Прича: Они који не играју да би побиједили...

Ето, постоје 72 клуба из Енглеске и Велса који чине Енглеску фудбалску лигу, и још 42 у Шкотској, и само је један строго аматерски клуб и то ће заувек остати тако.

Фудбал 10.02.2018 | 23:15 Непосредно пошто је његова књига изашла из штампе, и пре него што је било времена да у научним или популарним круговима заузме место које заслужује, историја се потрудила да брутално исмеје теорију Јохана Хојзинге.

Овај холандски филозоф устврдио је 1938, ето, у освит сукоба који ће извући оно најгоре из људи, да човек није само биће које ради, ни биће које ратује, ни биће које има културу, ни оно које води политику. Човек је, пре свега, биће које се игра. Хомо луденс, биће наслов и Хојзингинереволуционарне књиге, човек је заиграност, а игра је, настављао је даље Хојзинга, игра је слобода, игра је ред, игра је сврха...

И игра, додао је у петом закључку, да би се уопште игром звала, мора да буде ослобођена свих материјалних интереса. Никакав профит, баш никакав, не сме из ње да произилази.

Може ли се, онда, данашњи фудбал назвати игром? Може ли модерни спорт бити игра, јер има ред и има сврху, и често јесте слобода, али шта ћемо са последњим постулатима? Има ли тога више, игде?

Не брините, има. Следећи пут када отворите кладионичарску листу, или вас поглед, интернет, Википедија, фудбалска знатижеља или тек узгредни твит одведу у Шкотску, тамо ћете, сакривене међу гомилом других клубова, наћи њих.

Закуцане чврсто, као што то обично умеју да раде, за дно свог садашњег првенства, Лиге један, односно трећег ранга такмичења.

Рекло би се, ако смо већ код кладионице, да су они сигуран фикс, само ако играте против њих, нека врста обрнуте негдашње Гретне, коју смо толико волели да стављамо на тикете: папа је католик, сутра ће сванути нови дан, а момци у црно-белим дресовима ће вероватно изгубити још једну утакмицу и испасти из лиге.

Само што Квинс Парку, тим невероватним хомо луденсима, последњим Мохиканцима негдашњег времена, задртим аматерима, распеваним ларпурлартистима, јединим искреним весницима оног покрета “Агаинст модерн фоотбалл” – све остало су или празне приче или напаљени клинци у покушају да постану хулигани, или обоје – то уопште не смета.

Они нису ту због победа, они нису ту због пехара, они су понајмање ту због пара – јер пара нема! – већ због игре (то пише и у њиховом грбу, “Лудере Цауса Луденди”), због традиције, због оних неколико стотина момака и девојака који се појаве сваке друге суботе на митском Хампдену, једном од најважнијих фудбалских буњишта у историји ове игре, пардон овог спорта, и сваке непарне суботе на гостовањима, пошто навијање за Квинс парк подразумева да и ви, као присталица-аматер, трошите свој новац само да бисте испратили “Паукове” широм Шкотске, и да вас не занимају поделе на протестанте и католике, на Шкоте и Енглезе, на Ирце и домороце, на оне који дишу за Селтик и оне који су срце и душу дали Ренџерсу.

Хампден парк, светилиште Глазгова, није у власништву шкотске Фудбалске асоцијације, као што је то на пример Вембли тамо доле. Он припада, већ више од стотину година, исконским фудбалским револуционарима, најстаријем клубу у Шкотској и једном од најстаријих клубова на Острву, основаном у јулу 1867, пре равно 150 година.

И зна да буде чудно, ако сте од оних које само занимају сурове бројке и пуне трибине, што момци из Краљичиног парка играју пред, у просеку, седам стотина људи у сваком колу, а то здање прима педесет пуних хиљада, и можете рећи да они нису толико важни, сигурно не као светски познати “Хупси” са Паркхеда и “Полицајци” са Ајброкса.

Али Хампден је њихова кућа, а у туђој се кући, знамо, домаћини не вређају; сем тога, сигурно не бисте били у праву, јер је дерби Ренџерс – Квинс Парк у ствари оригинални дерби Глазгова...

Квинс Парк, фењераш Лиге један, у исто време је један од најзначајнијих клубова откако су Британци сели да забележе како ће се тај фудбал у ствари играти: управо ће они, подсећају фудбалски хроничари, почети да играју фудбал “до ноге”, додајући лопту и напред и у страну, по земљи, дриблајући, заиста се играјући.

Због таквог револуционарног схватања тактике – створили су систем 2-2-6, контру увреженом 1-1-8! – пропутоваће цео свет као оригинални глобтротери и проширити радост тог чудног спорта у којем су одједном важне ноге, стопала и колена, противно интуицији, а биће драги гости и јужно од Хадријановог зида, па ће тако Квинс Парк остати једини шкотски клуб који је играо два финала енглеског ФА купа; оба су изгубили, али су оставили сјајан утисак.

