Интервју - Ратко Варда послије 22 године каријере...
На клупи са Мајклом Џорданом, пакетићи са Робертом Карлосом и Емерсоном. . . ! "Цела фамилија навија за Звезду, стриц има кафану ´Стелла Росса´, а ја одем у Партизан. Тад сам био црна овца, али ми је било јако драго”.
Кошарка 09.01.2018 | 23:15
А почињемо од краја, односно од тога како је дефинитивно донео одлуку да је крај?
"Имао сам проблем са повредом последњих недеља, у међувремену је Поповића на месту тренера Динамика заменио Мута Николић. Ја се са Мутом не налазим на истој таласној дужини. Ништа лоше о њему, он има своје принципе и начин на који води екипу. Имао сам прилике да сарађујем са њим у три наврата и нисмо се никад нешто налазили. Са Попом сам дошао и са Попом сам отишао. Вероватно је овако боље", рекао је Варда на почетку интервјуа за МОЗЗАРТ Спорт.
Претходних неколико месеци је у дресу Динамика пружао сасвим пристојне партије за једног 38-годишњака. То му је иначе био 20. клуб у каријери 15 различитих земаља. Нема шта, прави кошаркашки глобтротер, а каже да му је жао што у Европи није играо у Немачкој и Италији.
Иначе, Варда прилично јасно каже да би само једну ствар променио у каријери.
"Да ми је ова глава била 2001. године у САД. Променио би само једну животну одлуку, да се никад не вратим из Америке! Било ми је тешко у том периоду. Тадашња супруга била је трудна са првим дететом, нисмо знали језик. Интернет је тек почео да се развија, немаш паметних телефона, не можеш сваки дан да причаш, него ако зовеш телефоном, један разговор кошта 100 или 200 долара".
Прве озбиљне кошаркашке кораке Варда је направио у млађим категоријама Партизана, где је довео Новица Чичић.
"Он ме довео из Градишке, легло ми ко будали шамар. Сестра ми 1988. отишла у Звезду, ја сам у пар наврата долазио у Београд. Све је било да ћу доћи у Звезду, причали су има неки висок клинац, иако сам тад био дебели. Тада је цело насеље играло фудбал, а због тога какав сам био гурнули су ме на голмана."
ДОШЛИ ТЕНКОВИ И ЦИЉАЈУ ПРЕМА ХРВАТСКОЈ
Добро је запамтио све детаље доласка у Београд, поготово што се све дешава када су ратни сукоби на простору бивше Југославије већ почели.
"Дошао сам у Београд био је 13. септембар 1991. године, петак. Новица некако дошао до мог телефона. Тад је већ кренуло да се закувава у Словенији и Хрватској. Сећам се да су дошли тенкови и поређали се по обали Саве и циљали према Хрватско. И то јутро кад смо кретали за Београд прелетали су авиони".
Ратни сукоб је Варда описао као највеће зло које је после Другог светског рата погодило Балкан, а уједно и нешто што је дефинитивно одредили даљу каријеру јер је имао позиве бањалучког Борца и Цибоне.
Истовремено одлазак у Партизан је био у супротности са породичном традицијом.
"Цела фамилија навија за Звезду, стриц има кафану ´Стелла Росса´, а ја одем у Партизан. Тад сам био црна овца, али ми је било јако драго. Увек сам поштовао Звезду, као клинац сам навијао за њих због целе фамилије, али сам заволео Партизан".
У првом тиму Партизана провео је чак шест година, али најчешће је добијао шансу на кашичицу.
"Да сам рођен 10 година касније, вероватно бих добио шансу. Сад ти није добро кад погледаш каква је била центарска линија Партизана кад сам ушао у први тим. Томашевић, Дробњак, Котуровић, Страги, Гилић, па јако талентовани Глинтић. То је био ужас".
Мало је оних, поготово млађих љубитеља кошарке који знају да је Варда као 16-годишњак имао шансу да узме грчки пасош, што је тад била честа пракса. Тим путем кренули су иМилан Гуровић, Марко Јарић, Предраг Стојаковић и Раша Нестеровић.
"Кад сам ушао са 16 гоидна у први тим, брујала не само цела Европа већ и Америка. Ја сам тада добијао позиве да ли УЦЛА, Мичиген био 100 посто и још неки. Са 14, 15 година је била варијанта да постанем Грк и да одем у Панатинаикос. Било је већ све малтене сређено или да одем у Барселону да добијем пасош. Да ли је то тада био неки страх моје мајке која тада није подржала само да да потпише да је некада негде била у Грчкој па да сам ја наводно мали Грк. Можда је била и нека грешка са ове тачке гледишта."
УВЕК СУ МЕ ЗВАЛИ ЛУДА ГЛАВА, ИЗИГРАВАО САМ КАЛИМЕРА
Варда је често током каријере, а то се видело и у време док је био у Партизану, улазио у конфликте.
"Увек су ме звали луда глава, био сам импулсиван и погађала ме неправда. Изигравао сам Калимера, стално је било чекај, доћи ће твојих пет минута, нисам чекао и увек сам имао конфликте. Никада једна страна није крива, увек има две. Луда глава је нестала одавно, али ми је тад прикачена етикета."
Варда је, како сам каже, одрастао само са мајком и у Босни је она била та која га је бранила, али се ситуација променила када је дошао у Београд.
"У првом тиму Партизана је увек било - ћути, старији ће да те малтретирају. Када су неки прешли границу, директно сам улазио у туче - са Томашевићем, Луковским, Дробњаком, не сећам се да ли сам и са Котуром. А кад сам ја постао мало старији, нисам дао да неко малтретира тада клинце Крлета и Бојка Младенова."
Због свега, желео је да напусти Партизан без обзира на то што је озбиљне планове за њега има Душко Вујошевић који се 2001. године вратио у клуб.
"Разговарали смо, тад нисам знао ни како он ради, можда је и било боље да сам остао, али сам по сваку цену хтео да изађем из те ноћне море где нисам играо. Дуле је имао неки план, и вероватно како је од свих направио играче и од мене би направио још бољег".
Једна од ствари која је обележила Вардину каријеру је, наравно, НБА лиге где је провео две године, али се није наиграо. Међутим, то искуство много је значило.
"Једини начин како сам могао да одем била је Америка. Изашао сам на драфт, било договорено да ме узме Детроит као 38. пика. Међутим, како нико пре тога није узео Мехмета Окура, а требало је радније да оде, изабере га Детроит. Све су ми лађе потонуле. Ипак, испали су фер, дали су ми уговор, иако ме нису изабрали".
У Америку је отишао без знања једне речи енглеског језика, а у Детроиту га је, као и претходно у Партизану, сачекала паклена екипа под кошем.
"Опет крећу моје бубице у Америци. А пар година касније сам себи рекао - а како си ти хтео да играш? Имаш испред себе Жељка Ребрачу, па су ту Виктор Александар, Клиф Робинсон, Корлис Вилијамсон, био неки Мајки Мур. Ја долазим као шести и хоћу да играм! Кажем - будало, па ниси ни могао да играш".
ЏОРДАН ТРИ МЕСТА ОД МЕНЕ, ФОЛИРАМ СЕ ДА МЕ БОЛИ УВО, А ЧУКА РАДИ 300 НА САТ
После године у Детроиту наш саговорник је испао колатерална штета у трејду са Вашингтоном, па се обрео у америчкој престоници. А тамо...
"А тамо дођеш и гледаш кошаркашког бога! Ту сам већ почео мало да причам енглески, па сам разумео Џордана и могли смо пар реченица да прозборимо. Али више мање само седиш, гледаш и дивиш се. Размишљаш, па он седи само три места од мене. Ти се фолираш као боли те уво, али чука ради 300 на сат, поред тебе је Мајкл Џордан".
Повреда задње ложе га је у Вашингтону спречила да можда ипак купи себи карту за останак у Америци.
"Играли смо пет на пет и Даг Колинс зауставио тренинг и рекао - сви ви сте пи..е, осим њега и показује на мене. Ја стао и не могу да верујем. То је то, отвара ми се шанса, играћу. Пар дана пред крај тренинг кампа направим покрет и пукне ми задња ложа. Они су узели Чарсла Оуклија. Чекао сам и рекао идем, тражим раскид".
БАШ МЕ БРИГА, ИМАМ ДРЕС РЕАЛА
Уследила је епизода у Олимпији, а онда и искуство у Грчкој са старим знанцима из Партизана.
"Зове ме Дарко Русо, са њим сам радио у Партизану то ми је био једна од лепших периода. Сви сматрају да је Русо ´будала´. Није будала већ има своје принципе и тога се држи. Почињем играчки да се враћам, али Русо даје оставку и долази Мута. У Грчкој имаш два или три организована клуба, Олимпијакос и Панатинаикос, а у то време чини ми се и Арис. Тамо је лудо. Дали су ми прве две плате, а после те завлаче. Ако кажу ´аврио´, то можда и добијеш. Ако ти кажу ´метаврио´, то нема, заборави. Аполон је био само да се вратим у форму".
Обукао је потом дрес истанбулског Бешикташа и статистички гледано одиграо вероватно најбољу сезону у каријери. Ипак, ни завршетак те авантуре није баш био за памћење.
"У Бешикташу смо играли 60 и нешто утакмица. Мислим да сам био МВП те лиге. Једина сам на крају направио глупост, у финалу са Ефесом убише нас и физички и кошаркашки. Били су ту Пркачин, Кучо и Николић, само иду да ме бију. И ту полудим и бацим дрес. То је била ружна ствар, јер је Бешикташ у то време био једини клуб који је на дресу имао турску заставу. Нисам размишљао, није ми била намера, а то сам урадио у бесу."
Могао је после добрих партија у Турској да бира неки евролигашки клуб, звао га је Дејвид Блат тада у Бенетон, али је пресудила финансијски одлична понуда Кијева.
"У Кијеву сам целу сезону био у фајту са тренером Италијаном, тоталним анонимусом. Клуб је био у експанзији. Имао сам четири пет понуда из Евролиге, али је одем у Кијев јер они дају пута седам. И то је опет било фактички гашење".
Али, онда, као и неколико пута пре и после тога у Вардиној каријери долази до нечекиваног обрта.
"У Реалу се повреди Сонсека и зову ме на месец дана. Ја размишљам, ипак је то Реал, идем на месец дана, Кијев неће да ми да исписницу, даће ако потпишем споразумни раскид. Следећа сцена - дан пред почетак првенства седимо у просторијама Реала и Алберто Ерерос, каже жао ми је, ти ћеш сигурно добити те паре из Кијева, али због месец дана може све да ти пропадне. Рекох - дај ми ту оловку и потпишем. Они у неверици, а ја резонујем баш ме брига, имам дрес Реала".
Захваљујући квалитетним партијама у тих месец дана Варда је продужио уговор до краја сезоне, али је после пар месеци покидао лигаменте.
"Када сам се повредио, схватиш где су остали, а где је Реал. Испали су тако господски, од рехабилитације до уговора. Узели смо УЛЕБ куп и првенство, а исплатили ми целокупну премију као да сам играо".
ДЕЛИО САМ ПАКЕТИЋЕ С КАРЛОСОМ И ЕМЕРСОНОМ
А какав би то био боравак у краљевском клубу да се не помене и фудбал.
"И фудбалски тим је био првак те сезоне, стално смо ишли на Сантијаго Бернабеу јер кошаркашка секција тамо има своју ложу. Упознао сам целу екипу, седели смо заједно на божићном ручку. Ишао сам са Робертом Карлосом и Емерсоном да делимо пакетиће у болницу, а Карлос је толико мали да ми је дошао као дете. После је Емерсон збијао занимљиве шале на тај рачун", каже Варда, а ви можете да претпоставите.
Иначе, поред Дарка Руса, Варда је навео Ђоана Плазу као тренера којег изузетно цени, а са њим је сарађивао баш у Реалу.
"Он је Маљковићу био трећи помоћник, ставили су га на функцију док не нађу право решење, а ми у међувремену добијемо све велике тимове. Он је од тренера оставио најлепши утисак. Знам и да је написао две, три књиге."
У Шпанији се Варда задржао још једну сезону у екипи Менорка, а онда је обукао дрес још једног великана - литванског Жалгириса. Али, не лези вражи. Ту је после доброг почетка, дошло до турбуленција у клубу и "грчког сценарија" када је новац у питању, па је нашег саговорника пут одвео у предграђе Москве и Химки који је тад тренирао Серђо Скариолом.
"Сви мисле да је он нешто, вау, али није оставио неки утисак. Тад нас је Ћапин у дресу Локомотиве унередио први меч плеј-офа, дао нам 40 поена. Већ креће фрка, па он пита мене шта да ради. Кажем да га убаци у проблеме са фауловима преко Паласија и Понкрашова на ниском посту, и тако добијемо другу и трећу".
Једна од лепших прича у каријери била је она у Прокому где је играо четвртфинале Евролиге, газда клуба био је један од најбогатијих Пољака, а једино што му је сметало били су хладноћа и удаљеност од Београда. А мало је недостајало да после тога заврши баш у Београду, тачније у Црвеној звезди.
"Договарао сам се Каријем Пешићем и Небојшом Човићем да пређем у Звезду, једина ствар која је могла да спречи је Олимпија, са њима сам дуже преговарао. То сам рекао и овој двојици, али су они били љути јер су мислили да сам испао нечовек. Аи клинци билио јако мали, нисам хтео због фамилије да они долазе у проблем због ових или оних навијача. Жао ми јер нисам имао прилику да радим са Каријем".
УСТАНЕМ УЈУТРУ, А НА НЕБУ НАРАНЏАСТИ ДИМ, ПА ЦРНИ, ЗЕЛЕНИ...
А Варда има и клуб, вероватно једини који би волео да заборави ако је икако могуће - украјински Азовмаш из Маријупоља.
"Покојни Аца Петровић ме зове да питам хоћу ли у Азовмаш кад су кренули проблеми са парама у Олимпији. И онда одем, то ти је најгора ноћна мора која постоји. Тај град је не дај боже. Одвратно, ваљда највећа фабрика метала у СССР, производили вагоне, тенкове. Устанеш ујутро, гледаш небо као дуга, иде наранџасти дим, па црни, бели, па зелени. Није ти добро. Доводи ме Аца и после 10 дана добија отказ и долази тренер који био у Жалгирису кад сам ишао оданде, Гледам Крапикас, надам се да нећеш да ми враћаш за Жалгирис, а у ствари је било то . Никада нисам био срећнији кад сам одлазио из неког клуба".
Ако је Азовмаш био језиво искуство, онда је, према Вардиним речима, одлазак у техерански Махрам био нешто сасвим другачије.
"Рекао сам Мишку, немој само да буде тај Иран, пошто су ме већ звали, не могу тамо да идем. Није прошло 15 дана он ми каже, знам шта си ми рекао, али ти си будала ако не прихватиш. Погледам цифру, уговор само за ту азијску ЛШ на месец дана, играћу за своту који би добио за годину. Техеран је једно од лепших места, нема везе са оним причама, живе људи своје. Не занима их ништа друго. Река аутобомила, гориво багатела, боли их уви за санкције. Јако леп период, у Техерану провео само 10 дана".
ЈОКИЋ СЕ ТЕК ПОЈАВИО, ПРАВИ БУДАЛУ ОД МЕНЕ
После Техерана судбина је Варду опет намерила на Муту Николића у Радничком, али се и та прича опет неславно завршила с обзиром на повреду Ахилове тетиве. Успео је, међутим, још једном да се врати јачи, а поверење му је указао Дејан Милојевић у Меги. А тамо се први пут срео са талентом Николе Јокића.
"Крећу тренинзи, мали Јокић који се тек појавио прави будалу од мене. Рекох Декију не могу, он се смеје и каже биће све ок. Крећу припремне утакмице, дајем по 20 поена лагано, та сезона можда и успешнија од Бешикташа јер сам се вратио а други нису веровали. И чак је требало да будем најбољи центар лиге, али био је ваљда Боби те сезоне..."
А што се тиче "малог" Јокића.
"Ја сам и тад рекао да се дечко игра. Не гледа то као посао, као да играш кликер, забавља се. То га је довело до овде. Сад није ни забава, има рутину да ће сигурно да ће сам уговор показати какав је квалитет. Понекад смо у контакту. Мој клинац тражо - јел можеш да питаш Јокића да ми пошаље дрес. А онда иде питање - а како се ви знате?"
Крај Вардиних егзотичних путовања био је у Либану, где је играо за Библос и Сажес.
"У Библосу је тренер био Ненад Вучинић и звао ме на месец дана. Од првих пет добијемо четири утакмице. Останем до краја године, први пут уђемо у финале и играмо са Ал Ријадијем, да је било поштено суђење, вероватно бисмо били прваци."
ЧОВИЋ ЈЕ ЧАРОБЊАК
Ипак, нешто друго је оставило на њега најјачи утисак у поменутом периоду.
"То је први пут после дужег периода да сам имао страх, Триполи у Сирији на 50 километара оданде. Ту је и Израел, ако уђеш тамо, не можеш назад у Либан. Свуда је рат. Страх да размишљаш хоће ли једне ноћи нешто да се деси. Друге године кад сам био узимају ми пасош, нису ми претходно завршили визу, већ креће фрка, нема га после месец и по дана. Била је параноја".
Срећом, све се завршило у најбољем реду. А то се баш не може рећи за стање у српској клупској кошарци. Варда је рецимо апострофирао случај Радничко из Крагујевца.
"Клуб који је од једне лопте за Евролиге за 365 дана дошао до гашења, не постоји систем. Како може да се угаси нешто ако си био толико стабилан клуб, имао спонзоре, публику, град који је иза тебе. Одједном немаш ни кошаркашки, ни фудбалски ни ватерполо клуб. Нисам учио школу да би држао предавања о неким стварима, али имам довољно у глави и клубова иза себе да знам како јаки клубови функционишу."
И не само то.
"Не може нико да ми објасни да Партизан може да дође у банкрота. Или Звезда која је дошла у банкрот, па ју је Човић, за кога мислим да је чаробњак, за пар година вратио. На који начин то је небитно. Мора да има разлог што се гасе клубови. Не можеш да узимаш играча од 10 динара, а да ти је буџет седам".
А све се, према његовим речима своди на то да се што пре продају талентовани играчи.
ЉУДИ, У ФУДБАЛУ НИСМО НИШТА УРАДИЛИ ОД УРУГВАЈА
Притом, Варда тврди, да фудбал у овој земљи има незаслужено привилегован статус.
"Људи, па ми нисмо у фудбалу урадили ништа од тог Уругваја... Добро, од Италије 1990. године. Срамно је да имаш све те момке и девојке, који су спортом дошли до изражаја и тек кад освоје неку медаљу, држава их се сети. Мајсторе, сети их се стално. Шта да буде продукт ракија, ајвар? Па то су Хрвати већ избацили. Ми чекамо... Сад нам је министар спорта после 100 година неко ко се њиме бавио. Не кажем да не ради за спорт, али је то премало".
Варда тврди и да је то што клубови гледају Јадранску лигу као најважније такмичење један од највећих проблема.
"Срамота да имаш олимпијског вицешампиона, света и Европе, а да ти је лига једна од горих у Европи и да штитиш Јадранску, Немам ништа против, играј ти и Јадранску. Ако ти је напорно, узми још играча. То је наше, немој да дајеш неком другом. То је много себично. Немаш Хемофарм, у Краљеву ништа".
