СП - Анализа: Немају војску, ваља их напасти!

Па нека наши уважени противници, ма колико да су храбри, схвате што пре да су, наздравље Централној Америци и свим њеним диктатурама, ипак мало мање ратнички народ од овог овде.

Фудбал 17.06.2018 | 13:30 Волимо да мислимо да се бурна прошлост дешава само нама, али историја Централне Америке, то је напаћени младић у маскирној униформи, пун рана од комараца напупелих после кишне сезоне.

Од сандиниста у Никарагви, преко тридесетогодишњег грађанског рата у Гватемали и тек нешто краћег сукоба у Салвадору – о Карибима, све са Гренадом, да и не говоримо – релативно мале земље имале су своју дебелу порцију диктатора, проповедника, америчких интервенција, совјетских подршки и уплаканих мајки и сестара...

Готово сви, сем Костарике.

Рата се у овој земљи сећају само они најстарији: крајем четрдесетих, диктатура Теодора Пикада Михалског изазвала је отпор становништва, ад хок организоване групе отпора ујединиле су се и током окршаја који су трајали равно 44 дана страдало је више од две хиљаде људи.

Костариканци су тада рекли: никада више. Одмах по васпостављању мира, када је женама и црнцима најзад дато право гласа, Костарика је постала прва земља на свету – свега неколико година након Другог светског рата, ето толико је то било храбро и напредно – која је укинула војску.

Да, никаква армија не постоји већ седамдесет лета, Костариканци су се окренули демократији и прогресу уместо звецкања оружја и натезања са комшијама на трусном подручју (звучи ли познато?), и данас су ретки светионик слободе и напретка у волатилном, превише сиромашном делу планете.

Можда су и зато, од свих нација у околини, не рачунајући великог брата Мексико, успели у фудбалу.

И ето правог парадокса: немају војску, али играју дефанзивно; немају војску, али су опаки ратници, што ће Србија вероватно добрано осетити на својој кожи, цеваницама и лактовима; немају војску, али им је тренутно главна звезда и највећа препрека нашем преко потребном освајању три бода – министар одбране, КејлорНавас...

То говори доста о промени која се догодила у последњих неколико мундијалских циклуса, када су Костариканци од веселе дружине састављене да увесељава прво свој народ, а онда и да колоритом украси Светски куп, постали дрчна, безобразна скупина која као да је одрасла у касарни, све се заједно туширајући и певајући корачнице.

Некад, заиста, није било тако.

Појавили су се у Италији 1990, свега неколико месеци раније донели су сјајну одлуку да ангажују нашег Бору Милутиновића, момак по имену Кајасо је у Ђенови шокирао планету а Шкотску, тада још амбициозну Шкотску, послао у нокдаун од којег се ова, чини се, никада неће опоравити, а онда је у 87. минуту треће утакмице у групи, против Шведске (чијом одбраном је још командовао елегантни Глен Хисен), ЕрнанМедфорд постао, и заувек остао, херој нације од четири и нешто милиона становника.

Медфорда смо, стицајем околности, ускоро и боље упознали: дошао је скупа са још једним сународником тог лета након Мундијала, као мини-суперстар, право у Југославију, у Загреб. У дрес Динама.

После само једне полусезоне ваљда ће и он схватити о чему се ради и побећи главом без обзира (прво у Беч па у Ђенову) пре но што се то последње издање југословенске лиге приведе крају, али остаће упамћено да је постигао четири гола на 14 мечева за “Модре”, и да га је могао видети и Београд – будући прваци Европе тукли су Динамо 3:1 у новембру, уз два поготка Бинића, а напред су за Загрепчане играли Давор Шукер и Ернан Медфорд...

Па ипак, неће вам ни о њему, иако је велико име, данас причати Костариканци као о човеку који их је натерао да се непоправљиво заљубе у фудбал и постану редовни учесници завршнице светских првенстава. Био је то један други тип, који се само стицајем околности данас око 13.50 неће руковати са Младеном Крстајићем...

Пауло Вончоп требало је да води Костарику на овом Мундијалу, али Пауло Вончоп није био довољно нормалан то да уради.

Највећи – и стасом – син Костарике изабран је да осмисли нови циклус и да учини макар једнаки корак као пре четири године у Бразилу, када су били хит над хитовима; но већ у првој години мандата, на једној утакмици младих селекција којој је као селектор присуствовао, Вончоп се потукао са припадником обезбеђења и поднео оставку, уз образложење да не жели да брука и прави проблем својој вољеној земљи.

А какав је играч био и шта је знао! Висок и баш кракат, са којим килограмом мање од онога што прописују лекари, по терену се кретао као газела. Тако су, макар, говорили они који су га ценили. Они други, мада их није било много, пре би га упоредили са незграпном ветрењачом...

Доведен је у оно време када се Премијер лига тек усуђивала да заграби у фудбалску провинцију и/или егзотику. Ногу је повукао Мидлзбро, а онда је Дерби Каунти, позног марта 1997, за неколико стотина хиљада фунти довео двадесетогодишњег Костариканца, право из домаћег првенства.

Први меч – Олд Трафорд. Дуел са шампионима. На почетку је главом наместио Ешлију Ворду, а онда је уследио тренутак магије, од оних тренутака за које вам се чини да су и тада трајали вечност, као што трају и данас. Костариканац је узео лопту на средини терена, видео да му отварају простор, ваљда су искусни Фергусонови момци били у једнаком збуну ко је сад тај лик што и не изгледа као фудбалер, и то зеленило испред себе је Вончоп искористио као ретко ко.

Прешегао је и Фила Невила и Гарија Палистера, стигао за два и по корака до шеснаестерца, око њега су се створила четворица, али није марио и било је прекасно за све, сем за слање лепе, скакутаве, чудесно прецизне лопте тачно поред Шмајхела и тачно поред стативе.

Са праве стране поред стативе...

Тај гол изабран је за најлепши у историји Дерби Каунтија, а Дерби Каунти постоји већ 134 године и има две титуле првака Енглеске.



Нема, макар не тренутно, и можда се некада вратимо на њега, везе што је Вончоп касније одиграо мнного мање него што је могао; за то су, уосталом, криве и повреде, али и факат да многи тренери нису знали шта с њим да раде, пошто је стварно изгледао као да је рођен за разарача, а у ствари је имао и брзину и преглед и технику, па и кретање, што је позорница снова видела из првог реда.

На крају му је главе дошла и тактика, полако су сви одустајали од игре с два класична шпица, Вончоп је имао симпатичне сезоне у Вест Хему, а онда био и култни лик оног изворног Манчестер Ситија, пре него што ће, после сунчања у Малаги, нестати у анонимност.

Основна поука Паула Вончопа, најбољег стрелца у историји Костарике и човека који је за “Тикосе” постигао три гола на светским првенствима, јесте да је тај народ стварно рођен да изненади. Ако их пустите, као њега тог поподнева...

Генерација коју сада предводе Кејлор Навас и Брајан Руиз заправо је одрасла на легендама о ЕрнануМедфорду и Паулу Вончопу, селектору до пре две-три године, и не треба им дати шансу да помисле да су нас преварили.

Добро, шта онда радити са Костариком? Како против нације која нема војску, а има врховног команданта, и борбени менталитет, и способност да се укопа у ров?

Напасти, наравно...

Знамо да припремне утакмице не значе ништа – или се макар надамо да припремне утакмице не значе ништа? – али Костарика је, упркос свом креду, показала и против Енглеске и против Белгије да је најрањивија када им не дате да дишу; неће Србија, макар судећи по ономе што јавља дугокоси извештач, напасти са два шпица, као што нико и не напада одавно, али хоће са доста офанзивних играча.

И то је сигурно једини начин на који голман што пуца од самопоуздања може да се стави на тешке муке.

Много се прича о том Бразилу пре четири године, али тада је ова генерација костариканских фудбалера била на врхунцу моћи. Многи од њих у међувремену су или изгубили корак и дах или нису више толико важни у својим клубовима.

Ту је и ствар са њиховим годинама. Чини се, макар одокативно, да ниједан тим од оних који су били и у Бразилу и у Русији није толико мало мењао, а не рачунајући никад неоствареног талента Џоела Кемпбела, имају по тридесет и кусур лета.

Костарика ће се бранити, а на Србији је да нападне, са свих страна...

Па нека наши уважени противници, ма колико да су храбри, схвате што пре да су, наздравље Централној Америци и свим њеним диктатурама, ипак мало мање ратнички народ од овог овде.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес