавицу, а имао сам проблем много раније, само нисам знао шта је. Озбиљно ме то ограничавало у свему. Схватио сам да више тако не иде, нисам могао да раширим ноге оволико после тренинга. Све ме живо болело. Нити могу да играм, нити да тренирам, само се нервирам”.

ЧЕКАЈ, ЗАР ТРЕБА ДА НАПРАВИМ ОД СЕБЕ ПОЛУИНВАЛИДА У 27 ГОДИНА, УГРАЂУЈЕМ ВЕШТАЧКИ КУК?

Ти си неко ко је и превише пропатио због повреда у каријери. Престао си да играш са 27 година, управо због тога…

“Из године у годину бол је био све већи. Сигурно сам са 22 већ имао проблем. Да сам тада видео, на време, можда бих једном операцијом све решио. Оба кука сам оперисао истовремено после. Касније ме није болело, ишао сам радостан на тренинг. Али после шест месеци сам поново осетио исти бол. А проблем је била хрскавица, једини материјал који нису успели да замене. Нешто су смислили, али то убаце па почне да се круни. Сад је најбоља повреда да поломиш нешто. То зарасте, постане још јаче и идес даље. Али хрскавице су проблем”.

Током опоравка од повреде је схватио да би требало да игра више с лоптом у рукама.

“После прве операције сам са кумом тренирао, са Ацом Матовићем, много сам радио на техници. Много ми је то значило. Имао сам бољи осећај у рукама. Могао сам да играм из продора, из пика, да се не ослањам само на шут. Не ваља када си оријентисан само на једну ствар. Промашиш пар лопти… Када имаш више опција лакше се игра. Треба да даш пет тројки за 15 поена. Овако шутнеш четири бацања, даш два улаза и ти си на 10 поена. Без тројки. Тек сам тада схватио колико ме је спутавало”.

У ком моменту је Трипковић схватио да је дошао крај каријере?

“Када сам се други пут оперисао, рекли су ми ако наставим да ћу за годину дана вероватно имати исти проблем. И онда сам ставио прст на чело. Чекај, зар треба да наставим од себе полуинвалида у 27. години? Знаш… А сваки пут када се повредиш идеш три корака уназад, у лошију екипу, лошији уговор, и треба ти три године да се вратиш где си био. Напорно је то и психички. Када играш на неком нивоу, па да се вратиш на нижи”.

Операција хрскавице није за свачије очи.

“Та хрскавица се решава тако што се као анкерима неким убургија у кост. Гледао сам прву операцију, на екрану. После другу нисам хтео, распао сам се код прве, трајала је дуго, нисам знао шта ћу од себе”.

ОПЕТ БИХ ИСТИМ ПУТЕМ ИШАО

Причаш о бургијању костију… Некако се то не уклапа у слику спортиста који зарађују много, живе лагодним животом…

“Све је то тачно. Од спорта може лепо да се заради на средњем и високом нивоу. Чак и на нижем зарађују него да кажем нормални, просечни, људи у Србији. Имаш и привилегије неке. Али има и одрицања, повреда. Сада да сам на истом месту, другачије бих неке ствари организовао што се тиче тренинга, али бих и даље истим путем ишао. Не бих рекао - нећу спорт. Има много више бенефита него негативних ствари. Увек има и једне и друге стране”.

Подвукао је црту и схватио шта му је чинити…

“Да сам раније знао и оперисао, било би боље. Али нема поенте да са 30 година уграђујем вештачки кук или да будем полуинвалид, чему? Због три године играња и то можда. На неком нивоу ко зна каквом. Када ставиш на папир и подвучеш нема резона. Има резоне - да узмеш неки новац, али нема са више страна да наставим у тим околностима”.

Наравно, било му је криво што оставља нешто што много воли. Ипак, није било превише опција.

“Нисам се осећао добро да играм под болом да бих узео новац на нивоу који је смешан у односу на моје могућности, било ми је испод части. Живот иде даље. Нема назад. Пресекао сам. Било ми је криво. Не пратим превише кошарку, дистанцирао сам се, искључио, повремено одем на утакмицу. Било је и презасићености, мало и љутње неке, осећаја да нисам урадио шта сам могао. Помирио сам се са тим. Има других ствари. Имам породицу. Посао којим се бавим и који ми је занимљив. Треба наћи нове ствари, идеш даље”.

Седам година у Партизану, златан период, навијачи, Вујошевић, тренинзи ујутру, читање књига…

“Доста играча је прошло. Све време је Дуле био тренер. Било је свачега, знаш.  Зависи од резултата највише. То ти је свуда тако, а код њега је било изражено. Он је човек који је фанатик за кошарку, то му је на првом месту. Ако ту добро стојимо, све је нормално. Ако је резултатски слабије, било је тренинга у шест ујутру. Покушавао је да нас тргне”.

Лектире?

“Било је млађим играчима, старијима не толико. Давао је често књиге, добијао сам и ја често. То су његове страсти. Сматра да кроз читање човек учи и сазрева. И у праву је. Књиге, слике, кошарка, то су његове три ствари. Он је фанатик. Није лако сарађивати са таквим људима генерално, који хоће да буду најбољи у нечему. Испратити их, дати им шта желе. Говорим са становишта играча. Научиш, изађеш јачи из свега. На сваком послу је тако, запиташ шта ти је то требало. А онда ´пребубаш´, наставиш даље”.

КАД СЕ ТАДА НИЈЕ СРУШИО ПИОНИР, НИКАД НЕЋЕ! ВИБРИРАЛА МИ ЈЕ ГЛАВА ОД ТОЛИКЕ БУКЕ

Освајање титула му је постала навика. Нешто што се подразумева. Освојио их је седам када се гледају наслови првака државе.

“Некако се навикнеш. Пета није као прва. Радујеш се, али ти постане нормално. Па навијачи… Стварно су били феноменални, то нема нигде. Дођем сат и по пред утакмицу, а хала већ пуна! То је стварно… Увек ће ми остати у сећању, толика бука, то нисам у животу чуо, ни у једној дискотеци, нигде, нигде! Играли смо против Панатинаикоса и Дијамантидис шутира два бацања за победу. Пар секунди пре краја. Ја сам био у том моменту у игри.  Са свих страна бука, у том моменту ми све у глави некако... Бубна опна је почела да вибрира од толике буке. Само сам тада то доживео и никад пре и никад после. Ни близу то не може поново да се деси”.

Баш нигде…

“Играо сам и за Фенер који има одличне навијаче, али… Тада су сви навијали заједно, а не ко сада пола хале пева своју песму, а друга половина своју. Није то то. Као ни у Арени са оним разгласом. Али Пионир… Када се онда није срушио, неће никада, хаха”.

КРУГ ЗА УРОША… МОГАО САМ ДА ШУТИРАМ ЖМУРЕЋИ

Била је она чувена акција круг за Уроша. Блокови, Трипковић истрчава и пали за три поена. То је био његов “трејдмарк”.

“Круг се звало, али када сам био у игри, играло се за мене. Тај излазак из блокаде је био специфичан за мене. То је врло тежак шут, и мало играча у свету може у пуном спринту да истрчи и погоди. Нема шта да гледам кош, знам где је. Ми смо на тренингу шутирали жмурећи. Најбоље осећај стекнеш кад шутираш жмурећи. Вежба је била 10 пенала затворених очију. Погађао сам, није проблем. То је као када неко пише на тастатури да не гледа. Била је та акција увек. Али много сам се ослањао на шут. Жао ми је што нисам играо разноврсније".

Сарађивао си кратко и са Жељком Обрадовићем?

“Закачио сам га 2005. у репрезентацији. Био сам на припремама, али сам имао и повреду. Неких двадесетак дана смо тренирали. Нисам га закачио у Фенеру. Оно што сам чуо од играча који су играли код њега, и оно што сам ја видео, стварно оправдава резултате. То неће поновити нико никада ни у једном спорту. Има тај неки осећај како играча да придобије и извуче од њега шта му треба. Сећам се последњег тренинга на Копу, а  тада се никоме не тренира, они су и најризичнији. Главом си у Београду. Одрадили смо загревање, дошли на центар, и он каже - идемо у Београд. Он са ситним стварима добије кредит код играча који ће да гризу за њега. Ситне ствари, глупе, али значе. Видиш га на утакмици поцрвени, хоће да убије некога, не знам како не експлодира. Али сви га поштују, где год да оде дигну му споменик после тога”.

