Интервју - Владимир Лучић: Неостварени сан ми је да будем штопер!
Лопта пролази, играч не! Српски репрезентатвац и некадашњи капитен Партизана говорио је за МОЗЗАРТ Спорт о репрезентацији, Партизану, сребру у Истанбулу, првим кошаркашким корацима, несуђеној фудбалској каријери на позицији штопера, Ливерпулу, емоцији коју носи играње за Србију, Душку Вујошевићу, односу с навијачима, Дејану Радоњићу и о многим другим стварима. . .
Кошарка 19.09.2018 | 22:45
Договор који је постигнут неколико дана уочи повратка у Минхен испоштован је без даљег одлагања.Александар Ђорђевић је почео да дочекује своје најбоље ученике, а освајач сребрног одличја с прошлогодишњег Евробаскета није заборавио обећање које је дао. Не само да је издвојио време за подужи разговор за МОЗЗАРТ Спорт, већ је био јако расположен да заједно отворимо многа поглавља из блиске и далеке прошлости. Зато је интервју трајао безмало пун сат! Владимир Лучић говорио је за наш сајт о репрезентацији Србије, Партизану, сребру у Истанбулу, првим кошаркашким корацима, несуђеној фудбалској каријери на позицији штопера, Ливерпулу, емоцији коју носи играње за Србију, Душку Вујошевићу, односу с навијачима, Дејану Радоњићу... Да не објашњавамо превише, најбоље је да сами прелистате наредне редове...
ВЕРУЈЕМ У ЛИВЕРПУЛОВУ ТИТУЛУ
Мало је познато да си ти велики навијач Ливерпула... Мислиш ли да Редси могу до титуле?
„После оног тренутка, када се Стивен Џерард оклизнуо, чини ми се да су сви дигли руке од узимања титуле. Ако буду киксали мање против мањих екипа, што се дешава сваке године, онда верујем да је могуће“, отвара Лучић интервју за МОЗЗАРТ Спорт.
Успеваш ли да испратиш Ливерпулове утакмице?
„Прави сам гастос у Минхену, имам опцију да враћам програм и до седам дана уназад, тако да пратим. Ако хоћу да погледам неки спорт после вечерњег тренинга, онда узмем и премотам, посебно ако су утакмице Премијер лиге или велики дербији. То редовно гледам. Не успевам баш да испратим све уживо због тренинга и утакмица, али ми нове технологије то сад олакшавају“.
Како ти се чини Ливерпул ове године?
„Добро је. Задржали су костур тима. Искрено, мало сам разочаран... Не треба сад причати о томе, али после оних ситуација са Мундијала, утакмице са Швајцарском и понашања њихових фудбалера, тешко нам је свима пало што је дошао Шаћири... Требало је Јиргену Клопу времена да уведе свој систем, сада очекујем да буду још бољи“.
Успели смо да ископамо да си спортску каријеру почео као фудбалер. Играо си за Вождовац?
„Тако је. Гледај, било је то и некад, а и сада је, фудбал је и даље спорт број један. Доста мојих другара је у то време тренирало фудбал. Такође, отац и покојни стриц су ми били фудбалери. Били су солидни фудбалери и то ме је вукло на једну страну. Одрастао сам у Браће Јерковић и то је био најближи фудбалски клуб“, каже намЛучић и наставља:
„Једно време сам упоредо тренирао фудбал и кошарку. Мој брат, који је шест година старији, тренирао је у Радничком са Црвеног Крста. Ишао је у основну школу до моје, то су практично биле спојене школе. Тако сам упоредо отишао у кошарку. Онда ме је он вукао на другу страну“.
Тешко је било да се одлучиш?
„Пази, била су то друга времена, а у крају где сам одрастао практично су били само фудбалски терени. Био је свега један за баскет, али на њему ниси могао да дођеш на ред, посебно кад си клинац. Сада је већ другачија ситуација“.
Знамо да је Милош Теодосић био голман као клинац, а ти?
„Штопер“, каже нам Лучић с осмехом и додаје:
„Неостварена жеља ми је да будем играч из одбране. Да лопта може да прође, а играч не, а-ха-ха“.
Значи, нека острвска варијанта?
„Да, да. Када почињеш да играш фудбал практично прођеш све позиције, па те тренер на крају стави тамо где процени да можеш најбоље да се развијаш. Нисам стигао до тога, јер када сам стварно заволео ту позицију штопера, већ сам увелико играо кошарку“.
Какав би фудбалер био да си остао?
„Мислим да бих успео. Генерално, спортови ми пријају. Не бих можда израстао оволико, генетски имам предиспозиције и играо сам добро. Играо сам кроз целу основну, па чак и средњу школу мало...“
НИКО НИЈЕ ВЕРОВАО ДА ЋУ БИТИ ПРОФЕСИОНАЛАЦ
Ко ти је био идол?
„Мајкл Овен“, као из топа ће Лучић.
„Имао сам његове постере по целој соби. Касније сам заволео Данијела Агера. Нормално, били су то све играчи Ливерпула, јер сам још као клинац почео да волим тај клуб“.
Како си после свега одлучио да ипак останеш у кошарци?
„Немам појма, искрено. Имао сам више контакта с кошарком јер сам сваког викенда ишао да гледам утакмице свог брата. Свидело ми се све то. Можда сам био ближи кошарци с те стране. А и гледали су ме људи другачије, као неког ко почиње да тренира кошарку, а брат му је већ ту. Имао си бољи статус у старту, него у фудбалу где дође много нас и можда нисам имао ту зону комфора. Ето, нисам размишљао о томе, па не знам тачан разлог. Само сам престао да идем на фудбал и остао у кошарци“.
Ту си прво поглавље отворио играјући за Суперфунд?
„Да, али прво у Радничком. Тамо сам био у време када је Раднички био баш озбиљан клуб, али пошто се клуб расформирао све млађе категорије су прво прешле у Атлас, па онда сви они у Суперфунд. Али, да, прве сениорске кораке сам направио у Суперфунду, играјући Прву српску лигу, па Прву Б лигу. У међувремену сам имао кратак период у јуниорима Партизана, али сам се вратио у Суперфунд и тако је било све док ми Партизан није понудио професионални уговор“.
Ко те је дочекао у Суперфунду, с ким си играо?
„Када сам дошао у клуб, Немања Бјелица је отишао. Играо сам са Савом Лешићем... Било је још играча који можда не играју на тако великом нивоу, али су у домаћим такмичењима. Био је ту и Марко Љубичић... Бјелица је, ето, најозбиљније име које је поникло у Суперфунду, ваљда нисам заборавио никог“.
А, како је дошло до контакта с Партизаном? Поменуо си и кратак боравак у јуниорима...
„Да, то је било сасвим случајно. Опет, преко брата који је био код Дулета Вујошевића у Радничком. Када је потписао за Партизан, Дуле је имао идеју да мог брата повуче у Партизан заједно с једним центром, Матовићем, који је касније због повреда морао да напусти кошарку, а био је велика перспектива. Али, мој брат је прво морао да направи паузу због неких правних разлога, па је играо за другу екипу Партизана, Торлак. На крају му се учинило да је Раднички боља опција, ту је и остао. И онда никада није отишао у Партизан“, прича нам Лучић и у даху наставља:
„То је била та нека конекција, заједно с покојним Драгишом Шарићем, који је био помоћни тренер у Партизану, тренирао сам с његовим сином. Ту је такође био и Александар Кесар као помоћни тренер, његов отац ме је препоручио Дулету. Онда је Дуле организовао утакмицу између Суперфунда и Беовука, с идејом да гледа тада Луку Басту. Ваљда сам му се свидео. Онда сам дошао у млади тим, а потом брзо и у први тим Партизана. Сећам се да је у време мог преласка у први тим доста играча било у репрезентативним обавезама, па су мене повукли као једног од младих. Успео сам да се наметнем кроз тренинге и тамо сам остао“.
Да ли си тада могао да замислиш да ће да ти се догоди све оно што се десило у наредних пет година?
