Корупцију лијечи мобингом

Жељко Вуковић, радник Универзитетске болнице Фоча, прије неколико година пријавио је корупцију у овој установи, али умјесто да је спријечи, постао је жртва мобинга. На послу константно доживљава пријетње, увреде, притиске и уцјене које су кулминирале пребачајем на друго радно мјесто и приписивањем здравствене дијагнозе коју нема. Прошлог мјесеца тужио је директора ове болнице Вељка Марића и нада се правди, мада му нанесену штету више нико не може надокнадити.

Република Српска 01.03.2017 | 11:34 Због свега наведеног, Жељко је одлучио да своју причу подијели са јавношћу. На састанак са нама донио је туце папира – сваки од њих је по један доказ о малтретирању на радном мјесту кроз које пролази већ годинама.

Све је, каже, почело у децембру 2013. године, када је директор Вељко Марић поставио Валентину Бурило за главног лаборанта на одјељењу Микробиологије, на коме је Жељко тада био запослен. Будући да она има средњу стручну спрему, а да је Жељко у то вријеме имао звање дипломираног медицинара здравствене његе, пријавио је случај инспекцији рада. Мјесец дана касније, инспекција је установила неправилности у постављању Валентине Бурило на ово мјесто. Четири дана након доласка инспектора, Марић је сазвао састанак службе Микробиологије на коме је Жељку отворено пријетио пред колегама.

– Рекао ми је да могу бити и академик САНУ-а, али да никад нећу добити ово радно мјесто док је он на власти. Рекао ми је да, ако ми се то не свиђа, узмем радну књижицу, па да ме главни техничар испрати преко капије. Прозивао ме је да сам на леру (да не зна шта ће са мном) и да се запитам да ли ћу ја моћи радити посао лабораторијског техничара икако, и запријетио да ће ми дати отказ, али не на папиру, већ да ће ми га дати урамљеног као слику, за успомену и дуго сјећање – присјећа се Жељко.



Од тада је, додаје, скоро свакодневно изложен мобингу од стране директора Вељка Марића на све могуће начине.

– Тјерао ме је да пишем изјаве за све што урадим на послу. Прије двије године, покренуо је пет тачака теже повреде радне обавезе против мене, од којих је једна била да сам давио колегу на радном мјесту и то у вријеме када сам био на боловању и уопште нисам био у Фочи. За једну од тих тачака тада ме је казнио јавном опоменом у трајању од шест мјесеци без иједног доказа – наводи Жељко.

Но, казнама ту није био крај.

– Једном ме је казнио да сам погрешно издао налаз, а дисциплински поступак против мене покренуо је док сам био на боловању. Послао ми је папире неколико дана прије засједања дисциплинске комисије, што ми је отежало да нађем браниоца. Управни одбор Болнице одбио је моју жалбу и закључио да сам ја крив. Рекли су да правду тражим на суду – прича Жељко за наш магазин.

А крај није био ни малтретирањима. Жељко каже да му директор није одобрио боловање након операције прста, већ га је приморавао да ради иако је на послу непрестано у додиру са потенцијално инфективним материјалом. Осим тога, тврди, Марић га је приморавао да обавља послове који нису у његовој надлежности.

– Када је начелница Микробиологије отишла на боловање, Марић је докторици која је остала, Ружици Лукић, дао субспецијализацију и оставио службу без љекара. Пошто сам ја радио на важним анализама дијагностике болести крви, он је мене тјерао да издајем налазе, па сам се обраћао њему и Синдикату здравства Болнице Фоча да то није мој посао. Директор ме је тада уцијенио да морам издавати налаз или ћу добити отказ, али није хтио да ми да писмену наредбу. Онда сам ја издавао налазе, али уз напомену да их је радио лабораторијски техничар без присуства љекара микробиолога. Он ми је касније по колегама слао те налазе да избришем напомену, али ја нисам хтио – прича Жељко.

Осим тога, каже, колеге лабораторијске техничаре и њега Марић је приморавао и да раде приправност у вријеме када је Микробиологија била без љекара.

У фебруару 2015. године, нама је радно вријеме било од 7 до 15 часова, али нас је директор слао кући у 12, да бисмо били приправни до 7 ујутру сљедећег дана. Међутим, плаћао нас је као да радимо од 7 до 15 часова, а приправност је плаћана шефици Ружици Лукић која је тада била на субспецијализацији. Улагао сам приговоре на приправност, али он није реаговао – каже Жељко.
Након тога, притисци су постали још јачи. Према Жељковим ријечима, Марић је почео да му пријети отказом путем телефона, а по повратку са субспецијализације у пријетњама му се придружила и Ружица Лукић.

– Докторица Лукић је почела да ме малтретира и да ми пријети вишеградском мафијом и својим ђевером Миланом Лукићем који мог оца и мене прати из Хашког трибунала, а све то пред свједоцима. И Марићеве и њене пријетње сам забиљежио у изјави коју сам предао на протокол, али никад нисам добио повратну информацију. Иначе, др Лукић се удружила са Марићем, а ја јој сметам зато што је споменута главна лаборанткиња Валентина Бурило њена кума – наводи Жељко.

Пребачај на друго радно мјесто и дописивање дијагнозе

Мјесец дана послије наведених пријетњи, Жељко је отворио боловање. Разлог – стрес због мобинга. Но, већ сутрадан сачекало га је ново изненађење.

– На кућну адресу стигло ми је рјешење о премјештају у Службу за ургентну медицину, на мјесто медицинског техничара. То је противзаконито из два разлога: као прво, зато што ме је премјестио док сам на боловању, а као друго, зато што то радно мјесто не одговара мојој стручној спреми, нити искуству – прича Жељко.

Његово боловање трајало је од 1. децембра 2015. до 1. августа 2016. године. Психијатар је установио да је стрес на раду код Жељка резултовао менталном и психичком исцрпљеношћу, а све због неетичног поступања послодавца према њему. Након боловања, додатни ударац у серији притисака задала му је љекарска комисија Фонда здравственог осигурања (ФЗО) Фоча.

– Та комисија ми је прописала да кренем на посао, па сам, три дана прије повратка на посао, отишао у ФЗО по папире. Међутим, они су мени, поред дијагнозе стреса, дописали дијагнозу ‘Ф78.1 ретардио менталис алиа’ (друга душевна заосталост – значајан поремећај понашања који захтјева пажњу и третман). Вјероватно су намјеравали да ме пензионишу са том дијагнозом, да се више никад не вратим на посао, али ја ту дијагнозу немам. Фонд је пристрасан зато што је његова директорица Драженка Ђурић у исто вријеме предсједница Управног одбора Болнице Фоча – прича Жељко огорчено.

Поставља се питање како је комисија ФЗО-а уопште поставила дијагнозу када то нису њене ингеренције. Али то није једино над чиме у овом случају стоји знак питања.

Од децембра до августа трећи члан Комисије Љубо Вељовић није био присутан на комисији, али је редовно потписивао све, укључујући и моју дијагнозу. Занимљиво је да је неколико дана након тог потписа директор Вељко Марић примио његовог сина Драгана Вељовића на мјесто медицинског техничара на хирургији у Болници Фоча – наводи Жељко.

Због дописане дијагнозе и неприсуства Љуба Вељовића сједницама Комисије, Жељко је упутио писмени приговор директорици фочанског ФЗО-а Драженки Ђурић. У њеном одговору стајало је да је Комисија радила у складу са важећим правилником, те да није учинила никакав пропуст, нити повреду Жељкових права. О Вељовићу ни ријечи.

Премјештај уцјеном и чистачица-лабораторијски техничар

Када се Жељко вратио на посао, 1. августа прошле године, добио је на потпис анекс уговора о раду да је пребачен на мјесто медицинског техничара у Служби за ургентну медицину и болнички пријем. Негирали су да су му рјешење о пребачају послали још док је био на боловању и понудили му ново рјешење. Као разлог за пребачај навели су систематизацију радних мјеста ради боље организације посла. Нови уговор је морао да потпише, јер су му, каже, рекли да у супротном остаје без посла.

Међутим, врло брзо се показало да систематизација нема везе са Жељковим пребацивањем на друго одјељење. На његово мјесто у служби Микробиологије, исти дан кад је он пребачен на друго одјељење, као волонтер дошла је Ивана Михајловић која је до тада у Болници Фоча радила као – чистачица.

– Ивана је у Болници радила као чистачица фирме ‘СМ 99’ из Котор Вароши, прала је суђе и рибала ходнике у лабораторији. Онда је уз тај посао почела приправнички стаж као лабораторијски техничар, па је у радила лаобраторијске налазе у плавој кецељи чистачице, а све вријеме плату је примала у својој фирми. Чак ме је вријеђала пред начелницом и осталим колегама да сам лопов, птица шврака, грабљивица, па сам и тада потражио заштиту од директора, али није реаговао, наравно, јер је она под његовом заштитом – каже Жељко.

Но, ништа није случајно. Жељко тврди да је Ивана Михајловић примљена на његово мјесто страначком линијом, у исто вријеме када је запослен син Љуба Вељовића. Наиме, Вељко Марић је предсједник фочанског СНСД-а и народни посланик ове партије у Народној скупштини Српске. Његов лични возач у Болници Фоча је Вукан Михаловић, иначе свекар Иване Михајловић.

Свима је познато да Марић троши болничка средства у личне сврхе тако што га Вукан Михајловић вози службеним колима Болнице и за потребе политичког ангажмана – истиче Жељко.