ВЕРУЈЕМ ДА ЋЕ ЈОКИЋ ИГРАТИ ЗА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈУ, ИМА ТАЛЕНАТ БОЖЕ САЧУВАЈ

Учинак у репрезентацији? Има Урош сребро из Пољске 2009. године.

"Да сам био здрав и да нисам имао другу операцију, сигурно бих играо много боље него пре. Сви кажу учи на грешкама других. Не знам ко је то успео. Увек учиш на својим грешкама. Верујем да бих био у репрезентацији и да бих играо. Али важна је била та медаља".

Како ти се чини данашња ситуација у репрезентативној кошарци, ови квалификациони прозори?

"Ово је будалаштина шта су направили с квалификацијама. Несхватљиво. Тотални неки кретенизам из рата Улеба и Фибе и сада праве проблем свима и играчима. Па ко ће да пусти играче, а имамо их петорицу у НБА, да играју сваки други дан? Ризикујеш повреду, не играш за клуб, нема логике. Ти си раније правио уговоре кроз репрезентацију, сада више није тако, много је другачије".

 Није било потребе поставити питање, одмах је Урошу на памет пао Јокић.

"Ја Јокића разумем и верујем да ће играти за репрезентацију. С ове стране га разумем јер је требало да направи уговор, видиш и сам који је то новац. Најплаћенији је од наших спортиста, плаћенији од Ђоковића. Сад, је..га, потенцијал је, и да је дошао и доживео повреду... Верујем да ће играти. Он има таленат боже сачувај. И може да допринесе да се направи неки велики резултат. То очекујем сад од репрезентације. Ово је зенит, моменат да се направи најбољи резултат, мада правимо добре резултате у последње време".

Колико Трипковић данас има времена за кошарку? Са ким је у контакту?

"Не пратим толико. У контакту сам са Костом, са Тепићем, са Новицом, са Луком Богдановићем. Углавном се са њима видим повремено, попијемо кафу, ручамо. Видим се и са Дробњаком, Пера Божић ми је крстио децу... У добрим смо односима. У спорту стекнеш доста пријатеља. Не видимо се по годину дана, а када се видимо имамо осећај као да пијемо кафу сваки трећи дан”.

Партизан?

"Био сам сад на дербију. Пратим помало. Не превише. Пратим и оно што имам информације доста се ствари организационо поправило. И друге ствари што се тиче маркетинга, сале за тренинге. Доста је дугова враћено. Две трећине дугова је враћено мислим. Са банком су решили проблем. Није то до краја решено, али чак ваљда и банка треба да рефундира Партизану, што је још боље. Лакше је било довести играче кад си играо Евролигу. Имао си већи кредибилитет. Уговори су сада мањи него раније. Људи очекују сада као доведеш тренера и он ће одмах... Не иде то тако. Треба времена. Од следеће године треба гледати његов резултат".

А ПОСЛЕ КОШАРКЕ - ВРЕМЕ ЈЕ ЗА БОРОВНИЦЕ

Откуд идеја да се бавиш боровницама? Да ли си имао неку земљу или?

"Нисам имао практично никакву земљу. Када завршиш каријеру то је незгодан период за већину спортиста. Долазиш у ситуацију да немаш обавеза. То прија месец, два, три, одмориш се. Али после се питаш - шта сад? Да видимо шта ћемо даље. Водио сам тиме чиме бих волео да се бавим. Многи људи немају могућност да бирају, је..га, морају да раде посао за који нису завршили школу нити му се свиђа. Када долазиш из спорта имаш могућност да уложиш у то што волиш, а не да ти буде мука после годину дана”.

Између њиве и канцеларије, Трипковић увек бира ово прво.

“Увек сам волео природу. Увек ћу пре отићи да се шетам у шуму, на планину него да идем у град у неки тржни центар. То ме замара, а ово ме одмара. Гледао сам мало то воћарство, шта бих могао. Боровнице сам кренуо. Може да буде профитабилно. Велика су улагања, треба и знања, а ја га нисам имао. Причао сам с људима, али није то у том моменту било искуства. Скупо је да се посади у односу на друго воће. Не може свако да га посади. Мања је конкуренција, не може да дође до хиперпродукције. Када дође на род, има добру цену”.

Све је почело пре четири године…

“Прво сам око четрдесетак ари посадио у Прељини код Чачка. То је била 2015. година. Ту сам направио доста грешака. Онда сам у јесен 2017. у селу у околини Тополе посадио два и по хектара, само на другачији начин. Научио сам како другачије скроз да се направи. Учиш. Као и у кошарци кроз тренинге, тако и у овоме. У томе сам, то ми је главно занимање”.

Прошириће Урош свој делокруг у овој области.

“Сад ћу с пријатељем једним који има засад боровнице да направим фирму увозом материјала и консалтингом и свих пропратних ствари везаних за боровницу. Ја сам то на себи исто видео. Веруј ми на тих 40 ари много би ми било јефтиније да сам платио да ме неко посаветује, објасни и организује, него што сам урадио сам па сам после дао гомилу пара да то исправим шта је требало. Много је јефтиније урадити у старту како треба. Таква је култура”.

Наравно, на почетку је Трипковић имао доста проблема. Није лако држати боровнице после кошаркашке лопте.

“Имао сам ту проблема, замрзавања… Свака грешка те врати уназад и то је проблем и са количином рода и повраћајем капитала који си уложио. Тај засад у Прељини је две године старији од новог, а верујем да ће следеће године бити на истом нивоу. Толико ти је јасно о чему причам. Читао сам доста, обилазио засаде у Холандији и у Аустрији, планирам и у Америку да одем. Научио сам много ствари. Учи се на својим грешкама, ретко на туђим”.

ТУЂА РУКА СВРАБ НЕ ЧЕШЕ

Није лако живети живот после кошарке, када се навикнеш на нешто…

“Прво док одлучиш шта чеш. Па док покренеш. Па док дође неки први приход. Па ти си у минусу, не на нули. Немаш приход. Трошиш шта си зарадио. Врло је то незгодно. Навикао си да трошиш да не размишљаш шта ћеш да поједеш, попијеш. Вратиш се, па ставиш прст на чело и кажеш није у реду да потрошим толико. Много је то теже него када имаш нешто пре него што завршиш каријеру. Наравно, зависи да ли си зарадио 500.000, 1.000.000 или 10.0000.000. Ако си зарадио 10.000.000, онда можеш 10 година да смишљаш шта ћеш даље, то је друга прича”.

Контадикторно је да многи спортисти почну да се баве земљорадњом?

“Саван има, Коста Перовић има трешњу, има и неке свиње горе, Крстић има дестилерију, Кешељ има исто боровницу”.

Кешељ ти је конкуренција?

“Колега, а-ха-ха. Звао ме је био за пар ствари”.

За њега већа важи већа цена савета јер је звездаш?

“То ћемо морати да уврстимо у ценовник”.

Где иду боровнице?

“Русија, Холандија, Енглеска, Скандинавија… Или идеш преко хладњача или директно продајеш купцима у Холандији, људима који имају своје ланце маркета. Најбоља је варијанта директно њима да се прода. Нема провизије, уграђивања. Мада, цена је стабила и добра последњих година”.

Јеси искористио нека знања из кошарке у новом послу?

“Темељан сам. Гледао сам да урадим како би требало, тај други засад. Био сам тамо све време. Имао сам преко  40 радника”.

Јеси био попут тренера према њима?

“Туђа рука свраб не чеше, увек је тако било. Има свакаквих, мораш да будеш ту и да знаш. Иначе, лако те пређу. И ови што не знају ће да ураде погрешно”.

Тотално другачији живот живи данас Трипковић - нови посао, ћеркице…

“Леп живот”, каже Урош, узима гутљај кафе и наставља…

“Није ми тешко, прија ми. Не могу у месту да будем. Ту сам са дечицом код куће, па вртић, па спортић неки, рекреативан, наравно. Да имају активност због правилног одрастања, развијања. А ако нека буде хтела одбојку, кошарку, уписаћу их”, закључује Трипковић.

Једно је сигурно, шут им неће бити проблем.

Мрежице су одахнуле када је Урош прешао на боровнице. Какав је то играч био…



Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт