Košarkaška psihologija i gdje je granica između ambicija i sebičnosti?
Iz ugla Željka Obradovića. . .
Košarka 30.11.2018 | 23:25
Kao možda i najbolji „psihoterapeut“ među trenerima izdvaja se Željko Obradović. On je za sajt Evrolige pisao o najvažnijim detaljima psihičke pripreme tima i igrača za utakmicu i neko veliko takmičenje.
Obradovićevu priču prenosimo u celosti...
Kada radim sa igračima, uvek razmišljam o jednom, mnogo bitnom detalju – svi smo mi živa bića. Trudim se da im ukažem poštovanje. Neko mi je dao šansu da treniram sve ove igrače i na kraju dana ja sam samo čovek, kao i oni. Svi oni znaju da mogu da mi se obrate ako imaju nekih problema u životu, ili ako im bilo šta treba. Moji igrači su mi najbolji prijatelji koje imam. Jer, zajedno proživimo toliko časova u jednom danu, pa je nemoguće da bude drugačije.
Zbog toga, trudim se da uvek saslušam svoje igrače i razgovaram s njima o svemu, na i izvan terena. Igrači se ponekad ponašaju kao pametnjakovići, ali imaju i dosta pitanja, što mi se posebno sviđa. Ponekad igrači ne žele da postane neko pitanje pred saigračima, pa dođu kod mene u kancelariju, gde razgovaramo u četiri oka. Kod mene je svaka nova ideja dobrodošla. To je najbolji vid saradnje.
Kao trener bitno mi je da poznajem svoje igrače, da znam kako da reagujem u određenim situacijama sa njima. Kada smo na klupi moramo da razumemo jedni druge. Imaš 12 igrača – 12 različitih karaktera i niko ne reaguje u istoj situaciji na identičan način. S nekima morate da budete oštriji, s nekima blaži. Na kraju dana svi moraju da znaju da je moj jedini cilj da ceo tim bude bolje, ali i svaki pojedinac.
Naš posao nosi veliki stres. Često moramo da razmišljamo brzo i donosimo zaključke u trenutku. Znam da ponekad prelazim granicu. Ali i kada to uradim, nemam problem da se nekom izvinim. Igraču kažem: 'U redu, napravio sam grešku. Znaš me i znaš da to nisam uradio ili izgovorio s lošom namerom'.
Nikada to neću promeniti, jer utakmice su pune emocija i nemoguće je kontrolisati svaki detalj. Želim da svoj posao obavljam najbolje što znam, da pomognem timu, zbog čega sam nekada agresivan. Verovatno su ljudi ponekad u čudu kada to vide, ali to je nešto između igrača i mene i mi znamo zašto se tako nešto dogodilo.
Igrači znaju moj karakter. Direktna sam osoba i znaju da od njih želim 100 odsto u svakom momentu treninga ili utakmice. Ne postoji izgovor kada se ne ide do maksimuma. Ako neko ne daje 100 dosto sebe, obično sam prilično direktan.
Moraš da daješ 100 odsto sebe i psihički, ne samo fizički. Potrebno je da svi igrači budu na istim talasnim dužinama na kraju dana jer sve zavisi od njih i njihove reakcije na igru. Tokom utakmice i moja koncentracija mora da bude na 100 odsto. Ako nisam fokusiran, pravim problem timu. Zato se uvek pripremam za sve situacije, da nađem najbolje rešenje. Naravno, nemoguće je biti u tom modu celu utakmicu, isto je tako i za igrače, ali svi moramo da budemo fokusirani.
Važan deo mog posla je i zaštita igrača od pritiska. Pokušavam da radim neke specifične stvari, posebno kada su bitne utakmice pred nama. Opuštam igrače. Moraju da budu opušteni i da zapamte da je njihov posao – igranje košarke – nešto što rade celog života i u čemu treba da uživaju.
Ponekad moram da ih podsetim da budu ozbiljni. Na primer, tokom priprema u Zadru, posle nekoliko uvodnih minuta utakmice okrenuo sam se ka klupi i rekao: 'Šta sada da radim? Da li da zamenim svih pet igrača, jer to zaslužuju'. Igrači su bili totalno bez koncentracije. Kada se to dogodi, trener mora da reaguje.
Čak i kada su svi fokusirani, košarka pokazuje zašto je igra u kojoj se greške dešavaju. Na svakom treningu i utakmici vidimo dosta grešaka. Čak u utakmicama koje ljudi vide kao savršene, i dalje možete da nađete mnogo grešaka. Nije uvek lako igračima da prihvate greške. Ako pričate s njima o greškama tokom tajm-auta, ili tokom treninga, možda će vam verovati, ali će i dalje verovatno imati dozu sumnje. Tačno možeš da osetiš kada pomisle: 'U redu, ali...', a najbolji način da mu to „ali“ poništiš jeste video klip. Da se oni sami uvere.
Kada se neka greška pojavi, želim da znam zašto se ta greška dogodila, kako bih mogao da ukažem svojim igračima i da probamo da ispravimo iste. Igrači moraju da razumeju da ne smeju istu grešku da naprave dva puta. To ne sme da se dogodi. Zbog toga mnogo puta tokom utakmica pričam sa giračima na klupi, ne sa onima na terenu. Želim da ih tako pripremim da ne naprave iste greške.
Iznad svega, jednu liniju igrači nikada ne smeju da pređu – ne smeju da budu sebični. Igrač koji hoće dobro samo sebi, mora da radi pre svega za tim. Kada vidim nekog sebičnog igrača, odmah reagujem. Izvodim ga iz igre, ili zaustavljam trening. Svaki igrač mora da zna to kada igra u mom timu – sebičnost se nikada ne dozvoljava.
Želim da budem jasan – na početku svake sezone razgovaram sa igračima i kažem im: 'Momci, imamo određena pravila. Moramo da budemo tim, da radimo neke stvari zajednički, da budemo na istim talasnim dužinama. Uvek! Uvek. Ako bilo ko ima problem sa tim – vrata su otvorena, možete slobodno da idete'. Tako je od prvog do poslednjeg dana sezone i to je najvažnija stvar.
Naravno, potrebno je i da se igračke ambicije poklone sa timskim. To je bitno. Svi žele da budu bolji igrači, postižu veliki broj poena i rade sve na terenu. To je normalno kada je neko ambiciozan i gladan uspeha. Ali, mora da postoji granica između ambicija i sebičnosti. Pitanje je – zašto igrate košarku? A odgovor mora uvek da bude: Tim! Uvek tim.
Izvor: mozzartsport
Foto: Star Sport
Komentari / 0
Ostavite komentar