Кошаркашка психологија и гдје је граница између амбиција и себичности?

Из угла Жељка Обрадовића. . .

Кошарка 30.11.2018 | 23:25 Један од најважнијих аспеката тренерског посла је – психичка припрема играча. Мотивација и држање фокуса целог тима на остваривање задатка.

Као можда и најбољи „психотерапеут“ међу тренерима издваја се Жељко Обрадовић. Он је за сајт Евролиге писао о најважнијим детаљима психичке припреме тима и играча за утакмицу и неко велико такмичење.

Обрадовићеву причу преносимо у целости...

Када радим са играчима, увек размишљам о једном, много битном детаљу – сви смо ми жива бића. Трудим се да им укажем поштовање. Неко ми је дао шансу да тренирам све ове играче и на крају дана ја сам само човек, као и они. Сви они знају да могу да ми се обрате ако имају неких проблема у животу, или ако им било шта треба. Моји играчи су ми најбољи пријатељи које имам. Јер, заједно проживимо толико часова у једном дану, па је немогуће да буде другачије.

Због тога, трудим се да увек саслушам своје играче и разговарам с њима о свему, на и изван терена. Играчи се понекад понашају као паметњаковићи, али имају и доста питања, што ми се посебно свиђа. Понекад играчи не желе да постане неко питање пред саиграчима, па дођу код мене у канцеларију, где разговарамо у четири ока. Код мене је свака нова идеја добродошла. То је најбољи вид сарадње.

Као тренер битно ми је да познајем своје играче, да знам како да реагујем у одређеним ситуацијама са њима. Када смо на клупи морамо да разумемо једни друге. Имаш 12 играча – 12 различитих карактера и нико не реагује у истој ситуацији на идентичан начин. С некима морате да будете оштрији, с некима блажи. На крају дана сви морају да знају да је мој једини циљ да цео тим буде боље, али и сваки појединац.

Наш посао носи велики стрес. Често морамо да размишљамо брзо и доносимо закључке у тренутку. Знам да понекад прелазим границу. Али и када то урадим, немам проблем да се неком извиним. Играчу кажем: 'У реду, направио сам грешку. Знаш ме и знаш да то нисам урадио или изговорио с лошом намером'.

Никада то нећу променити, јер утакмице су пуне емоција и немогуће је контролисати сваки детаљ. Желим да свој посао обављам најбоље што знам, да помогнем тиму, због чега сам некада агресиван. Вероватно су људи понекад у чуду када то виде, али то је нешто између играча и мене и ми знамо зашто се тако нешто догодило.

Играчи знају мој карактер. Директна сам особа и знају да од њих желим 100 одсто у сваком моменту тренинга или утакмице. Не постоји изговор када се не иде до максимума. Ако неко не даје 100 досто себе, обично сам прилично директан.

Мораш да дајеш 100 одсто себе и психички, не само физички. Потребно је да сви играчи буду на истим таласним дужинама на крају дана јер све зависи од њих и њихове реакције на игру. Током утакмице и моја концентрација мора да буде на 100 одсто. Ако нисам фокусиран, правим проблем тиму. Зато се увек припремам за све ситуације, да нађем најбоље решење. Наравно, немогуће је бити у том моду целу утакмицу, исто је тако и за играче, али сви морамо да будемо фокусирани.

Важан део мог посла је и заштита играча од притиска. Покушавам да радим неке специфичне ствари, посебно када су битне утакмице пред нама. Опуштам играче. Морају да буду опуштени и да запамте да је њихов посао – играње кошарке – нешто што раде целог живота и у чему треба да уживају.

Понекад морам да их подсетим да буду озбиљни. На пример, током припрема у Задру, после неколико уводних минута утакмице окренуо сам се ка клупи и рекао: 'Шта сада да радим? Да ли да заменим свих пет играча, јер то заслужују'. Играчи су били тотално без концентрације. Када се то догоди, тренер мора да реагује.

Чак и када су сви фокусирани, кошарка показује зашто је игра у којој се грешке дешавају. На сваком тренингу и утакмици видимо доста грешака. Чак у утакмицама које људи виде као савршене, и даље можете да нађете много грешака. Није увек лако играчима да прихвате грешке. Ако причате с њима о грешкама током тајм-аута, или током тренинга, можда ће вам веровати, али ће и даље вероватно имати дозу сумње. Тачно можеш да осетиш када помисле: 'У реду, али...', а најбољи начин да му то „али“ поништиш јесте видео клип. Да се они сами увере.

Када се нека грешка појави, желим да знам зашто се та грешка догодила, како бих могао да укажем својим играчима и да пробамо да исправимо исте. Играчи морају да разумеју да не смеју исту грешку да направе два пута. То не сме да се догоди. Због тога много пута током утакмица причам са гирачима на клупи, не са онима на терену. Желим да их тако припремим да не направе исте грешке.

Изнад свега, једну линију играчи никада не смеју да пређу – не смеју да буду себични. Играч који хоће добро само себи, мора да ради пре свега за тим. Када видим неког себичног играча, одмах реагујем. Изводим га из игре, или заустављам тренинг. Сваки играч мора да зна то када игра у мом тиму – себичност се никада не дозвољава.

Желим да будем јасан – на почетку сваке сезоне разговарам са играчима и кажем им: 'Момци, имамо одређена правила. Морамо да будемо тим, да радимо неке ствари заједнички, да будемо на истим таласним дужинама. Увек! Увек. Ако било ко има проблем са тим – врата су отворена, можете слободно да идете'. Тако је од првог до последњег дана сезоне и то је најважнија ствар.

Наравно, потребно је и да се играчке амбиције поклоне са тимским. То је битно. Сви желе да буду бољи играчи, постижу велики број поена и раде све на терену. То је нормално када је неко амбициозан и гладан успеха. Али, мора да постоји граница између амбиција и себичности. Питање је – зашто играте кошарку? А одговор мора увек да буде: Тим! Увек тим.

Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт