Прича: Најгори трик ''Сантија магије''...

Санти Казорла био је један од последњих забављача ове игре; као Роналдињо пре њега, био је фудбалер који се смеје на терену, који ужива у сваком тренутку, сваком дриблингу и пети и протурању лопте кроз ноге.

Фудбал 15.08.2018 | 00:00 Најбољи трик који је Ђаво икада извео је то да је убедио свет да не постоји.

Најгори трик који је Санти Казорла икада извео је то да је убедио свет да није ни постојао.

Када је поткрај ове седмице на Мадригалу, тамо где је све почело, наступио аматерски мађионичар и тако најавио повратак сина овог града – рођен је далеко одатле, али је ту у Виљареалу нашао свој дом, а зар то није важније од онога што пише у астуријској крштеници? – само су они наивни могли да помисле да је тај трик био прикладан.

Није, трик је оно што проститутке раде за новац, трик је превара с картама, оно што траје кратко и делује јефтино.

Оно што је радио Санти Казорла на терену, то је магија, то је уметност илузије. Или само уметност?

Ето га, излази, поново у жутом дресу, хода као да му не недостаје пола Ахилове пете, коју ће појести нека бактерија, и у том ће ожиљку нестати и пола имена Сантијеве ћеркице – зар није тако прикладно да један такав таленат пропадне због ствари која се ни под микроскопом не може видети? – и тада схватамо, сви одреда, да је професионални чаробњак на том стадиону само један.

Зове се Сантјаго, стари је пријатељ фудбала, и много нам је недостајао. А тек ће нам недостајати...

Скоро смо га заборавили, скоро да је успео да изведе онај свој наум, да нас убеди да није ни постојао; добро је што је ту YоуТубе, па је довољно да одете тамо и да укуцате “Санти Цазорла”, оне компилације су углавном спремили навијачи Арсенала; ако вам је до винтаге порна, укуцајте “Поррон де Цазорла а Сеитаридис”, то је још у Рекреативу, и тај клип је све бољи са сваким гледањем, са сваком годином која прође.



Добро је што постоји YоуТубе, па не морамо да се уштинемо, па не морамо да чекамо Примеру и неких петнаест минута у жутом дресу у којем се једне сезоне, сећамо се, борио чак и за титулу.

А сада, када је Виљареал представио своје најзвучније оволетошње појачање (некако је било логично да са одласком Арсена Венгера оде и он), и ми смо мало подетињили; на тренутак смо, као када вам ујак показује онај трик са шаком или када први пут видите кловна који савија балоне, пожелели да верујемо у немогуће.

Рецимо, у то да ће 33-годишњи Санти Казорла играти фудбал онако како га је некада играо, тамо од 2008. године, па у наредних пола деценије, када је био најатрактивнији фудбалер у једној од најбољих и технички најпоткованијих репрезентација свих времена.

Хајде, макар и тек сезону, још ову једну, дај жељној публици мало радости, па онда иди и шепај до краја живота...

Санти Казорла био је – опростите што мозак сам ставља његове највеће играчке подухвате у перфекат, тај је дрипац понекад јачи од срца – један од последњих забављача ове игре; као Роналдињо пре њега, био је фудбалер који се смеје на терену, који ужива у сваком тренутку, сваком дриблингу и пети и протурању лопте кроз ноге, не да би понизио ривала, већ зато што он не може другачије.

Рођен је да шири радост, чак и када му је најтеже. А било је таквих тренутака за читав један град, звао се он Лондон, Виљареал или Саламанка, где је, одвојен од породице, на терапијама са неизвесним исходом провео последње Венгерово пролеће...

Пет година је прошло од злокобног дана када је један наизглед безазлени ударац у десно стопало изазвао превелику пукотину у костима. Санти је ћутао и трпео, мислећи да је то само још једна повреда, а на њих се, авај, био навикао.

Научио је да игра са болом који би се јавио већ на загревању – и упркос томе се и даље упорно смејао! – мислио је да је највећи проблем лигамент у његовом левом колену, али након што је озледио Ахилову тетиву у јесен 2016, испоставило се да му се у десној нози развила гангрена која је појела део кости. Читавих осам центиметара.

Хирург се, кажу, ухватио за главу, прва реченица била му је псовка, друга је била: “Овај човек можда више никада неће ходати”, помињала се чак и ампутација, на крају је било “само” осам операција за годину дана, пресађена му је кожа са руке, кожа на којој је било име његове најдраже особе. Сада је ту само пола имена...

А Санти се и даље смејао, човече, у ретким тренуцима када би најавили његов повратак, тих 160 центиметара би се претворило у читав један забавни парк, са балерином, са твистером, са ролер-костером, са аутомобилима на сударање (дефанзивци би доста често тако изгледали када их он ошашави), са шећерном вуном.

Није ни чудо што су га навијачи обожавали, тог гоблина који се церека и шаље стадион у транс, и док се смеје, ретко ко примети да је у ствари киднаповао целу утакмицу и да сада сви играју по тактовима његових ситних корака; од навијача су га једино више волели тренери (“Свако дете на свету треба да гледа како игра СантиКазорла и да га имитира”, рекао је Арсен Венгер); од тренера су га једино више ценили људи који су с њим делили свлачионицу (“Људи за мене кажу да сам пренизак. А јесте ли видели Сантија? Није ми ни довде, а такав је геније”, рекао је Ћави).

Гутао га је погледом и Флорентино Перез, свих оних година у Шпанији, слао му је поруке и приватно и јавно, али Санти Казорла је увек био свој, није маштао о слави, трагао је за забавом и добрим расположењем, што би ризиковао да му неки нестрпљиви Мадриђанин зазвижди, када има љубав свих оних који фудбал воле због људи као што је он.

Није одбио Венгера, како би, таквог је Француз тражио још од Анрија, Санти је требало да буде калем на лози у чијем је подножју израстао Денис Бергкамп.

Немојмо се залуђивати, ни да је био здрав и прав, ни да је доказао да је најбољи везиста у Премијер лиги – потенцијално је то увек био! – не би судбина Професора била умногоме другачија.

Не би, али бисмо имали још неколико десетина лепих сећања, покупљених и мимо прве две сезоне на Острву, остала би нам још сијасет пута разглављена вилица, питали бисмо се, као и толики милиони, како то ради, да ли је у ствари левак или дешњак, где је научио да се тако креће, одакле је дошао и да ли је могуће да ће отићи у пензију а да од клупских трофеја има само она два ФА купа...

Не треба му то, наравно, док год има оних који знају колико је вредео и колико је умео да зачара стадионе – назовимо те који знају, просто, пријатељима пријатеља фудбала – кад их више не буде било, биће тих клипова па ће нека нова деца ваљда набасати на њега, али ми који ћемо у недељу поподне гледати први дерби Премијер лиге, између “његовог” Арсенала и Манчестер Ситија, знаћемо да нешто није како треба.

Да, биће магије колико волиш, сервираће нам и момци које је одабрао Гвардиола и момци који су предатиЕмерију трикова на ангро, али осећаћемо празнину коју би само један прави чаробњак, с осмехом на лицу, могао да испуни.

А он га ено тамо, у жутом дресу, у својој кући преуређеној у подморницу, и даље се церека, још би мало да нас радује, па после нека шепа до краја живота.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес