Intervju - Uroš Tripković: Od kiše trojki, do zasada borovnica!

“Nisam se osećao dobro da igram pod bolom samo da bih uzeo novac na nivou koji je smešan u odnosu na moje mogućnosti, bilo mi je ispod časti. Život ide dalje. Nema nazad. Presekao sam. Bilo mi je krivo. Ne pratim previše košarku, distancirao sam se, isključio, povremeno odem na utakmicu. Bilo je i prezasićenosti, malo i ljutnje neke, osećaja da nisam uradio šta sam mogao. Pomirio sam se sa tim. Ima drugih stvari. Imam porodicu. Posao kojim se bavim i koji mi je zanimljiv. Treba naći nove stvari, ideš dalje”.

Košarka 11.01.2019 | 22:50 Kada bi mrežice na obručima imale osećanja, tresle bi se na pomen Uroša Tripkovića.

Osećale bi nelagodu, anksioznost, imale bi morsku bolest od tolikog pomeranja. O, šta im je samo radio. Kako ih je mučio. Bušio. Rešetao. Sećate se onih trojki. Istrčavanje iz bloka i - pljas! Upala je još jedna. Ništa drugo nismo ni očekivali.

Bio je Tripković šuter kakav se retko rađa, a danas je nešto sasvim drugačije. Porodični čovek koji se bavi uzgojem borovnica. Lepo mu je sada, lepo mu je bilo i pre. Samo je drugačije. Jedina stvar koja je ista je da je ponovo uspešan, kao što je bio i na parketu.

O svemu tome Tripković je pričao za MOZZART Sport. U velikom intervjuu i prisetio se detalja iz karijere, objasnio nam kako se borio s povredama, ali i kako mu napreduje posao u poljoprivredi čime se Uroš i te kako ozbiljno bavi posle završetka košarkaške karijere. Ne pojavljuje se često u medijima, pa smo probali da obuhvatimo brojne teme.

Tripković je 1986. godište, što znači da je kao dete prošao vreme i rata, a kasnije i bombardovanja čega se više seća. Gde je tu košarka pronašla mesto?

Kako se kao voda provukla kroz pukotine negativnog?

"Iskreno rat nisam osetio, mada sam imao šest godina 1992. kada mi je ćale bio na ratištu. Bio sam mali tada. Ne pamtim to kao nešto strašno. Nisu mi to tako predstavili. Bombardovanja se sećam dobro. Organizovali smo turnir na mostu, postavili  koš. Igralo se tri na tri. Nosili smo one target majice. Nemam lično ljude koji su nosili posledice, nego klinac si, znaš, bombardovanje je, ne ideš u školu i deci to bude zanimljivo. Ali svakako je to nešto ružno iza nas”, počeo je priču Uroš za naš sajt.

TA MEKOĆA ŠUTA JE UROĐENA… SA 16 PROTIV REALA, NIJE MALA STVAR

Mi ga pamtimo kao šutera, ali on nije igrao samo na toj poziciji već je bio i plejmejker na startu karijere.

"Počeo sam sa 10-11 godina, a sa nepunih 16 sam prešao u Partizan. Igrao sam i keca i dvojku. Sa ćaletom sam išao van treninga i šutirao. To je i prirodno urođeno, ta mekoća. Može sve to da se istrenira. Ali ako imaš tvrdu ruku, treba dosta vremena. Imaš igrače koji sazrevaju šuterski sa 27-28 godina. Ne mogu da ubace ništa i s vremenom nadograđuju. Pred kraj karijere ne smeš da ih ostaviš, a na početku si ih čuvao na tri metra. Kao klinac sam imao osećaj za šut. Igrao sam i dosta sa loptom. Posle u Partizanu, ljudi iz kluba, Dule, više su me gurali na poziciju dva".

Tripković je još jedan dokaz one čuvene “kada se operu ruke u Moravi”.

"Uvek svi kažu da ovi iz Čačka operu ruke u Moravi i nije problem. Od Radmila Mišovića, Kićanovića, Željka... Ima dosta stvarno. I Tadija Dragićević, on još igra, mi smo kumovi... I on ima odličan šut. Malina je tu. Dosta igrača je izašlo iz te sredine, košarkaške sredine"

Kažeš da si kum s Tadijom? Da li ste imali one Partizan - Zvezda momente?

“Roditelji naši su kumovi. Dok smo bili u suprotnim taborima, igrali smo jedan protiv drugog… U tom period  smo ih onako lagano dobijali, a-ha-ha. Sećam se da je bilo malo i zezanja na tu temu. Ali menja se to. Sada se malo promenilo”.

Mogao je možda Tripković da završi i u Zvezdi…

“Bilo je turnira u mlađim kategorijama. Tu imaš uvek ljude koji prate. Prepoznali su potencijal i završio sam u Partizanu. To je godinu dana pre one fuzije Borca i Železnika. Da nisam tada otišao, sigurno bih išao drugim putem. Ko zna šta bi bilo kad bi bilo”.

Da li je Duško Vujošević bio taj koji te je odmah uzeo po svoje kada si stigao u Partizan?

“Bila je ideja da budem sa mladim timom, ne sa prvim timom. Kada sam došao, bio sam na par treninga sa prvom ekipom, tu se Duletu svideo potencijal, tako da sam od starta ostao. Nisam često igrao, mada sam dobio šansu prvi put protiv Reala sećam se, poslednjih par minuta. Možeš da zamisliš, sa 16 godina uđeš, pun Pionir… Iz ovog ugla, protiv Reala sa 16, nije mala stvar”.

Sa ove tačke gledišta, koliko je Vujošević imao uticaj na tvoj život, tvoju karijeru?

“Pa vidi, imao je ogroman uticaj. On se postavio prema meni bukvalno kao prema sinu. I zaštitnički, možda i previše zaštitnički.  Sto posto sam siguran da mi je želeo najbolje. Njemu je bila ideja da od mene napravi šutera da bih mogao sutra u NBA kao što je bio Rej Alen, šuter-šuter,  taj neki profil igrača. I zato je on mene gurao. Šutirao sam po 500-1.000 ubačenih na treninzima. Skoro svaki dan. Dolazio ranije, ostajao duže”.

Kako sada gledaš na tu količinu treninga?

“Iz ovog ugla, dobro, treba trenirati, ali opet treba i sa fizičkom spremom ispratiti košarkaški deo da ne bi imao problema. Ja sam sa 25 godina prvi put operisao hrskavicu, a imao sam problem mnogo ranije, samo nisam znao šta je. Ozbiljno me to ograničavalo u svemu. Shvatio sam da više tako ne ide, nisam mogao da raširim noge ovoliko posle treninga. Sve me živo bolelo. Niti mogu da igram, niti da treniram, samo se nerviram”.

ČEKAJ, ZAR TREBA DA NAPRAVIM OD SEBE POLUINVALIDA U 27 GODINA, UGRAĐUJEM VEŠTAČKI KUK?

Ti si neko ko je i previše propatio zbog povreda u karijeri. Prestao si da igraš sa 27 godina, upravo zbog toga…

“Iz godine u godinu bol je bio sve veći. Sigurno sam sa 22 već imao problem. Da sam tada video, na vreme, možda bih jednom operacijom sve rešio. Oba kuka sam operisao istovremeno posle. Kasnije me nije bolelo, išao sam radostan na trening. Ali posle šest meseci sam ponovo osetio isti bol. A problem je bila hrskavica, jedini materijal koji nisu uspeli da zamene. Nešto su smislili, ali to ubace pa počne da se kruni. Sad je najbolja povreda da polomiš nešto. To zaraste, postane još jače i ides dalje. Ali hrskavice su problem”.

Tokom oporavka od povrede je shvatio da bi trebalo da igra više s loptom u rukama.

“Posle prve operacije sam sa kumom trenirao, sa Acom Matovićem, mnogo sam radio na tehnici. Mnogo mi je to značilo. Imao sam bolji osećaj u rukama. Mogao sam da igram iz prodora, iz pika, da se ne oslanjam samo na šut. Ne valja kada si orijentisan samo na jednu stvar. Promašiš par lopti… Kada imaš više opcija lakše se igra. Treba da daš pet trojki za 15 poena. Ovako šutneš četiri bacanja, daš dva ulaza i ti si na 10 poena. Bez trojki. Tek sam tada shvatio koliko me je sputavalo”.

U kom momentu je Tripković shvatio da je došao kraj karijere?

“Kada sam se drugi put operisao, rekli su mi ako nastavim da ću za godinu dana verovatno imati isti problem. I onda sam stavio prst na čelo. Čekaj, zar treba da nastavim od sebe poluinvalida u 27. godini? Znaš… A svaki put kada se povrediš ideš tri koraka unazad, u lošiju ekipu, lošiji ugovor, i treba ti tri godine da se vratiš gde si bio. Naporno je to i psihički. Kada igraš na nekom nivou, pa da se vratiš na niži”.

Operacija hrskavice nije za svačije oči.

“Ta hrskavica se rešava tako što se kao ankerima nekim uburgija u kost. Gledao sam prvu operaciju, na ekranu. Posle drugu nisam hteo, raspao sam se kod prve, trajala je dugo, nisam znao šta ću od sebe”.

OPET BIH ISTIM PUTEM IŠAO

Pričaš o burgijanju kostiju… Nekako se to ne uklapa u sliku sportista koji zarađuju mnogo, žive lagodnim životom…

“Sve je to tačno. Od sporta može lepo da se zaradi na srednjem i visokom nivou. Čak i na nižem zarađuju nego da kažem normalni, prosečni, ljudi u Srbiji. Imaš i privilegije neke. Ali ima i odricanja, povreda. Sada da sam na istom mestu, drugačije bih neke stvari organizovao što se tiče treninga, ali bih i dalje istim putem išao. Ne bih rekao - neću sport. Ima mnogo više benefita nego negativnih stvari. Uvek ima i jedne i druge strane”.

Podvukao je crtu i shvatio šta mu je činiti…

“Da sam ranije znao i operisao, bilo bi bolje. Ali nema poente da sa 30 godina ugrađujem veštački kuk ili da budem poluinvalid, čemu? Zbog tri godine igranja i to možda. Na nekom nivou ko zna kakvom. Kada staviš na papir i podvučeš nema rezona. Ima rezone - da uzmeš neki novac, ali nema sa više strana da nastavim u tim okolnostima”.

Naravno, bilo mu je krivo što ostavlja nešto što mnogo voli. Ipak, nije bilo previše opcija.

“Nisam se osećao dobro da igram pod bolom da bih uzeo novac na nivou koji je smešan u odnosu na moje mogućnosti, bilo mi je ispod časti. Život ide dalje. Nema nazad. Presekao sam. Bilo mi je krivo. Ne pratim previše košarku, distancirao sam se, isključio, povremeno odem na utakmicu. Bilo je i prezasićenosti, malo i ljutnje neke, osećaja da nisam uradio šta sam mogao. Pomirio sam se sa tim. Ima drugih stvari. Imam porodicu. Posao kojim se bavim i koji mi je zanimljiv. Treba naći nove stvari, ideš dalje”.

Sedam godina u Partizanu, zlatan period, navijači, Vujošević, treninzi ujutru, čitanje knjiga…

“Dosta igrača je prošlo. Sve vreme je Dule bio trener. Bilo je svačega, znaš.  Zavisi od rezultata najviše. To ti je svuda tako, a kod njega je bilo izraženo. On je čovek koji je fanatik za košarku, to mu je na prvom mestu. Ako tu dobro stojimo, sve je normalno. Ako je rezultatski slabije, bilo je treninga u šest ujutru. Pokušavao je da nas trgne”.

Lektire?

“Bilo je mlađim igračima, starijima ne toliko. Davao je često knjige, dobijao sam i ja često. To su njegove strasti. Smatra da kroz čitanje čovek uči i sazreva. I u pravu je. Knjige, slike, košarka, to su njegove tri stvari. On je fanatik. Nije lako sarađivati sa takvim ljudima generalno, koji hoće da budu najbolji u nečemu. Ispratiti ih, dati im šta žele. Govorim sa stanovišta igrača. Naučiš, izađeš jači iz svega. Na svakom poslu je tako, zapitaš šta ti je to trebalo. A onda ´prebubaš´, nastaviš dalje”.

KAD SE TADA NIJE SRUŠIO PIONIR, NIKAD NEĆE! VIBRIRALA MI JE GLAVA OD TOLIKE BUKE

Osvajanje titula mu je postala navika. Nešto što se podrazumeva. Osvojio ih je sedam kada se gledaju naslovi prvaka države.

“Nekako se navikneš. Peta nije kao prva. Raduješ se, ali ti postane normalno. Pa navijači… Stvarno su bili fenomenalni, to nema nigde. Dođem sat i po pred utakmicu, a hala već puna! To je stvarno… Uvek će mi ostati u sećanju, tolika buka, to nisam u životu čuo, ni u jednoj diskoteci, nigde, nigde! Igrali smo protiv Panatinaikosa i Dijamantidis šutira dva bacanja za pobedu. Par sekundi pre kraja. Ja sam bio u tom momentu u igri.  Sa svih strana buka, u tom momentu mi sve u glavi nekako... Bubna opna je počela da vibrira od tolike buke. Samo sam tada to doživeo i nikad pre i nikad posle. Ni blizu to ne može ponovo da se desi”.

Baš nigde…

“Igrao sam i za Fener koji ima odlične navijače, ali… Tada su svi navijali zajedno, a ne ko sada pola hale peva svoju pesmu, a druga polovina svoju. Nije to to. Kao ni u Areni sa onim razglasom. Ali Pionir… Kada se onda nije srušio, neće nikada, haha”.

KRUG ZA UROŠA… MOGAO SAM DA ŠUTIRAM ŽMUREĆI

Bila je ona čuvena akcija krug za Uroša. Blokovi, Tripković istrčava i pali za tri poena. To je bio njegov “trejdmark”.

“Krug se zvalo, ali kada sam bio u igri, igralo se za mene. Taj izlazak iz blokade je bio specifičan za mene. To je vrlo težak šut, i malo igrača u svetu može u punom sprintu da istrči i pogodi. Nema šta da gledam koš, znam gde je. Mi smo na treningu šutirali žmureći. Najbolje osećaj stekneš kad šutiraš žmureći. Vežba je bila 10 penala zatvorenih očiju. Pogađao sam, nije problem. To je kao kada neko piše na tastaturi da ne gleda. Bila je ta akcija uvek. Ali mnogo sam se oslanjao na šut. Žao mi je što nisam igrao raznovrsnije".

Sarađivao si kratko i sa Željkom Obradovićem?

“Zakačio sam ga 2005. u reprezentaciji. Bio sam na pripremama, ali sam imao i povredu. Nekih dvadesetak dana smo trenirali. Nisam ga zakačio u Feneru. Ono što sam čuo od igrača koji su igrali kod njega, i ono što sam ja video, stvarno opravdava rezultate. To neće ponoviti niko nikada ni u jednom sportu. Ima taj neki osećaj kako igrača da pridobije i izvuče od njega šta mu treba. Sećam se poslednjeg treninga na Kopu, a  tada se nikome ne trenira, oni su i najrizičniji. Glavom si u Beogradu. Odradili smo zagrevanje, došli na centar, i on kaže - idemo u Beograd. On sa sitnim stvarima dobije kredit kod igrača koji će da grizu za njega. Sitne stvari, glupe, ali znače. Vidiš ga na utakmici pocrveni, hoće da ubije nekoga, ne znam kako ne eksplodira. Ali svi ga poštuju, gde god da ode dignu mu spomenik posle toga”.

VERUJEM DA ĆE JOKIĆ IGRATI ZA REPREZENTACIJU, IMA TALENAT BOŽE SAČUVAJ

Učinak u reprezentaciji? Ima Uroš srebro iz Poljske 2009. godine.

"Da sam bio zdrav i da nisam imao drugu operaciju, sigurno bih igrao mnogo bolje nego pre. Svi kažu uči na greškama drugih. Ne znam ko je to uspeo. Uvek učiš na svojim greškama. Verujem da bih bio u reprezentaciji i da bih igrao. Ali važna je bila ta medalja".

Kako ti se čini današnja situacija u reprezentativnoj košarci, ovi kvalifikacioni prozori?

"Ovo je budalaština šta su napravili s kvalifikacijama. Neshvatljivo. Totalni neki kretenizam iz rata Uleba i Fibe i sada prave problem svima i igračima. Pa ko će da pusti igrače, a imamo ih petoricu u NBA, da igraju svaki drugi dan? Rizikuješ povredu, ne igraš za klub, nema logike. Ti si ranije pravio ugovore kroz reprezentaciju, sada više nije tako, mnogo je drugačije".

 Nije bilo potrebe postaviti pitanje, odmah je Urošu na pamet pao Jokić.

"Ja Jokića razumem i verujem da će igrati za reprezentaciju. S ove strane ga razumem jer je trebalo da napravi ugovor, vidiš i sam koji je to novac. Najplaćeniji je od naših sportista, plaćeniji od Đokovića. Sad, je..ga, potencijal je, i da je došao i doživeo povredu... Verujem da će igrati. On ima talenat bože sačuvaj. I može da doprinese da se napravi neki veliki rezultat. To očekujem sad od reprezentacije. Ovo je zenit, momenat da se napravi najbolji rezultat, mada pravimo dobre rezultate u poslednje vreme".

Koliko Tripković danas ima vremena za košarku? Sa kim je u kontaktu?

"Ne pratim toliko. U kontaktu sam sa Kostom, sa Tepićem, sa Novicom, sa Lukom Bogdanovićem. Uglavnom se sa njima vidim povremeno, popijemo kafu, ručamo. Vidim se i sa Drobnjakom, Pera Božić mi je krstio decu... U dobrim smo odnosima. U sportu stekneš dosta prijatelja. Ne vidimo se po godinu dana, a kada se vidimo imamo osećaj kao da pijemo kafu svaki treći dan”.

Partizan?

"Bio sam sad na derbiju. Pratim pomalo. Ne previše. Pratim i ono što imam informacije dosta se stvari organizaciono popravilo. I druge stvari što se tiče marketinga, sale za treninge. Dosta je dugova vraćeno. Dve trećine dugova je vraćeno mislim. Sa bankom su rešili problem. Nije to do kraja rešeno, ali čak valjda i banka treba da refundira Partizanu, što je još bolje. Lakše je bilo dovesti igrače kad si igrao Evroligu. Imao si veći kredibilitet. Ugovori su sada manji nego ranije. Ljudi očekuju sada kao dovedeš trenera i on će odmah... Ne ide to tako. Treba vremena. Od sledeće godine treba gledati njegov rezultat".

A POSLE KOŠARKE - VREME JE ZA BOROVNICE

Otkud ideja da se baviš borovnicama? Da li si imao neku zemlju ili?

"Nisam imao praktično nikakvu zemlju. Kada završiš karijeru to je nezgodan period za većinu sportista. Dolaziš u situaciju da nemaš obaveza. To prija mesec, dva, tri, odmoriš se. Ali posle se pitaš - šta sad? Da vidimo šta ćemo dalje. Vodio sam time čime bih voleo da se bavim. Mnogi ljudi nemaju mogućnost da biraju, je..ga, moraju da rade posao za koji nisu završili školu niti mu se sviđa. Kada dolaziš iz sporta imaš mogućnost da uložiš u to što voliš, a ne da ti bude muka posle godinu dana”.

Između njive i kancelarije, Tripković uvek bira ovo prvo.

“Uvek sam voleo prirodu. Uvek ću pre otići da se šetam u šumu, na planinu nego da idem u grad u neki tržni centar. To me zamara, a ovo me odmara. Gledao sam malo to voćarstvo, šta bih mogao. Borovnice sam krenuo. Može da bude profitabilno. Velika su ulaganja, treba i znanja, a ja ga nisam imao. Pričao sam s ljudima, ali nije to u tom momentu bilo iskustva. Skupo je da se posadi u odnosu na drugo voće. Ne može svako da ga posadi. Manja je konkurencija, ne može da dođe do hiperprodukcije. Kada dođe na rod, ima dobru cenu”.

Sve je počelo pre četiri godine…

“Prvo sam oko četrdesetak ari posadio u Preljini kod Čačka. To je bila 2015. godina. Tu sam napravio dosta grešaka. Onda sam u jesen 2017. u selu u okolini Topole posadio dva i po hektara, samo na drugačiji način. Naučio sam kako drugačije skroz da se napravi. Učiš. Kao i u košarci kroz treninge, tako i u ovome. U tome sam, to mi je glavno zanimanje”.

Proširiće Uroš svoj delokrug u ovoj oblasti.

“Sad ću s prijateljem jednim koji ima zasad borovnice da napravim firmu uvozom materijala i konsaltingom i svih propratnih stvari vezanih za borovnicu. Ja sam to na sebi isto video. Veruj mi na tih 40 ari mnogo bi mi bilo jeftinije da sam platio da me neko posavetuje, objasni i organizuje, nego što sam uradio sam pa sam posle dao gomilu para da to ispravim šta je trebalo. Mnogo je jeftinije uraditi u startu kako treba. Takva je kultura”.

Naravno, na početku je Tripković imao dosta problema. Nije lako držati borovnice posle košarkaške lopte.

“Imao sam tu problema, zamrzavanja… Svaka greška te vrati unazad i to je problem i sa količinom roda i povraćajem kapitala koji si uložio. Taj zasad u Preljini je dve godine stariji od novog, a verujem da će sledeće godine biti na istom nivou. Toliko ti je jasno o čemu pričam. Čitao sam dosta, obilazio zasade u Holandiji i u Austriji, planiram i u Ameriku da odem. Naučio sam mnogo stvari. Uči se na svojim greškama, retko na tuđim”.

TUĐA RUKA SVRAB NE ČEŠE

Nije lako živeti život posle košarke, kada se navikneš na nešto…

“Prvo dok odlučiš šta češ. Pa dok pokreneš. Pa dok dođe neki prvi prihod. Pa ti si u minusu, ne na nuli. Nemaš prihod. Trošiš šta si zaradio. Vrlo je to nezgodno. Navikao si da trošiš da ne razmišljaš šta ćeš da pojedeš, popiješ. Vratiš se, pa staviš prst na čelo i kažeš nije u redu da potrošim toliko. Mnogo je to teže nego kada imaš nešto pre nego što završiš karijeru. Naravno, zavisi da li si zaradio 500.000, 1.000.000 ili 10.0000.000. Ako si zaradio 10.000.000, onda možeš 10 godina da smišljaš šta ćeš dalje, to je druga priča”.

Kontadiktorno je da mnogi sportisti počnu da se bave zemljoradnjom?

“Savan ima, Kosta Perović ima trešnju, ima i neke svinje gore, Krstić ima destileriju, Kešelj ima isto borovnicu”.

Kešelj ti je konkurencija?

“Kolega, a-ha-ha. Zvao me je bio za par stvari”.

Za njega veća važi veća cena saveta jer je zvezdaš?

“To ćemo morati da uvrstimo u cenovnik”.

Gde idu borovnice?

“Rusija, Holandija, Engleska, Skandinavija… Ili ideš preko hladnjača ili direktno prodaješ kupcima u Holandiji, ljudima koji imaju svoje lance marketa. Najbolja je varijanta direktno njima da se proda. Nema provizije, ugrađivanja. Mada, cena je stabila i dobra poslednjih godina”.

Jesi iskoristio neka znanja iz košarke u novom poslu?

“Temeljan sam. Gledao sam da uradim kako bi trebalo, taj drugi zasad. Bio sam tamo sve vreme. Imao sam preko  40 radnika”.

Jesi bio poput trenera prema njima?

“Tuđa ruka svrab ne češe, uvek je tako bilo. Ima svakakvih, moraš da budeš tu i da znaš. Inače, lako te pređu. I ovi što ne znaju će da urade pogrešno”.

Totalno drugačiji život živi danas Tripković - novi posao, ćerkice…

“Lep život”, kaže Uroš, uzima gutljaj kafe i nastavlja…

“Nije mi teško, prija mi. Ne mogu u mestu da budem. Tu sam sa dečicom kod kuće, pa vrtić, pa sportić neki, rekreativan, naravno. Da imaju aktivnost zbog pravilnog odrastanja, razvijanja. A ako neka bude htela odbojku, košarku, upisaću ih”, zaključuje Tripković.

Jedno je sigurno, šut im neće biti problem.

Mrežice su odahnule kada je Uroš prešao na borovnice. Kakav je to igrač bio…



Izvor: mozzartsport

Foto: Star Sport