ЗВИЖДУЦИ ЗВЕЗДАША? РАСТАО САМ КАО ХУЛК
Никада наш саговорник није имао длаку на језику, а без обзира на сву импулсивност, током каријере је умео да се носи са бројним провокацијама и прозивкама са трибина. Неколико пута су то радили навијачи Звезде, последњи пут 2014. године у финалу Купа Радивоја Кораћа када је носио дрес Меге.
"То ми одговара, дају ти стимуланс. На већину играча делује тако. Растеш као Хулк. Никад нисам обраћао пажњу. Једино што сам намерно урадио је било у том финалу купа. Отишли на плус 15 у другој, егал на крају полувремена. Креће трећа клинци већ падају, ја свесно идем да ћушнем Рашка да све крене на мене и то је била шок терапија, имали смо напад за победу. Џенкинс је претходно дао пенал после фаула који су судили, а није постојао. Увек поштујем Звезду као што волим Партизан".
А умео је и Варда да комуницира са публиком и на другачији начин као на пример када је спречио вређање Дарија Шарића на националној основи док је овај игра за Цибону.
"Како каже Едо Мајка кад идем у Србију кажу да сам усташа, кад дођем у Хрватску онда сам четник или где су ме већ називали балијом. Ја јесам православне вероисповести, најлепши период мог живота је док сам био у Босни, то дружење ми остало, па одлазак на море у Хрватску".
И навео је још један занимљив лични пример.
"Кад треба да дођем у Менорку, капитен тима је Марио Стојић, онда долази Марино Баждарић који говори да сам националниста, а сад смо, ако не најбољи другари, али не рачунајући кумове, особа коју много волим и увек ћу да гледам као пријатеља. Ја сам Србин, он је Хрват, па шта? Причамо исти језик, Муслиман, Хрват, Албанац... Не гледам то већ какав си човек. Тако ме мајка васпитала. Делима показујеш какав си човек, а не оним што ти пише у личној карти".
СТВАРНО ПОМИСЛИШ - ДА ЛИ СМО МИ У МАТРИКСУ?
У слободно време је Варда прилично активан на Инстаграму.
"Некад давно сам имао Фејсбук. У неким ситуацијама сам јако срећан због паметних телефона, али не можеш да видиш људе који причају сви буље у телефоне. Стварно помислиш да ли смо ми стварно у Матриксу. Отишао сам 2001. године у САД имао Нокију 3310, ниси могао да замислиш интернет".
И своје троје деце се труди да васпитава тако да их научи како није баш све у тим екранима.
"Кад год уђеш у собу видиш да је на телефону, не може у WЦ да оде без ајпеда. Најрадије би узео чекић, али не знам који би ефекат постигао. Телефон ти треба да се јавиш и или одговориш неком, али да си завистан од тога, као зависност од дроге и алкохола. Не можеш то сад ни да промениш, бићеш лош отац".
Инач, једна од оних ствари коју морате да приметите код Варде су тетоваже. А уз то некако иде и музички стил који воли.
"Имам 15-ак тетоважа, све су везане за фамилију, како се које дете родило. Сваки пут сам тако обележавао нешто. Једино је подлактица урађена невезано за њих, Џокер и Леон професионалац. То су два глумца која веома ценим, а има онај још један, црнац из Зелене Миље. Што се осталог тиче, музика ми доста прија и серије, сад сам завршио Викинге. Од музике оно што није пролазно - Металику и њихове баладе, а од домаћих стари рок".
И за крај, уместо закључка, Варда је прилично ефектно подвукао црту.
"Ако би имао шансу да једну реч кажем богу никад не би било дај ми ово или оно него хвала ти за све што си ми пружио. Ја сам побожан и верујем да неко одозго гледа на све нас. Или ако неко каже да је атеиста, онда постоји неки баланс у васиони. Све што нам се дешава је онако како би требало да буде. Од тренутка кад смо се родили до тренутка док не одемо на неко боље место. Тим се водим цео живот."
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар