Најбоља сарадња у посљедњој деценији

Ми­ни­стар омла­ди­не и спор­та Ре­пу­бли­ке Ср­би­је Ва­ња Удо­ви­чић бо­ра­вио је, на по­зив цр­но­гор­ског ко­ле­ге Ни­ко­ле Ја­но­ви­ћа, у зва­нич­ној по­сје­ти Цр­ној Го­ри. Ми­ни­стар Удо­ви­чић је пр­ви ми­ни­стар спор­та Ср­би­је, ко­ји је зва­нич­но по­сје­тио Цр­ну Го­ру од сти­ца­ња ње­не не­за­ви­сно­сти, али и пр­ви стра­ни зва­нич­ник ко­ји је до­шао у зва­нич­ну по­сје­ту но­во­о­сно­ва­ном цр­но­гор­ском Ми­ни­стар­ству спор­та.

Регион 22.10.2017 | 19:03 Го­спо­ди­не Удо­ви­чи­ћу, би­ли сте у зва­нич­ној по­сје­ти Цр­ној Го­ри. Ка­ко оцје­њу­је­те од­но­се дви­је др­жа­ве и ка­ко се Ви лич­но осје­ћа­те у Цр­ној Го­ри?

-Ср­би­ја по­све­ћу­је ве­ли­ку па­жњу раз­во­ју од­но­са с Цр­ном Го­ром и на­ша же­ља је да тај од­нос бу­де што бо­љи. Сви смо са­гла­сни да на­ша са­рад­ња иде уз­ла­зном ли­ни­јом и ако по­гле­да­мо уна­зад си­гу­ран сам да је на нај­ви­шој тач­ки у по­след­њој де­це­ни­ји. Искре­но се на­дам да је мо­ја по­сје­та са­мо до­дат­ни по­зи­тив­ни им­пулс то­ме.

Као што зна­те, играо сам у „Ја­дра­ну“ из Хер­цег Но­вог, ду­го сам играо за ре­пре­зен­та­ци­ју Ср­би­је и Цр­не Го­ре, то ври­је­ме је ду­бо­ко уре­за­но у мо­је сје­ћа­ње и за ње­га ме ве­зу­ју нај­љеп­ше успо­ме­не.

Чи­ње­ни­ца је да у по­след­њих не­ко­ли­ко го­ди­на Ср­би­ја „жа­ње“ ме­да­ље на европ­ским и свјет­ским так­ми­че­њи­ма. Ко је за­слу­жан за „сје­тву“ и да ли сте мо­жда овај успје­шни ре­цепт пре­ни­је­ли Ва­шем ко­ле­ги у ЦГ?

-Уни­вер­зал­ни „ре­цепт“ или пре­чи­це не по­сто­је. Че­сто се и код нас у ме­ди­ји­ма по­ми­њу број­ке, ре­ци­мо за 2016. го­ди­ну 37 осво­је­них ме­да­ља на европ­ским, свјет­ским так­ми­че­њи­ма и Олим­пиј­ским и па­ра­о­лим­пиј­ским игра­ма, што је­сте ап­со­лут­ни ре­корд по бро­ју осво­је­них ме­да­ља у јед­ној го­ди­ни за Ср­би­ју, али ја ми­слим да то ни­је вр­ху­нац на­шег за­јед­нич­ког ра­да и си­сте­ма спор­та. Вје­ру­јем да су још бо­љи ре­зул­та­ти пред на­ма.

Ка­да ка­жем „ми“, ми­слим на си­стем спор­та, Ми­ни­стар­ство омла­ди­не и спор­та и Вла­ду Ре­пу­бли­ке Ср­би­је ко­ја је у по­след­њих пет го­ди­на има­ла са­свим је­дин­ствен и озби­љан при­ступ спор­ту ка­кав, мо­гу да ка­жем без скром­но­сти, ни­је ви­ђен на овим про­сто­ри­ма. Тру­дим се и да лич­но ис­ку­ство про­фе­си­о­нал­ног спор­ти­сте ис­ко­ри­стим и вје­ру­јем да је и оно би­ло дра­го­цје­но у по­ста­вља­њу тог си­сте­ма.

Др­жа­ва си­сте­му спор­та тре­ба да обез­би­је­ди што бо­ље усло­ве за тре­ни­ра­ње и по­сти­за­ње вр­хун­ских ре­зул­та­та, фи­нан­сиј­ски да по­др­жи спорт, али не као не­ка­да на ри­је­чи­ма већ пре­ци­зно и тач­но, дје­ли­ма, а спорт­ски рад­ни­ци и спор­ти­сти да то мак­си­мал­но ис­ко­ри­сте и све то оправ­да­ју сво­јим ре­зул­та­ти­ма. Ин­си­сти­рам да сма­њи­мо на нај­ма­њу мо­гу­ћу мје­ру то­ле­ран­ци­ју на гре­шке, не­про­фе­си­о­на­ли­зам и не­рад.

Осно­ву све­га пред­ста­вља но­ви За­кон о спор­ту на ко­ме смо ра­ди­ли ду­го и пре­да­но, ко­ји је про­шао све­о­бу­хват­ну и озбиљ­ну јав­ну рас­пра­ву, па да­нас сло­бод­но мо­гу ре­ћи да не­ма ни­ко­га из си­сте­ма спор­та од ин­те­гри­те­та ко ни­је уче­ство­вао у ње­го­вом до­но­ше­њу. О ка­квом „те­ме­љу“ спор­та се ра­ди мо­жда го­во­ри и чи­ње­ни­ца да је тај за­кон јед­но­гла­сно из­гла­сан, што зна­чи да је за ње­га гла­са­ла и по­зи­ци­ја и опо­зи­ци­ја.

Ва­ше ми­ни­стар­ство ни­је са­мо спорт. Ко­ји је дио ва­жни­ји у тој син­таг­ми?

-Не­ма мно­го двој­бе око то­га. Оба ре­со­ра су из мно­го раз­ло­га, ре­као бих, под­јед­на­ко ва­жна. У јав­но­сти се уви­јек ви­ше го­во­ри о оном дру­гом ди­је­лу син­таг­ме, о спор­ту, али то не зна­чи да се ма­ње ра­ди или да ма­ње бри­не­мо о про­бле­ми­ма омла­ди­не.

Ја ра­зу­ми­јем по­тре­бу ме­ди­ја да пи­шу и го­во­ре о спор­ту мно­го ви­ше, јер су то те­ме ко­је су за­ни­мљи­ви­је јав­но­сти, али ве­ли­ки дио вре­ме­на по­све­ћу­јем упра­во те­ма­ма ко­је ни­су за­ни­мљи­ве ме­ди­ји­ма или ши­рој јав­но­сти, а ми зна­мо ко­ли­ко су ва­жне за на­шу и бу­дућ­ност на­ше зе­мље.

Сто­ти­не про­је­ка­та је по­др­жа­но од стра­не ми­ни­стар­ства и са­рад­ња са омла­дин­ским ор­га­ни­за­ци­ја­ма, не­вла­ди­ним и ци­је­лим вла­ди­ним сек­то­ром је сва­ко­днев­на. Тру­ди­мо се да са­гле­да­мо сву про­бле­ма­ти­ку тог мо­жда нај­ва­жни­јег ди­је­ла по­пу­ла­ци­је и да ге­не­ри­ше­мо рје­ше­ња.

Ка­да при­ча­мо о омла­ди­ни, мо­рам Вас под­сје­ти­ти да ди­је­ли­мо и за­јед­нич­ке про­бле­ме - мла­ди обра­зо­ва­ни љу­ди на­пу­шта­ју на­ше про­сто­ре! Шта се ту кон­крет­но мо­же ура­ди­ти?

-Ни Ви ни ја ни­смо ро­до­на­чел­ни­ци овог про­бле­ма. Еко­ном­ска не­ста­бил­ност у прет­ход­ним де­це­ни­ја­ма на овим про­сто­ри­ма узе­ла је свој да­нак. Ја имам од­лич­ну са­рад­њу са сво­јим ко­ле­га­ма из ци­је­лог ре­ги­о­на са ко­ји­ма ре­дов­но раз­мје­њу­јем ис­ку­ства и ин­фор­ма­ци­је. Овај про­блем пре­ла­зи гра­ни­це Ва­ше и мо­је др­жа­ве, а сло­бод­но мо­гу да ка­жем да се и не­ма­ли број др­жа­ва бо­ри са истом про­бле­ма­ти­ком.

У окви­ру на­шег ми­ни­стар­ства има­мо ве­ли­ки про­је­кат за­по­шља­ва­ња мла­дих љу­ди, у ко­ји смо укљу­чи­ли де­се­ти­не ве­ли­ких и зна­чај­них ком­па­ни­ја. Ре­зул­та­ти су до­бри и ви­ше сто­ти­на мла­дих љу­ди се за­по­сли­ло. Ов­дје с на­мје­ром ко­ри­стим при­дјев до­бар, јер он од­го­ва­ра за­да­тим ци­ље­ви­ма у про­јек­ту, али не и све­о­бу­хват­ном рје­ша­ва­њу про­бле­ма. Тај про­је­кат има за циљ и скре­та­ње па­жње на овај зна­чај­ни про­блем, ка­ко би се по­кре­ну­ли сви ва­жни су­бјек­ти ко­ји мо­гу до­при­ни­је­ти ње­го­вом рје­ша­ва­њу.

Да­нас има­мо у окви­ру Вла­де Ре­пу­бли­ке Ср­би­је де­се­ти­не слич­них про­је­ка­та, од ства­ра­ња на­уч­но-тех­но­ло­шких пар­ко­ва, ИТ цен­та­ра, па до по­себ­них сти­му­ла­ци­ја и по­др­шке мла­дим пред­у­зет­ни­ци­ма.

По­ме­ну­ли сте и За­кон о спор­ту, ка­ко при­мје­на тог за­ко­на из­гле­да са дис­тан­це од го­ди­ну и ви­ше да­на?

-Им­пле­мен­та­ци­ја сва­ког за­ко­на, јед­на­ко је ва­жна и те­шка као и по­сту­пак ње­го­вог до­но­ше­ња. Мно­ге сјај­не ства­ри угра­ђе­не су у тај за­кон. Де­це­ни­је на­шег ис­ку­ства, али и ис­ку­ства зе­ма­ља у Евро­пи пре­то­че­не су у чла­но­ве тог за­ко­на.

Од уво­ђе­ња бес­плат­них ље­кар­ских пре­гле­да, огра­ни­че­ња ви­си­не чла­на­ри­на, ре­гу­ли­са­ња уго­во­ра у спор­ту, де­по­ли­ти­за­ци­је спор­та, па до школ­ског и уни­вер­зи­тет­ског спор­та и ре­кре­а­ци­је као ба­зе здра­вља на­ци­је и уре­ђе­ња фи­нан­си­ра­ња клу­бо­ва од стра­не ло­кал­них упра­ва и фи­нан­си­ра­ња са­ве­за и так­ми­ча­ра, све је ту.

На­рав­но, има­ли смо мно­го от­по­ра од оних ко­ји су го­ди­на­ма про­на­ла­зи­ли свој ин­те­рес у не­ре­гу­ли­са­ном си­сте­му спор­та. С истим жа­ром и сна­гом ко­ју смо ис­по­љи­ли при­ли­ком из­ра­де за­ко­на, окре­ну­ли смо се ње­го­вој при­мје­ни и пра­ти­мо је на днев­ној осно­ви. Да ли сам за­до­во­љан? Да, али уви­јек сма­трам да мо­же и бо­ље! Та­ко­ђе, пра­ви ре­зул­та­ти тог за­ко­на ви­дје­ће се и кроз при­мје­ну тог за­ко­на у вре­ме­ну ко­је је пред на­ма.
Сла­ви­ша Па­вло­вић

Не при­ста­јем на ма­ње од по­бје­де

Пра­во из ба­зе­на сте, 2013. го­ди­не, сје­ли у ми­ни­стар­ску фо­те­љу? Је­сте ли се осје­ћа­ли „као ри­ба на су­вом“?

-Сти­ца­јем објек­тив­них окол­но­сти, ја ни­сам имао пра­во на пе­ри­од тран­зи­ци­је у свом жи­во­ту, али ми је ука­за­но огром­но по­вје­ре­ње, да­та ве­ли­ка по­др­шка, а ти­ме је и мо­ја од­го­вор­ност од пр­вог да­на та­ква. Са истом енер­ги­јом и при­сту­пом да ни­шта ма­ње од по­бје­де ни­је ре­зул­тат на ко­ји при­ста­јем, ушао сам у овај по­сао и та­ко га и да­нас ра­дим.

Са­ма чи­ње­ни­ца да срп­ском спор­ту иде све бо­ље и бо­ље из го­ди­не у го­ди­ну, по­твр­ђу­је ми да сам на пра­вом пу­ту. На­рав­но, да без огром­не по­др­шке свих ко­ле­га из Вла­де и пред­сјед­ни­ка др­жа­ве то не би би­ло мо­гу­ће. Је­дан од по­ка­за­те­ља ра­да на “се­ма­фо­ру” је 129 ме­да­ља на европ­ским, свјет­ским и Олим­пиј­ским и па­ра­о­лим­пиј­ским так­ми­че­њи­ма за пе­ри­од од по­след­ње че­ти­ри го­ди­не, у од­но­су на осво­је­них 117 ме­да­ља у пе­ри­о­ду од 14 го­ди­на (2000-2013.).

Ни­ко­ла и ја смо при­ја­те­љи

Ни­ко­ла Ја­но­вић је Ваш не­ка­да­шњи са­и­грач, а за­тим и љу­ти ри­вал у ба­зе­ну. Ка­кви су ва­ши од­но­си да­нас?

-Ни­ко­ла и ја се по­зна­је­мо за­и­ста ду­го. Ако би од ме­не тра­жи­ли да опи­шем наш од­нос у јед­ној ри­је­чи, он­да би мој од­го­вор био - при­ја­тељ. Ни­ко­ла је ве­о­ма хра­бар и пре­дан мла­ди чо­вјек.

Та­кав је био као играч, а ви­дим да су то осо­би­не ко­је га кра­се и да­нас. Од­луч­ност са ко­јом се ми­ни­стар Ја­но­вић упу­шта у рје­ша­ва­ње про­бле­ма и при­сту­па ра­ду са­мо ми по­твр­ђу­је оно што сам о ње­му и знао.

Извор: Дан н-лине