„Ма какви... Нисам размишљао уопште о томе да ћу бити професионални спортиста. Често кажем да сам кошарку почео да тренирам стварно оног тренутка када сам дошао у Партизан. На пример, ја сам редовно завршио средњу школу, без иједног пропуштеног часа, био на свим екскурзијама, матурској вечери... Ништа нисам пропустио. Мало је играча који су имали такав пут. А, ето, онда игром случаја завршио у Партизану. Нико није веровао да ћу постати професионални кошаркаш“.
Колико је било тешко навићи се на нове обавезе у животу?
„Много тешко, а-ха-ха. Када уђеш у такав систем, у Партизан... Првих годину дана прошло у покушају да научим како да се опходим према обавезама, како функционише живот професионалног кошаркаша... Што на својим, што на туђим грешкама. На крају се све исплатило. Од тренутка када сам дошао у Партизан решио сам да ћу да се бавим кошарком озбиљно“.
Колика је била Дулетова улога у томе?
„Била је огромна. Да је био неки други тренер, мањи ауторитет и име, неко ко не би изазивао такво поштовање код играча, не знам како би било. Дуле јесте био строг, али ми свакако нисмо помишљали да не послушамо његове речи. Питање је да ли би успео да промени све те неке ствари код мене, да то није био Дуле. Утицао је у великом проценту, не само Дуле, већ и сваки тренер са којим сам радио“.
Како је све то теби изгледало?
„Дуле је био сам прве две године, у том тренутку је имао прве две године посветио томе да ме научи како ствари функционишу, како треба да се опходим према неким стварима у животу, да сазрим као особа и спортиста. После сам код Владе Јовановића уведен у систем и игру и почео да градим мало више своје кошаркашко име. То се на крају избрусило онда када се Дуле вратио у Партизан“.
Био си у Партизану пет година, како ти памтиш све оно што се дешавало у то време?
„Само по најлепшим стварима. Испало је да су те моје године у Партизану биле све пуне успеха. Знао си да је то онда имало неког смисла. Сваке године смо освајали титуле, свака година је била боља од претходне. Партизан је у тим годинама био хит, не само у региону, већ и у целој Европи. Сви су причали о навијачима Партизана, младом тиму, играчима које је клуб избацивао сваке године. Арена у коју је долазило по 25.000 људи. Од мене који сам играо пред једва 30 људи, дошао сам у ситуацију да прво седим на клупи, а после и да играм пред крцатим трибинама у Арени и Пиониру, који је мени лично одувек био најлепша хала за играње. Нестварно... То су тренуци који се памте цео живот“.
КАКО САМ ПОСТАО КАПИТЕН ПАРТИЗАНА...
Које су ти успомене остале као најупечатљивије?
„Оне из моје последње године у Партизану. Наравно, памте се и оне ствари од раније, али тада нисам имао тако битну улогу. На пример, оне 2010. године и даље сам био млади играч који тренира са првим тимом. Када не бих отпутовао негде с првим тимом, играо бих за младе... Нормално, био сам део те екипе, али када не играш сваку утакмицу не можеш да осетиш све то на начин као када би био равноправни члан. Зато су ми много свежије и драже успомене из сезоне када сам био капитен, па онај Ф4 у Љубљани...“, јасан је Лучић, али додаје:
„Нисам, на пример, био са екипом у Загребу када је Душан Кецман постигао ону тројку. Сви млађи играчи, сећам се, остали су у Београду. Тада је Ф4 трајао неколико дана и Дуле је желео да ми останемо и тренирамо. Опет, био сам на Фајнал фору у Паризу, мада нисам био у тиму. За мене је све то био један велики спектакл, знао сам да је то највећи турнир клупске кошарке у Европи“.
И даље се прича о тиму који је тада састављен...
„Да, било је невероватно. Доведеш, на пример, Боа Мекејлеба, о којем нико ништа није знао. Био је ту Лоренс Робертс, који је имао важну улогу, а пре тога је играо у Звезди. Лансираш Јана Веселог, који је тада просто експлодирао... Једноставно, коцкице су тада савршено сложиле. Не треба заборавити да је Дејан Милојевић те године почео као прва четворка у Партизану, али је због проблема с повредама колена рекао да не може више да игра, буквално неколико дана пре почетка сезоне. У ходу су се коцкице сложиле и онда сте добили једну од најуспешнијих сезона у историји Партизана. Ево, гледајте то и из угла квалитета Јадранске лиге тих година, који су играчи били ту, пре свега у Цибони, даје на самом успеху“.
Како је дошло до тога да постанеш капитен Партизана?
„Сећам се да сам био у репрезентацији, биле су квалификације за Европско првенство и повредио сам се одмах на првој утакмици, играли смо против Исланда. Вратио сам се у клуб и практично месец и по дана практично само гледао екипу са стране и опорављао се. А, онда ми је Дуле само једног дана пришао и рекао да ћу бити капитен. Што се мене тиче, била је велика част. Био сам већ четири године у Партизану и знао сам шта са собом носи име Партизан, колико је велики клуб, колико нас људи прати на свакој утакмици“.
Практично си постао наследник Пере Божића, који је претходно годинама био капитен Партизана...
„Јесте и то је било јако чудно. Пера је био годинама ту, био је капитен, а онда је све то одједном прешло на мене. Није то била ситуација да је једну годину, на пример, Драган Милосављевић био капитен, па Жо Ловерњ... Не. Дошао сам после човека који је практично деценију био у Партизану и то је била велика ствар. Ипак, нисам осећао велики притисак због тога. Увек сам радио и тренирао као и пре тога“.
Колико ти је тада било лакше да растеш као играч уз момке приближно истих или твојих година, а са којима си ето сада и у репрезентацији Србије?
„Били смо млада екипа и нисам осећао да за мене има ту неког капитенског посла. Сви смо били млади, жељни успеха, фокусирани смао на сезону, тренинге, успех. Није било ниједног тренутка у сезони да се ми као нешто скупљамо и да као капитен морам да реагује или да неком нешто кажем. Сви су били радни и вредни. Та генерација, моја последња у Партизану, када погледате ко је све играо и где су сада сви ти момци... Не знам да ли ће се икада више поновити толики број играча, њих практично десеторица, који су у две, три или четири године практично направили озбиљне каријере“.
БИЋЕ ЈАКО ТЕШКО САДА КАДА НЕМА ЕВРОЛИГЕ...
Када смо већ код тога, између осталог си имао прилику да из прве руке гледаш раст и развој Богдана Богдановића. Дуго се причало о систематици тренинга, његовом раду, начину на који је дошао до улоге прве звезде Сакраменто Кингса. Можеш ли да нам откријеш неке детаље?
„Богдан је дефинитивно био и јесте талентованији него што сам ја и дошао је у Партизан из Житко Баскета. Знам да је и тих година био МВП силних неких завршних турнира, убацивао по 100 поена на неколико утакмица. Знало се да има огроман таленат, али сениорска кошарка је нешто друго. Требало је да прође кроз одређени процес како би сазрео, као особа и играч. Морао је да створи радне навике како би даље унапређивао тај таленат, јер без тога нема ништа. Нормално, имао је срећу да је могао да добије шансу и да се такмичи на највишем нивоу. Добио је минутажу и прилику да игра, простор да направи грешку и да буде истолерисан. То није било могуће радити у неким другим европским екипама. Све када се стави на папир Богдан је апсолутно заслужено ту где јесте, јер је до тога дошао огромним радом. У последњој години, откада је Дуле дошао, стварно је радио највише од свих. И сада, када смо у репрезентацији, он увек последњи излази из хале. То су навике које су му се усадиле у Партизану и које су га довеле до тога да буде шампион Европе, а онда и да оде у НБА и надам се да ће да изгради озбиљну каријеру“.
Чини се да је све мање тренера који функционишу по систему да је практично - све: Педагог, психолог, тренер... По томе је Дуле био познат, зато су млади играчи волели да раде с њим?
„Ту опет могу да се вратим на причу о Богдану и мени. Једноставно је средина била направљена тако да ти даје пуну слободу и покриће, да смеш и имаш право на грешку. Имали смо тренера који је имао храбрости да у игру убаци момка од 17-18 година и пружи му могућност да игра утакмице евролигашког квалитета. Опет, Дуле је био човек који је био спреман да се посвети стварима за које неки мисле да нису битне. Ту, пре свега, мислим на живот ван терена и опхођење према обавезама. Основни разлог је што тренери су исто у послу као и ми. Сви траже резултате и није лако пустити ни једног играча, а камоли десеторицу и правити неке резултате са младим тимом. То је основна разлика између тренера и Дулета. Он је знао да ради свој посао, а имао подршку и дозволу да производи одређени број младих играча, па и те моје последње године и нас десеторицу“.
Како смо дошли до тога да се све мање пажње обраћа на млађе играче и да им се пружа мања шанса?
„Не бих рекао да је баш категорички тако, али није ни на нивоу на којем је некада било. Дошло је до тога да је сада новац главна ствар. Партизан је прво изгубила место у Евролиги, онда и Звезда“, застао је на тренутак Лучић, па наставио:
„Звезда је такође после Партизана избацила приличан број младих играча, када се све погледа. Био је то практично исти систем по којем је Дуле радио у Партизану. Али, кад нема највеће сцене, Евролиге и најбољих играча, тешко је производити младе, који могу да направе оно што је направио Богдан - да практично одједном експлодира. Од играча за кога нико не зна ништа, постао је један од најтраженијих међу најбољим клубовима Европе. После су га тражили у НБА, а и он је сам циљао ка томе кроз утакмице, тренинге и самопоуздање градећи кроз игру са најбољима“.
Нажалост, српска кошарка је дошла у ситуацију да више нема представника у Евролиги. Колико ће сада бити тешко вратити се у елиту?
„Теже него икад пре. Евролига тежи формирању приватног такмичења и жели да у том друштву има само најбогатије клубове, клубове из главних градова, са традицијом, што Партизан и Звезда имају, али пре свега Евролига жели тимове који финансијски може да испрати све што то такмичење тражи. То, нажалост, у овим условима, је јако тешко код нас. Гледајте, у време када су Партизан и Звезда играли Евролигу они су практично доводили квалитетне странце пре свега због Евролиге. Њима би пре свега било презентовано то да клуб није финансијски моћан, али да може да жртвује једну годину своје каријере и да ће имати минуте, да би после наплатио све то. Сада без Евролиге наши клубови нису у могућности да доведу квалитетне странце, а пре свега за мале уговоре. Опет, и млади играчи се све чешће одлучују за одлазак у иностранство, на колеџ... Када се све то скупи, биће јако тешко“.
Каква је, онда, перспектива српске клупске кошарке?
„Ух, нисам размишљао о томе, али гледајући да млади освајају медаље на првенствима и да су увек конкурентни у свим генерацијама, да и даље имамо изванредне, младе тренере који раде с тим момцима, мислим да је перспектива велика. Увек је било финансијских проблема, али мислим да је главни проблем то што су Звезда и Партизан изгубили то место у елити, што не могу да играју Евролигу и нови, млади играчи, не могу да стасају кроз такво такмичење“.
Пратиш ли Партизана сада?
„Пратим, наравно. После пет година у Партизану и свега што смо заједно прошли, клуб ће увек бити део мене. Имам пријатеље које сам стекао у клубу, практично сам јако близак са целом генерацијом с којом сам играо последњу годину у Партизану. Када се чујемо не можемо, а да не поменемо Партизан. Углавном, то је тема о којој се највише прича. Нажалост, све је кренуло низбрдо од оног пораза на Фајнал фору против Цедевите... Надам се да ће клуб успети да направи неке дугорочније планове, да ће успети да се врати у Евролигу, а и навијачи на трибине као некада. Сада је Партизан окупио екипу која има талентоване, младе играче и све је могуће. Опет, наша спортска штампа и даље највише пише о вечитима и онда читајући спортске вести не можеш, а да не читаш о свом клубу и не будеш у току“.
Прича се да сте навијачи и ти имали посебну везу када сте заједно делили добро и лоше у Партизану?
„Чини ми се да су навијачи волели моју борбеност и стил игре. На свакој утакмици сам давао све од себе, а као неко ко је одрастао у клубу и на крају постао капитен, вероватно су ме због тога и зготивили. Нешто што се увек везивало за навијаче Партизана је то да су пружали подршку увек, па чак и када ствари нису ишле како треба. Сећам се да смо изгубили Куп у Крагујевцу, па смо на следећој утакмици имали пуну халу. Нисмо прошли у ТОП 16 Евролиге после два продужетка у Бамбергу, па смо следећу утакмицу имали пуну халу. Много пута су навијачи након пораза остајали у хали и певали. Битно је када осетиш да имаш такву подршку увек и да увек неко стоји иза тебе. Знам и колико је то важно за младе играче и какав то ветар у леђа даје. Много је већа мотивација и жеља за игром када те неко подржава. И дан данас највише волим да играм пред пуним трибинама, у атмосфери у каквој сам одрастао“.
ОВЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ НЕМАЈУ ВЕЗЕ НИ СА ЧИМ!
Пређимо сада на репрезентацију. Како теби изгледа цела ова ситуација са квалификацијама, о којој се толико причало?
„Моје мишљење можда и није тако важно, али су ове квалификације кроз цео свој досадашњи ток показале да немају везе ни са чим... Кошарка се игра због публике, а ако немаш најбољу екипу, не можеш да пружиш оно најбоље. Људи онда неће да дођу у већем броју. Даје се предност земљама са мањим квалитетом. Долази се у велики проблем са тренерима, клубовима и играчима. Тренери и клубови не желе да пуштају своје играче, што је нормално. Сви разумемо то. Клубови су ти који нас плаћају и желе да нас имају ту и током сезоне. Опет, наша је жеља да играмо за репрезентацију. Увек се долази до неких сукоба, хтели то клубови, Савези, тренери и играчи или не. Ништа добро нису донеле ове квалификације“.
Како доћи до правог решења у овој ситуацији?
„Препустио сам клубу и репрезентацији да то реше. Изразио сам жељу да играм за национални тим, Бајерн је пустио Јовића и мене. Нисам имао великих проблема да дођем“.
А опет, ето, имао их је Драган Милосављевић (у том тренутку пришао нам је да се поздрави)?
„Да. Шпанци имају уговор са својом федерацијом и играчи могу да иду у репрезентацију практично онда када почне да се окупља шпанска репрезентација. Тешко је оформити неку целину када радиш у тим условима. Имаш део играча који је ту од старта, па онда неко дође у међувремену... Па још ако дође неко нови, који уопште није био у нашем систему, па онда не знаш шта је тај неко прошао кроз своје припреме... Ту су и играчи из НБА и Кине, који би требало касније да уђу у форму“.
Ми имамо срећу да је мало играча који нису прошли систем Александра Ђорђевића?
„Истина. Сале је већ дуго селектор и ту се није мењало много ствари и практично за неколико дана може да се надокнади све. Али, не може ни тако да буде све на нивоу као када би квалификације, на пример, биле организоване сада као неки турнир, или да смо се спремали дуже“.
Ти си већ неко време у систему о којем се много прича. Још се памте они детаљи с почеткаЂорђевићевог селекторског мандата, када су играчи прво на тренинге долазили резервисани, да би се онда јако брзо све променило и створила породична атмосфера...
„Сале поседује квалитет да своје осећање, оно што он осећа још из времена док је играо за Југославију, па све до овог тренутка као селектор, пренесе на нас играче. Сви су видели са којом емоцијом Сале приступа свакој утакмици. Имате пример утакмице против Аустрије тамо, када је Аврамовић убацио ону тројку за победу, да се Сале бацио на колена. Онда видите колико све то њему значи. Створио је добру атмосферу, жељу да се бори за национални тим. Сви овде имају квалитет и хемија је нешто што је најбитније. Да сви кликнемо, нађемо начин да функционишемо као један у кратком времену. Мада нигде није освојено злато, верујем да смо направили велики успех на сваком турниру. Он је направио огромне резултате са Србијом“.
Колико је тешко направити тако нешто?
„Пази, ми сви Салета памтимо још из времена док је играо за национални тим. Он зна шта и нама, али и целој држави и људима значи репрезентација. Први пут сам то осетио прошле године освајањем сребра на Евробаскету. Он је успео да пренесе емоцију из оног, најсрећнијег времена кошаркашке репрезентације, на нас. Много је битно имати емоцију и жељу да играш с великим жаром, за клуб и репрезентацију. Бар је то моја филозофија“.
Вратио си се у репрезентацију у не тако добром тренутку, после бројних повреда и делује да је јавност с одређеном дозом потцењивања гледала на тим који је отпутовао у Истанбул?
„Смешно звучи, али тим је сам прошао кроз систем елиминације због свих тих повреда. На крају је 12 здравих или полуздравих играча отишло на првенство. Били смо тим од окупљања, имали смо двојицу носећих играча - Бобана Марјановића под кошем и Богдана као првог стрелца. Сви остали су били задовољни својим улогама из сенке и то је на терену функционисало на прави начин и то нас је довело до сребра“.
Који је био моменат када сте схватили да можете до медаље?
„Од првог дана! Од прве припремне утакмице. Кроз целе припреме изгубили смо само утакмицу од Грузије. Добили смо Немачку тамо, практично смо их разбили. Добили смо Русе лагано... Играли смо јаке турнире у Грчкој и у Београду са Црном Гором и Грчком... Можда смо били Б екипа, али смо од прве утакмице функционисали као да смо не знам колико заједно. Одмах смо поделили улоге, што је можда тешко када се 12 најбољих нађе у истој групи. На Евробаскету смо прво играли против Летоније, која је касније показала свој квалитет. Изгубили смо једино од Русије, што се на крају испоставило и као најбоља ствар за нас, јер смо их после добили у полуфиналу“.
СРЕБРО ИЗ ИСТАНБУЛА НАЈДРАЖЕ У КАРИЈЕРИ!
Како памтиш Евробаскет?
„Сјајан турнир! Можда смешно звучи што славиш сребро, јер практично ниси освојио турнир, али за мене је то можда и најдража медаља коју сам освојио откад играм кошарку. Прошло лето сам схватио шта значи - играти за Србију“.
Тебе је тај Евробаскет лансирао међу омиљене ликове у народу, због своје енергије и харизме на терену и начина на који си се борио у свакој утакмици...
„То је стил који гајим. Са становишта моје филозофије, ако то немаш - боље немој да се бавиш спортом. Ако не знаш да уживаш, да даш целог себе... Џаба је све. Прошлог лета сам се јако комотно осетио у својој улози, имали смо и велику подршку људи око нас, али и оних који нису били у Истанбулу. Владала је велика еуфорија. Кад се све скупи, много добре и позитивне енергије је било, а ја сам то искористио да се осећам добро на паркету“.
Шта је Србији недостајало да узме злато?
„Можда највише здрав Јовке. Да се није повредио, било би другачије. Богдан је изнео огроман терет на својим леђима играјући за репрезентацију. Из овог угла, чини ми се да смо се емотивно испразнили против Русије. Дошли смо до финала, испразнили смо се када смо сазнали да ћемо сигурно узети медаљу. Опет, имали смо дан мање од Словеније да се освежимо. Не физички, већ психички и емотивно. Сећам се да је било јако емотивно када смо ушли у свлачионицу и схватили да играмо финале. А, потребно је да будеш смирен и опуштен касније... Словенија је играла изванредно и заслужено славила. Драгић је одиграо страшно прво полувреме, а опет када се све погледа једна лопта је решила првенство. Имали смо и ми неких слободних бацања које је требало да искористимо, било је и неких судијских одлука... Можда ће неко рећи да смо били други и да смо узели сребро, али мени то ништа не мења. Посебно због начина на који је цела јавност одреаговала на цео наш успех“.
Не можемо, а да те не питамо - како си доживео нову тешку повреду Милана Мачвана?
„Сви смо јако потресли када смо чули шта се десило. Знам кроз шта је све прошао у том дугом опоравку и колико је тешко вратити се после свега. Маки је велики човек, његова ментална стабилност и зрелост су нестварни, знам колико је себе посветио опоравку од првог тренутка. Ето, на првој утакмици му се деси исто... Неће бити лако пошто је повреда за повредом и он сам зна кроз шта треба да прође. Ако је неко личност која може да се извуче из тога, онда је то Маки и ја верујем да хоће“.
Бајерн је с годинама добио епитет „српског“ клуба, с обзиром на то колико је наших људи продефиловало кроз њега...
„Практично сам дошао у тај српски Бајерн, јер су ту били и Сале, онда и његови помоћници Горан и Младен, па Маки, Јовке... Ту су и двојица ’Немаца’ Ђедовић и Радошевић, па сад и тренер Радоњић. Занимљиво друштво“.
Успели сте коначно да освојите титулу и уђете у Евролигу?
„Узели смо Куп после више од пет деценија, онда смо узели и титулу. Обезбедили Евролигу за ову сезону, па нас чека и двогодишњи уговор од Евролиге за даље. За сваки клуб је велико сазнање да ће сигурно бити у Евролиги наредне три године. Бајерн тежи ка томе да буде онолико битан и велики колико је фудбалски клуб. То је циљ. Надам се да ће сезона бити успешна колико и последња. Биће теже него прошле године, јер су један или двојица играча прошли кроз нови систем Евролиге, која је физички прилично исцрпљујућа. Онда, ту морамо да одбранимо Куп и титулу, сви ће желети да нас скину с трона. Ми се надамо да ћемо успети да одбранимо све, а онда и да направимо добар резултат у Евролиги“.
Играо си стари систем, сада ћеш играти нови. Шта очекујеш?
„Не могу да ти кажем ништа, док то не осетим на свом телу. Биће тешко, јер има и тих утакмица које се играју ’бек ту бек’, где играш једном у Минхену, па путујеш на пример у Москву, па онда се враћаш назад у неки немачки град да играш првенство... Ту су путовања практично нешто што највише исцрпљује. Имамо добар тим, дугачак ростер, велики број играча, битна је хемија и да свако буде задовољан и да буде свестан да је свако битан, независно од тога да ли ће више играти Евролигу или немачко првенство“.
Како ти се чини рад под тренером Радоњићем?
„Његов систем ми је прилично познат. Доста је сличан ономе што сам пролазио под Дулетом у Партизану. Слична филозофија кошарке. Имали смо прилику да сарађујемо два-три месеца прошле године. Дејо је имао прилику да упозна екипу и клуб. Иако је практично нови тренер у Бајерну, он је већ упознао све и то је добра ствар за све нас“.
Доста се причало и о твојим проблемима с повредама, иако си ти сам једном приликом рекао да су те приче напумпане.
„Дефинитивно је да сам могао више да није било тих повреда. Причали смо и прошле године, јако је тешко када уђеш у неки залет, па се онда повредиш и нема те дуго. Када дуже време мораш да радиш индивидуално, а био си пројектован за једног од носећих играча. Пазите, није згодно када доживите такву врсту повреде (леђа) као ја прве године у Валенсији. Ипак, више од саме повреде, мало је незгодније то што сам ја после Партизана и система рада у клубу отишао у Шпанију, где се кошарка гледа неким другим очима и систем је другачији. Ако све ставим на папир, шта ми је кошарка донела, од титула, пријатеља, медаља и свега осталог, не би било фер да се жалим на било шта. Надам се да ћу играти још неколико година и да ће бити прилика да будем све бољи“.
Нешто за крај - како изгледа твој живот у слободно време? Чули смо да волиш да играш Сони...
„Откако сам постао отац, све мање играм. Мислим да Сони нисам укључио годину дана. Сада су мој свет кћерка, пас и кошарка“.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар