Прича: Класа '92 и дух правог Јунајтеда у Салфорду!

Квинтет од шест најпознатијих ученика Алекса Фергусона (недостаје само Дејвид Бекам), скупа са сингапурским бизнисменом Питером Лимом, држи фудбалски клуб који је за свега неколико сезона прешао пут од десетог до, ево, петог ранга такмичења.

Фудбал 15.05.2018 | 23:10 Нису ни ратови, ни санкције, ни бомбардовање, ни несташице, ни гладовање, ни рестрикције струје, ни ТВ Палма и сви њени хитови – узрок мог несрећног детињства, траума и комплекса које вучем и деценијама касније, то је њих неколико за које је Енглеска чула 1992. године, када су освојили ФА куп за омладинце...

А онда су у наредних деценију и кусур за њих чули сви.

Добро, највећи штих и највећи кривац за онолико нервних сломова у ствари је морао бити он, један и непоновљиви сер Алекс Фергусон, јер да није било њега, можда би њих и било, али их не би било овако како их је било. Но нећемо данас о Шкотланђанину, макар да га бисмо ништа урекли док се опоравља од тешке операције због које је у суботу увече на тренутак стао читав свет.

Нећемо ни јер не сумњамо да ће се матори лисац извући; уосталом, зар није баш легендарни менаџер направио уметност од победа и успеха када се све чини изгубљено, било да причамо о једној пролећној вечери у Барселони или о ономе што се звало “Ферги тајм”, а што је било јемац да ће Манчестер Јунајтед успети да постигне судбоносни гол дубоко у надокнади времена?

Тако ће бити и сада, немајте сумње и будите стрпљиви, победиће Фергусон и у овој борби коју туче сам, у којој неће бити његових верних ађутаната, пре свега већег дела оне шесторке која му је била највернија.

Они су данас тема из много значајнијих разлога него што су тегобна сећања једног тадашњег клинца, који је тек заволео енглески фудбал и онда убрзо научио да је енглески фудбал игра у којој играју 22 играча, а на крају увек некако победе Ники Бат и Пол Сколс.

Није овај Јунајтед више онај Јунајтед, таман колико Жозе Мурињо није Алекс Фергусон, али чак и заклети анти-јунајтедовац попут мене мора да се забрине што је црвени тим из Манчестера ту где јесте; не резултатски, то дође и прође, чак би и ова сезона могла да се заокружи неком сребрнином, колико зато што више нема страсти, срца и ентузијазма.

Од Јунајтеда се страховало и стрепело, Јунајтед је био опасна бабарога и(ли) свемоћни суперхерој, а данас је само, ето, слегање раменима и превртање очима; досада, досада, досада...

А опет, нећемо ни о томе, и то је једна сасвим друга прича.

Спустићемо се много степеника ниже на фудбалској пирамиди и два-три километра даље од стадиона Олд Трафорд у истоименом крају; у Салфорду смо, граду који се наслања на Манчестер и у којем су рођени неки од наших (анти)јунака, граду који ће од јесени најзад имати представника у ономе што Енглези називају “Национална лига”, а ми га и даље памтимо као Конференцију. Једна степеница до Фудбалске лиге и пуног професионализма...

Квинтет од шест најпознатијих ученика Алекса Фергусона – недостаје само Дејвид Бекам, који се у животу, баш као и у фудбалу, бави неким другим стварима; па су ту Пол Сколс, Ники Бат, браћа Невил и Рајан Гигс - скупа са сингапурским бизнисменом Питером Лимом, иначе власником Валенсије (одатле она бизарна епизода када је Гари Невил кратко седео на клупи на Местаљи), држи фудбалски клуб Салфорд који је за свега неколико сезона прешао пут од десетог до, ево, петог ранга такмичења.

“Класа '92” пронашла је можда и идеално тло, због чега је стадион Пенинсула – отворио га је сер Алекс, ко би други, октобра прошле године – све попуњенији.

Салфорд је велики град надомак Манчестера, већина овде навија за Јунајтед, а многи су разочарани и начином на који игра и начином на који се води њихов вољени клуб; а поред прилично успешног навијачког експеримента ФЦ Унитед, сада имају и аутентичне и аутохтоне легенде које улажу свој новац и своје време, од 2014. када су званично преузели клуб.

Рајан Гигс јесте Велшанин по пасошу, али од шесте године живи у Салфорду. Ту је рођен и Пол Сколс, па легендарни поратни нападач Стен Пирсон, али и Еди Колман, вихорно крило које се никада неће вратити из Минхена пре тачно пола века. Ту је живео и Стивен Патрик Мориси, али он би се вероватно љутио и што га помињемо...

Са таквим бекграундом и са улагањем у академију (а како би могли да не улажу у академију с таквим педигреом?) Салфорду је морало да крене: од 140 гледалаца колико се у просеку окупљало на старом Мур Лејну у нижим дивизијама, данас клуб сваке друге суботе гледа око две хиљаде људи; и увек буде макар неко од познатих сувласника, који су све до овог пролећа посматрали Салфорд као хоби и добру забаву. Сада, када их је успех пронашао, појавила се опет она искра у њима која их је и направила шампионима, и не желе да се зауставе.

Помогли су и медији: јавни сервис Би-Би-Си је снимио два документарна серијала “Оут оф Тхеир Леагуе” у којем су из недеље у недељу пратили прикљученија и прогрес “Класе '92”, а у припреми је и трећа сезона, која ће пратити клуб од тренутка када, 1. јула, и званично постане потпуно професионалан и вољан да одмери снаге са много звучнијим именима у првенству које ћемо и даље називати Конференција, тимовима попут Рексама, Лејтон Оријента, Барнета, Честерфилда или Даг&Реда.

Многи желе да им пређе мало магичног праха од Јунајтедових легенди, па су и играчи вољнији да сиђу који ранг ниже, а велики клубови немају ништа против да позајме Салфорду фудбалере; тако је, рецимо, у одсудној борби за улазак у Националну лигу која носи име Ванарама, по спонзору који се бави изнајмљивањем и продајом комбија, гол Салфорда бранио Швеђанин Тим Ерландсон, који је стигао из Нотингем Фореста.

Нису сви пресрећни, наравно. Традиционалисти и љубитељи оног незграпног у нижеразредном фудбалу више би волели да ствари остану какве јесу или да се, ако се баш мора, мењају постепено и без прескакања степеница.

Истина је да није фер да се Салфорд, којег држи један милијардер и неколико фудбалских милионера, не може мерити са клубовима који су у власништву локалних бизнисмена или чак навијачких трустова.

Истина је, кажу, и да живот није фер, посебно ако се за фудбал заинтересујете почетком деведесетих, а деси вам се да уопште не навијате за Манчестер Јунајтед.

То све нас који вучемо трауме од Фергија и његових пулена враћа на почетак и у нама чачка затомљену дугмад на којима пише “ПАНИКА”.

Салфорд Сити ће расти онолико колико “Класа '92” буде желела да он расте, а засад се чини да немају намеру да се зауставе, нити да олабаве - улагања у стадион, дугогодишњи уговори менаџерском тандему који чине Ентони Џонсон и Брендан Морли, као и безецовање играча који ће наредне године играти са много познатијим клубовима, све то показује да је Салфорд дугорочни пројекат Фила, Гарија, Никија, Пола и Рајана.

А онда ми истраумирани не можемо да се не најежимо: шта ако се кроз коју годину поново појаве на оној великој, највећој сцени, па да сада некој другој деци набијају комплексе и уништавају детињство, а да приде подсете нас који се никада до краја нисмо опоравили од тога да је фудбал, често, игра у којој учествују 22 човека и у којој на крају, обично дубоко у судијској надокнади времена, док се црвени лице једног моћног Шкота, увек некако победе Ники Бат и Пол Сколс.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион имагес