Доба када се догодила поплава

Мај мјесец.  Неки дан иза Ђурђевдана просте, доста чудне и непредвидиве 2014. године.  То је вријеме када свака кап кише вриједи више од дуката, јер класају жита и бујају окопавине. . .

Република Српска 08.05.2017 | 22:30
Доба када се догодила поплава
А кише нема, па нема.

Цвиле усјеви због суше. Врелина. Чини се да ни додоле не би могле измамити дажд.

А онда изненада, као да су услишене људске молбе - паде киша. Плаха. Прољетњица. Она са златним капима. Накваси, како пјесма каже: ливаде, и поточић, и травицу. Потекоше умилни мајски дани.

И све би било добро да је киша прољетница стала на вријеме. Да је само просула своје злато по пољима. Али тако овога пута не би.
Киша је падала дан први, па дан други, па трећи... Капи јој постадоше оловне. Отежаше и потамнише, па се још на небу слише у млазеве. Потекоше. Запријетише. Лију немилице. На земљи у бујице.

Удариле воде с неба и са земље. Онда и из земље, па с брда и са ријека.



И би потоп. Велики. Невиђени. Опасан.

Кренуше мутне воде с брда и гора. Незаустављиво. Кидишу. Узјогуниле се, повилениле. Кренуле у села и градове: кроз врата и прозоре, преко тавана и спратова, преко кревета и столова, кроз грање дрвећа, преко поља и долова – и сјурише се у равнице равне.
Побунила се природа.

Подивљала. Неумољива. Не прашта. Руши и дроби. Кидају се и брда. Отвара се земља као да је дошао судњи час. Цијепа се. Гута и носи куће. Прти све са собом. Потмуло у дубинама шкрипе стијене. Чини се да се то јавља онај други, подземни, онострани свијет.
Кренула и клизишта. Хиљаде се. Пуцају темељи кућа. Нестају огњишта. Дошло задње вријеме.

А воде и даље бујају. Ријеке набрекле. Све до једне.

Дрина дошла од бријега до бријега, али не „од суза зворничкијех цура“, како каже стара пјесма, него од силе и бијеса, од моћи и надмоћи разгоропађене природе.

Зеленика узвриштала. Помаила се. Тијесно јој у кориту, па у равници ударила онуда куда је вијековима текла. Шиба кроз водојаже, јаруге, кроз усјеке, стараче, долине и канале.

Незаустављиво.

За њом кренуше и Јања и Дашница, па онда све три заједно право у Бијељину. У центар. Кроз град. Матица јури улицама.

Вода улази у станове, у куће, у подруме... У селима и у штале и оборе. Кида плодну земљу. Руши путеве.

Тако нешто ријетко се виђа. Бар не у два-три људска живота. Можда и дуже.

Али се све то, ипак, догађа у мају. И то одмах иза Ђурђевдана.

Чак грђе и опасније нето прије само четири године. Оне чудне 2010. године када је равница плакала.



Шиба Дрина пространом равнином равном ка свом увиру. Незаустављиво. И ништа не опрашта. Никоме и ничему. Надјачала је све уставе и бране, насипе и путеве... Кидише. Топи села – све од Јање до Раче.

А онда поплаве и у Добоју и Шамцу. Катастрофалне. Тамо кренула Босна. Куља вода дубока два, три, пет, па чак и десет метара. Ни она не опрашта. Све око ње личи на смак свијета.

Сва та помама надоји Посавину, па се сјури у Саву – у пренабреклу, у трому и велику. У мутну и опаку.

А Сава се успиње уз насипе. Пјени и притишће. Кидише. Пријети. Злокобно.

Тако нешто с водама у семберској равници и није нешто ново. Тако бива од када је овдје људи. Одувјек. И стално се са њом бије битка. Борба непрестана. Права туча човјека и расрђене природе.

Поучени поплавама прије четири године, када је једва заустављена вода на Тополовцу, Семберци почеше оправдано страховати да негдје не попусти насип. Да се сва та сила не сјури на њих. Да их не подави и потамани.

А да пукне насип поред ријеке Саве, некако је исто као да се човјеку сам од себе одвеже пупак. Тако нешто ријетко бива. Или никако. До сада није упамћено да се некоме одријешио пупак. За то не зна наша генерација.

И догоди се то чудо. Сава провали насип у Батковићу. Јурну бијесна вода у равницу. Носи и дроби. Ваља и топи.
Руши и дави. Бујица дубока два, три, четири метра. Понегдје и више. Поплавила пландишта и испашишта. Запљуснула њиве, повртњаке, шуме... Јурну и у куће. До кољена, до паса, до рамена, изнад главе.

И баш настаде судњи дан. Сличан смаку свијета. Водурина равници ишчупа срце. Али не и душу. Да је све то што се у суботу 17. и у недјељу 18. маја просте 2014. године случајно само била ноћна мора, и од ње би се некако спасли. Бар би се пробудили. Додуше, ознојени и задихани као што бивају послије сваког тешког сна.

Али не би тако. То није био сан – већ опора јава.

Истинска. Стварна стварност. Опасна и невиђена. Наста потоп.

Из јаве, из стварности, никад није било буђења. Нити се може побјећи од ње. Она је као сјенка. Усудна и прати. Нигдје не мрда.
Равница хранитељица, заштитница и милосница постаде сиње море. Превелико, предубоко, замућено, опасно...

Све поплављено. Зажмурило. Свијет се спасава. Драми се драма. Природа надмоћнија. Водурина не одустаје. Дави и гуши. Топи и напаја. Доји и руши. Чупа и носи. Нестају имања у часу. Стока се дави. Незапамћено. Невиђено. У ствари – никад тако нешто није ни било.

У цијелој тој патњи Дрина се некамо искраде и сакри, али док не побјеже – споји се са водом Саве. Ули се у њу на мјесту гдје јој није мјесто за увир – усред равнине равне.Горопадна Сава не мрда. Њој се, изгледа, не иде из Семберије, па још више притискала.
И оглувила је.



Не мари на вапаје и плач, на молбе и молитве. Немилосрдна водурина. Гадна да гаднија не може бити. Прљава да прљавија не може бити. А онда, након што је помислила да је све подавила, наједном стаде. Устукну. Крену даље ка Шапцу и Обреновцу, рушећи све пред собом. Иза ње у Семберији оста пустош.

Све једне једине боје – боје расквашене земље. Боје глиба и глади. Оста угинула стока, уништене куће, загађена изворишта, осушено воће...

Мјесец дана касније у Батковићу је почела обнова пробушеног насипа. Мук. Пустош. Ни птица да запјева.

Напаћени равничари враћају се поплављеним, угашеним, каљавим, хладним, умртвљеним огњиштима. Живот се полако буди. Споро. Преспоро. Потребне су године да све буде како је некад било. Ако се тако нешто икада и успије постићи. Села страдалници поред ријеке Саве – Клис, Батковић, Остојићево, Бродац, Јелаз, Велино Село, Рача, Балатун.

Када се буде, свима у њима чини се да су на некој другој планети. На некој далекој, изгубљеној – на безименој. И овај највећи, најгрђи, најопаснији, најјачи и до сада незапамћен поводањ – помама природе – постаће међник у памћењу ових људи.

Памтиће се када су то иза Ђурђевдана 2014. године у равници равној лиле оловне, тешке, претешке кише. Када је ударала вода с неба, са земље, из земље и преко земље. Када је пукао насип поред ријеке Саве, а Семберији било срце ишчупано.

Памтиће се и када су се наједном иза поводња посушили сви јорговани. Тако то бива у равници семберској када се побуни природа и када се, далеко од својих корита, од бијеса и силине, састану воде њених двију ријека – троме Саве и неукротиве Дрине Зеленике.

А то је све било с краја прољећа чудне 2014. године, а у њеном мјесецу мају, а у његовом осамнаестом дану.

Било – не поновило се.

Аутор: Тихомир Несторовић

БН телевизија

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

Ккккк

09.05.2017 05:04

У мене се догађало у историји кад нису били изграђени одбрамбени насипи крај Саве да редовно Сава плави село. Али 2014. кад већ постоје савски насипи догодило се да је притока Босна некуда около поплавила село што се није никада раније догодило. Набујала Сава једноставно није могла примити набујалу Босну. У мене је у дворишту и зградама водостај био 1,5 м а у кући изнад темеља пола метра. Јесу прије тога агрометеорози на радију говоприли како ће од прољетних киша и умјерене температуре 2014.година бити родна и била би да поплава није испрљала и подавила усјеве. У мене није поврће не знам колико велико али комисија за поплаве је процијенила да је штета на поврћу била 2000 КМ па сам добио 23% од тога =460 КМ.

ОДГОВОРИТЕ