Да је Жељко противзаконито премјештен на друго радно мјесто утврдила је и инспекција рада, али директор Марић није спровео њену одлуку. И не само то. Жељко тренутно ради сваког дана од 7 до 14 часова, али му се у радне сате пише тек сваки други дан, а некада га, каже, тјерају да ради смјену од 14 до 21 час иако она у правилнику установе не постоји.

„Ово није мобинг, већ страшни терор на радном мјесту“

Тражећи помоћ, Жељко се обраћао и Удружењу „Стоп мобинг“ из Требиња. Аница Рамић, испред овог Удружења, за „Моју Херцеговину“ је потврдила да је упозната са Жељковим случајем, називајући овакво поступање менаџмента Болнице Фоча према њему „класичним мобингом који иде до мјере иживљавања“.

– Ово није мобинг, већ страшни терор на радном мјесту који оставља страшне посљедице на човјека. Иако као трећа страна ми можемо да покренемо судски поступак, упутили смо га да се обрати Омбудсмену, јер је њему у интересу да се то заврши на нивоу менаџмента и њега лично, пошто се судски спор не би завршио за најмање четири године. А чак и да дође до судског спора, то би вјероватно било у корист послодавца, јер је политика, нажалост, данас свугдје уплетена – истиче Рамић.

Велики проблем код жртава мобинга је, додаје она, то што је околина та која не смије да реагује, која ћути и боји се за себе, па нико неће да помогне жртви.

– Послодавац и спроводи мобинг да би на једном примјеру показао да се нико не смије усудити да пријави корупцију, јер би прошао још горе. Зато звиждача нема више, људи се боје да не остану без посла. Вјерујем да доста њих око Жељка зна праву истину, али да не смију да реагују – сматра Рамић.

И Омбудсмен остао без одговора Болнице Фоча

Жељко је послушао савјет „Стоп мобинга“ и жалио се институцији Омбудсмена за људска права БиХ. У својој жалби, он је на 200 страна детаљно описао малтретирања која годинама доживљава на радном мјесту. Омбудсмени су реаговали на Жељкову жалбу, али на њихову препоруку у Болници Фоча није реаговао нико.

– Дана 30.08.2016. године упућена Препорука Универзитетској болници Фоча да поништи Рјешење о премјештају од 01.12.2015. године и подносиоца жалбе врати на радно мјесто лабораторијског техничара у Одсјеку за медицинску микробиологију. Препоручено јој је и да предузме неопходне мјере на превенцији и елиминацији мобинга путем успостављања интерних процедура или механизама који би били доступни радницима, а у складу са позитивним прописима и налазима из препоруке, те да у року од 30 дана, рачунајући од дана пријема, обавијести Омбудсмене Босне и Херцеговине о поступцима и роковима за предузимање мјера на реализацији препоруке – навео је за „Моју Херцеговину“ помоћник Омбудсмена Предраг Раосављевић.

Међутим, Омбудсменима у предвиђеном року није достављен одговор на препоруку, па су, у складу са Законом о омбудсмену за људска права Босне и Херцеговине, 25. новембра прошле године упутили ургенцију Управном одбору Болнице да предузме мјере на провођењу препоруке и да информације о томе достави у новом року од 20 дана. Истом ургенцијом, одговорни јавни орган је поучен да непровођење препоруке омбудсмена представља облик несарадње и директно кршење чланова 30. и 31. Закона о омбудсману за људска права Босне и Херцеговине, те упозорен да ће у случају да након ургенције не дође до провођења препоруке Омбудсмена, о томе ће бити обавијештена Народна скупштина Републике Српске и Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине, уз навођење имена службеника који су заузели такав став. Но, реакције поново није било.

– До данашњег датума није достављен одговор било на препоруку, било на ургенцију Омбудсмена Босне и Херцеговине, те ће овај случај несарадње бити уврштен у Годишњи извјештај о резултатима активности Омбудсмена за људска права Босне и Херцеговине за 2017. годину – навео је Раосављевић за наш магазин.

Упорно до правде

Због свега наведеног, не чуди што ни „Моја Херцеговина“ није успјела да добије одговоре од Вељка Марића. Позивали смо га на интервју више пута, али није био заинтересован.

Будући да Жељкови покушаји да ријеши проблеме унутар Болнице Фоча нису уродили плодом, прошлог мјесеца поднио је тужбу против Вељка Марића због премјештаја на друго радно мјесто. Нада се правди, али му нанесену штету, каже, нико више не може надокнадити. Но, има разлог због којег не одустаје.

– Нећу одустати док црно на бијело не добијем да ништа нисам крив. Хоћу да то чују сви. Хоћу да буде правда – закључио је Жељко за наш магазин.

У међувремену, Жељко није одустао ни од личне надоградње, јер воли свој посао изнад свега. Стекао је звање мастера здравствених наука и већ седам година учествује у бројним пројектима УНДП-а који су у вези са облашћу здравства.

*Текст је произведен у оквиру медијског поол-а Мреже АЦЦОУНТ (Антикорупцијска мрежа организација цивилног друштва)