У неком пабу у Глазгову подсетиће вас и да је репрезентација Шкотске прву званичну утакмицу одиграла 1872. и да је у тиму, у ствари, било једанаест играча Квинс Парка, да “Тартан армија” носи плаву боју јер је Квинс Парк некада играо у њој, пре него што су дали националном тиму дресове, а они одабрали резервне црно-беле штрафте; онда ћете забасати на Хампден, а тамо ће вам рећи да постоји још једна суштинска ствар коју је Квинс Парк подарио фудбалу – пречка, но ту је историја већ нешто сумњичавија...

Романтична прича била је, макар у тим прапочецима, испуњена и успесима: Квинс Парк је и даље трећи на вечној листи освајача ФА купа, пошто су пехар подигли равно десет пута, више од клубова који су одавно постали много познатији од њих, као што су Хартс, Абердин, Килмарнок, Хибернијан или Данди Јунајтед; последњи пут њихови навијачи, додуше, радовали су се 1893, а последње финале одиграли су на прелазу два века; али не овог и прошлог, него деветнаестог и двадесетог...

Но баш тада, уочи Првог светског рата, један по један енглески и шкотски клуб пристајали су на професионализам: играчи су прво плаћани крадомице, да би се потом сви помирили са судбином, и фудбалери су постајали радници, као и сви други. Прво би они, за мизерне генге, забављали раднике, потом би радници одвајали све више новца да гледају оне који имају све више новца...

Квинс Парк је тада донео одлуку које се придржавају и данас: ми ћемо заувек остати аматери, ми нећемо никада дати плату играчу, код нас ће долазити само они који толико воле фудбал да их баш брига за лични доходак, ми нећемо мрдати са свог Хампдена ма колико нам говорили да је он неуслован и да би било која ливада у околини Глазгова могла да прими све наше присталице.

Ако је цена за то непристајање на кварење игре – односно, на нестајање игре, по њиховом схватању – таворење у нижим лигама, онда ћемо да таворимо; ако то значи да никада више ни синови ни унуци ни праунуци ни чукунунуци оних навијача који су гледали тај револуционарни тим, неће доживети радост да њихов клуб подигне трофеј, нека значи, и треба да значи; ако ћемо за једно сто година онима који не хају за историји фудбала служити за стављање “сигурице” на тикет, и ако ће се са слашћу кладити да ћемо поново изгубити, будите наши гости, ми смо ту због вас, и радујемо се даљој сарадњи.

Лепо је, кажу, бити навијач Квинс Парка, мада очигледно није за свакога: они желе да њихов тим игра лепо, и да се ти момци, који су углавном другари или чланови породице ових са трибина, добро забаве, а резултат који се већ укаже на семафору ионако важи само тих деведесет и кусур минута, најдаље до наредне суботе...

Ето, постоје 72 клуба из Енглеске и Велса који чине Енглеску фудбалску лигу, и још 42 у Шкотској, и само је један строго аматерски клуб, и то ће заувек остати тако.

Нису само зато јединствени, и нису само због својих принципа, и због оног стадиона, институција у свету фудбала, посебно у Шкотској, некада поносној фудбалској нацији која већ дуго проживљава најтеже дане, понајпре гледе медиокритетског националног тима који сада већ припада нижим ешалонима европских квалитетних група.

Квинс Парк, такав какав јесте, мора бити и расадник талената, а међу њима је било много имена која су задужила шкотски фудбал – Били Чалмерс, Енди Роксбург, Малки Макај – и једно које је оставило печат много, много даље од родног Гавена, предграђа Глазгова.

Сер Алекс Фергусон, знате га, вероватно, провео је три срећне сезоне на Хампдену, тада сналажљиви млади шпиц постигао је чак 15 голова на тридесетак утакмица.

Можда вам делује неспојиво да је неко ко је толико волео да побеђује у ствари потекао из клуба где је победа најмање важна, али зар нису главне одлике његовог Манчестер Јунајтеда било другарство, добри односи у екипи и дубоко усађена вредност да је клуб изнад свега? А управо то је могао научити док је шнирао пертле на Хампдену, и управо зато у свакој својој аутобиографији по доброме помиње Квинс Парк...

Сви они би, као и Фергусон, одлазили даље, јер би зов новца бивао јачи, али Квинс Парк би остајао ту, на изворишту модерне игре, ти луди аматери који не јуре резултат, чувари пламена доброте, традиције, сећања на времена када су се људи заиста играли, и зато, сетимо се Јохана Хојзинге, били мало више људи него што смо ми данас.

Извор: моззартспорт