Прича: Шарасова бајка...

Или како је Јасикевичијус посејао зрно успеха у Жалгирису?

Фудбал 01.05.2018 | 22:45 „Не могу да кажем да је живот преинтересантан, пада киша, али овде људи живе за кошарку. Називају је другом религијом. Цео град живи за Жалгирис. Чак и око 50 одсто људи у Вилњусу највија за Жалгирис. То је импресивно. Клуб има уговор на 10 година са Евролигом па је и интересовање огромно. Жалгирис је последње две године биран за клуб са најбољом организацијом".

Овако је Василије Мицић описао Жалгирис и град Каунас када је требало да почне евролигашка сезона, док се још привикавао на нову средину. А данас слави одлазак на Фајнал фор Евролиге. И то у Београду.

Друга религија је победила. Химна Литваније пред почетак утакмице. Урнебесне маске на трибинама су победиле. Победила је кошарка у својој сржи. Мали (гледајући новац и успехе у последњој деценији) је победио великог. Победио је Шарунас Јасикевичијус. Победио је систем.

А како се гради систем? Та излизана реч, а опет толико моћна када је поседујете.

Гради се на два нивоа - организационом и спортском. Жалгирис је постао пре свега озбиљан клуб, организован клуб. Тим који има једне од најбољих услова у Евролиги. Један од три тима који има приватни авион. Тим који има вероватно најлепшу дворану од свих учесника Евролиге. Где су утакмице прави спектакл, а атмосфера по узору на највеће светске догађаје.

Доживљај је, верујемо, гледати кошаркашку утакмицу у Жалгирио арени. А кад смо већ код ње, занимљив је податак да она служи и за друге спортове и да за мање од 24 сата постаје од дворане за хокеј на леду - кошаркашка дворана.

Оваква инфраструктура и целокупна организација су предуслов за добре резултате. И наравно буџет од 8.500.000 евра што би рецимо био појам за наше услове, али је у односу на најјаче тимове Старог континента прилично ниска цифра. Довољно је само да истакнемо да Олимпија из Милана има 27.000.000.

Е, када се стекну ови „досаднији услови“, ту долазимо до спортског дела. Пре свега треба рећи да је Жалгирис клуб који је све само није репа без корена. Ради се о бившем прваку Европе. Клубу који је основан 1944. године и који је до сада поред европске титуле освојио 19 титула првака Литваније, један Сапорта Куп, један Интернационални куп, пет  шампионата у Совјетском Савезу, један Куп, пет литванских купова, пет Балтичких лига...

То је клуб за који је играо Арвидас Сабонис у три наврата, а остале величине да не набрајамо. Сећамо се добро судара с Црвеном звездом у сезони 1998/1999, на Божић. Звездини навијачи се сећају да су на овој утакмици дочекали да виде и легендарног центра Владе Дивца у дресу свог клуба. На другој страни је био Сабонис, али на клупи. Није играо у Београду по препоруци свог клуба Портланда. Жалгирис је тада изгубио у Пиониру, али касније постао првак Европе.

Сада се Жалгирис поново враћа у Београд. И поново је на путу ка освајању европске круне. Има нека веза између Београда и Зелене шуме. Подсетићемо вас да је Жалгирис у сезони 1997/1998 управо у Београду постао освајач тадашњег пандана Еворкупу савладавши Стефанел Милано у финалу, баш у хали Пионир. Вероватно ће приличан проценат неутралних навијача своје аплаузе упутити Шаросовој војсци на предстојећем Фајнал фору. Сећамо се само аплауза Јасикевичијусу на гостовањима Црвеној звезди. Постоји та веза између литванске и српске кошарке.

Елем…

Организација је сређена, историја је богата, преостаје још “само” оно најважније - терен. И ту је кључно име Шарунаса Јасикевичијуса.

Он је дошао у Жалгирис 2014. и постао асистент Гинтарасу Крапикасу. Седео је, гледао, упијао и прошле сезоне први пут самостално почео да води неки клуб. И то одмах у Евролиги. Сећамо се сви како је Јасикевичијус био моћан кошаркаш, освојио је четири Евролиге, а сада се испоставља да је такав и као тренер. Уосталом, учио је од најбољих док је био играч.

У првој сезони је одмах поставио јасне постулате у игри. Одбрана мора да буде на првом месту, шут за три поена мора да ради беспрекорно и противник мора да “испусти душу” уколико жели да победи. База играча из Литваније се подразумева. Не чуди ни изјава Јаниса Сфаропулоса да Жалгирис игра тако да је његов тим требало да шутне од 45 до 50 слободних бацања по утакмици.

То се зове чврстина.

Многима је већ прошле сезоне замирисало да је Жалгирис на правом путу. Посебно је Зелена шума играла добро у завршници лигашког дела и завршила га на 10. месту на табели. А онда се на лето десила кључна ствар. Жалгирис је успео да задржи Јасикевичијуса!

Барселона је њушкала около, па добро загризла, као и Макаби,намирисала је квалитет, посебно јој је био потребан добар тренер после распада система са Јоргосом Барцокасом (касније се ни Сито Алонсо није прославио). Ипак, Жалгирис је одиграо мудро (враћамо се на стабилност клуба) и повећао Јасикевичијусову плату, према неким информацијама са 250.000 на 500.000 евра. И тиме га задржао на клупи за ову сезону.

Од играча су отишли Лукас Лекавичијус у Панатинаикос, Лео Вестерман у ЦСКА, Брок Мотум у Анадолу Ефес, Робертас Јавтокас је завршио каријеру… Ипак, остао је Кевин Пангос као осовина игре Жалгириса и што је кључно погођено је са странцима. Брендон Дејвис, Аксел Тупан, Ерон Вајт и Василије Мицић су одрадили сјајан посао. На све то Едгарас Улановас је доста напредовао, АртурасМилакнис и даље не прашта шутем за три поена и све је то на крају довело до потпуног размонтирања Олимпијакоса. Тима који је био увек познат по својој чврстини, потпуно се распао против Жалгириса и примио у четвртој утакмици 101 поен. Мада морамо признати и да су повреде донекле одмогле Пирејцима, али то не умањује умеће зелено-белих.

Са окосницом од литванских играча и погођеним странцима, уз мир у сваком другом смислу и ватру у срцу коју је Шарас посејао у свлачионици, Жалгирис је постепено растао као тим, бележио све боље резултате да би на крају одржао лекцију Олимпијакосу и у последњој утакмици шутирао тројке преко 50%. Зар ово све наведено није литванска кошарка у својој сржи? 

Епилог - Жалгирис је на Фајнал фору после 19 година чекања. И шта год урадили у Београду за двадесетак дана, Каунасом мора да одјекује само једна синтагма - „Шарасе, остани!“.

Било једном у Зеленој шуми… Шарасова бајка траје.

Извор: моззартспорт

Фото: Стар спорт