Прича: Голеиро до Брасил...

С којим предрасудама се бори Алисон, шта га чека на Енфилду и да ли је комбинација немачког имена и јужњачке страсти гарант успеха?

Фудбал 23.07.2018 | 23:15 Који је најбољи доказ да се фудбал променио? Оливије Жиру који игра шпица на Светском првенству и не постиже да шутне у оквир гол? Дешанов тим пун водоноша који игра много мање лепо за око него што уме? Агонија неснађене Аргентине? Лагано умирање тики-таке на московској киши, пред руским рововима? Надобудност Немачке? Ваљање Нејмара по терену?

Ништа од тога или, добро, у праву сте, све то помало, али свет је искочио из винкла нешто раније, ово су само биле последице – корпус деликти тог новог фудбала је да Бразил има голмана.

(А сада га, по свему судећи, има и Ливерпул, што је такође добродошла промена...)

Бразилци нису имали голмане јер Бразилу нису требали голмани. Тамо су се рађали лоптини љубавници, одатле су долазили романсијери и волшебници, момци који су с лоптом трчали брже но без ње, чак и сулудо хитри и разорни бекови.

Онај жути дрес значио је гол више, потез више, све више – било је сасвим океј међу стативе побости најмање талентованог дечака, оног чија би стопала запињала на плажи и који је умео најмање да одпимпла, јер се знало да ће тамо напред чаробњаци урадити више него довољно да Бразил остане синоним за фудбал.

„Јого Бонито“ ни у једној варијанти није укључивала параду, а није да се фудбалска историја и навијачи нису огрешили макар о неколицину ликова који су пошли путем што се у Бразилу преретко бира.

Алисон Бекер, најскупљи голман свих времена, одмах би се побунио и бацио вам рукавицу у лице: “А Тафарел?”

Ех, шта ти је сећање на хероје и губитнике; сви ћемо занавек памтити како Роберто Бађо погађа небо над Пасаденом у финалу Светског купа 1994, али пенал је први промашио Франко Барези, готово истоветно, а између тога Клаудио је, у кратким рукавима, скоро ухватио живу лопту Данијелеу Масару.

„Па гдје је тај Масаро?” Ено га, још се држи за главу пред плавокосим бразилским голманом који је многог италијанског шпица послао код психијатра за оних неколико година у моћној Серији А.

Није да их није било, дакле, они много млађи причаће вам о киксевима, али и летењу склоном Диди, они прилично старији говориће да последњег Пелеовогтрофеја, у Мексику 1970, на првенству које се и даље има сматрати најнападачкијим, не би било да на голу кариока није стајао Феликс, (не)спретан као цртани мачак по којем је можда добио име (Жаирзињо је тврдио да је утакмице против Енглеске и Италије добио заправо он!); они хипстерскији међу нама поменуће и Рожерија Сенија, три навијача Интера којима још није дозлогрдило да се ложе сетиће се Жулија Сезара.

Није да их није било, велимо, али једноставно нису долазили на ред. Како би, поред Сократеса, Зика, Гаринче, Роналда, Ромарија, Роберта Карлоса? Ко би још гледао унатраг, у момка који, поред живих ногу, користи и руке?

Не би, додуше, било фер окривити само проток времена и коперниканске тактичке велеобрте за то што је Алисон Бекер постао то што јесте, а што се не мери само новцем, иако у њему има израз; било је ту и до менторства управо Клаудија Тафарела, али и до физике, снаге, напорног рада, рефлекса који не могу да се науче али могу да се увежбају.

Исто важи и за менталну стабилност, што је она особина која одваја пуковника од покојника на тој црти не дебљој од седам-осам центиметара која у фудбалу значи све.

Биће то још једна битка против предрасуда коју ће Алисон Бекер морати да добије када је кренуо братовљевим стопама и рекао, „знате шта, ја браним, и тишина више“: не само да у Европи бразилски голмани нису на цени, него се за њих мисли да су киксаре, да лако падају под притиском, да их није превише тешко застрашити.

Кад смо код менталитета, постоји и озбиљна предност коју Бекер има у односу на остале бразилске колеге, па и Диду, који је својевремено доведен у Интернасионал као први пик, само да би постао Алисоновпомоћник.

Како му то показују и тен и име и крштеница, нови голман Ливерпула потомак је немачких имиграната у Бразил, а одрастао је у граду који се и даље међу мештанима зове Неу-Хамбург.

Пре него што почну зачикавања на конто двадесетовековне прошлости његових дедова и прадедова, Немци су у тај уистину Нови свет почели да стижу столеће пре Другог светског рата, када је бразилска влада насељавала огромна пространства и поклањала земљу фармерима; наредне генерације постаће индустријалци, а управо је Ново Амбурго, где су и данас немачка презимена чешћа него нека друга, постао седиште привреде.

То на шта сте ви прво помислили, то је тек мало јужније, у Аргентини...

Мора да има, дакле, у Алисону Бекеру довољно немачке крви да се може сматрати смиреним Европљанином, она вера у Исуса којом одише као предани католик само ће му помоћи да не пада у ватру

Но остао је у њему Бразилац, а Бразилци цене страст и могуће је да је то, уз преговарачке способности Јиргена Клопа, који би умео да вас убеди и да кафа није црна, а камоли да му се придружите у Ливерпулу, било пресудно за „Јаwохл“”.

Јесте пролетос примио пет голова на истом том Енфилду, али сада ће играти са Салахом и својим другаром Фирмином, а шта један Бразилац више воли него да из најбољег места на терену гледа магију? То ће му брзо излечити меланхолију због необављеног посла у Русији...

Уосталом, његов тек нешто млађи колега, који је и код Титеа на Мундијалу, ипак, морао да чека и не дочека своју шансу, доказао је да је прошло време када би се Премијер лига с подсмехом односила према Бразилцима на голу (за шта је, ваљда, искључиво крив Еурељо Гомеш).

Едерсон је прошле године био Пепова скупа опклада – не толико скупа као Клопова, али ваљда у цену Алисона Бекера улази и никад ненаплаћени процент од Салаха? – која му се на крају исплатила.



Бразилци нису имали голмане, јер Бразилу нису требали голмани. Тамо су се рађали лоптини љубавници, одатле су долазили романсијери и волшебници, момци који су с лоптом трчали брже но без ње, чак и сулудо хитри и разорни бекови.

А онда се појавио он, можда и први Бразилац који у очима уображених Европљана није само неталентовани клинац што не уме добро да пимплује па га старији терају на гол, Бразилац који ће у Италији, домовини најбоље голманске школе, добити потврду квалитета, посебно када га похвали Ђанлуиђи Буфон, доскорашњи рекордер и неко чије се рукавице неће тако лако попунити.

Е то, пријатељи и непријатељи бразилског фудбала и клуба са Енфилда (а ко воли једно, не може да мрзи друго), то, а не само сигурност коју улива момак немачког имена и јужњачке страсти, то вреди седамдесет и кусур милиона евра.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес