Анализа: Арсен(ал)ово наборано лице...
Како пас личи на газду, а војска на војсковођу, тако и Арсенал личи на уморног и несигурног "Професора". У Лондону се већ неко време не смењују јесен, зима, пролеће и лето, већ еуфорија, приземљење, бес и утеха.
Фудбал 17.02.2017 | 23:30
Утолико што су директно одлучивали о титулама.
Ривалитет који је владао између сера Алекса Фергусона и, испоставиће се касније, његовог архи-непријатеља Арсена Венгера, избијао је из ТВ екрана, а шта тек рећи за дуеле које су водили Рој Кин и Патрик Вијера, али и остали играчи два тима који су имали много сличности - играли су брзо, једноставно, али и оштро, грубо, без намере да се повуку ни пред ким.
То је нарочито важило за Венгеров тим, иако вижљасти Француз префињених манира, меког гласа и смешног нагласка, са у то време професорским наочарима и фризуром својственом вајару из Фиренце, никако није одавао утисак некога ко је дошао у Лондон да заговара ломљење ногу и хватање за гушу.
Но, другог начина није било, колико због онога што је наследио на "Хајберију", толико и због тада и даље израженог енглеског стила игре у Премијер лиги и, надасве, темпераменту Фергусоновог чудовишта.
Венгер је био решен да стане на пут увелико успостављеној доминацији "ђавола" са "Олд трафорда", а да би у томе и успео, поставе које је сваког викенда изводио на терен нису морале само да победе више ривала, изгубе мање бодова, постигну више голова, већ и направе више фаулова, добију већи број жутих, па и црвених картона од највећег ривала.
Таква су била правила игре и "Професор" их је научио, а онда почео и да предаје.
Арсеналови играчи пет пута искључени су у првој сезони у којој је Венгер тријумфовао у Премијер лиги, мада и без тога није било пријатно на једном месту видети фаце попут Дејвида Симена, Тонија Адамса, Патрика Вијеире, Стива Боулда, Иана Рајта, Дејвида Плата, Николе Анелке, Марттина Киона, Најџела Винтербурна, Лија Диксона, па и Дениса Беркгампа, чији посао није био да "бије", али је то итекако умео…
Још неискусан, полетан и искрен, стављајући се помало на страну Јунајтеда, колега Стојановић је радећи један од тих дербија чак за фудбалере Арсенала употребио израз "стварни кварнићи", и то ако ме сећање не вара након снажног судара Рајта и Питера Шмајхела у борби за једну "ничију" лопту.
Двадесет година касније, а 13 од када је освојио последњу, трећу титулу првака Енглеске, поред тога што му је коса оседела, контактна сочива заменила рам на лицу, а супер-модерни "Емирејтс" одменио малу канцеларију на месту на којем су сада скупи станови…
(због овога и толики увод)
..."Професор" Венгер апсолутно више не личи на себе из периода када се по играма његових тимова мерио квалитет фудбала у Европи, из времена када је било довољно да устане са свог места, приђе аут линији и натера судију да промени критеријум, противника да се повуче три метра уназад, а свог играча да остави на терену и оно што му није остало у ногама и грудима.
Арсен Венгер, судећи према сликама са тренинга, снимцима са конференција за штампу, тону у његовом гласу, а нарочито говору тела током самих утакмица, не одаје утисак човека који је сигуран у себе, оно што жели и, нарочито, оно како жели нешто да постигне.
Године и године резултата који су и даље непојмљиви за највећи број људи који се баве и који ће се бавити фудбалом, али далеко испод онога што је сам, радећи 21 сезону у Арсеналу, поставио као стандард, учиниле су да изборано лице 67-годишње легенде светског фудбала јасно одаје недостатак самопоуздања и сумњу у сопствене могућности, без обзира на то што Арсен истину никада и никоме неће признати.
Колико су "непобедиви" из сезоне 2003/04 били његов лични одраз у огледалу, сви до једног представљали "венгеровце" на терену, баш као што се и он носио као мудри војсковођа иза којег стоји спремна чета војника, толико је и актуелна генерација фудбалера Арсенала само бледа сенка фудбалског ветерана, који не примећује патину на најсјајнијем ордењу са зида канцеларије и који, а то није само његов страх, већ страх милиона наших очева и дедова, обија да призна да више није јак као пре и да је то неминовност…
Огорчен на то што га новинари сваке недеље подсећају да ће утакмицу са временом неминовно изгубити, а све је већи број оних који су му пораз увелико приписали, Венгер својим изјавама и јавним наступима, али и погледима, гримасама, мимиком, тоном у гласу... формира слику о себи као човеку који се инати да докаже да је прерано и неправедно отписан, а резултати тима у који је много уложено од завршетка отплате кредита за "Емирејтс" заправо говоре о томе да "Професор" вуче цео клуб са собом у константан сукоб са свима који сматрају да је можда, ипак и упркос свему, време да проба неко други.
Све то ствара огроман притисак на свакога ко има било какве везе са Арсеналом и, у ретким случајевима када јавност окрене главу због бламоидних пораза Клоповог Ливерпула у некој фудбалској провинцији, мучних Мурињових ратова са имагинарним непријатељима или турболентних Гвардиолиног слетања на енглеске травњаке, Венеров састав "испресавија" неке недужне несрећнике који су се нашли на правом месту у право време - из Арсеналове перспективе – међутим…
...када дође дан да Арсенал одигра утакмицу која "ломи" сезону, исход је мање-више познат већ годинама уназад. Унапред је познат.
Минхенских 5:1 само је последњи у низу таквих примера.
Бајерн је с пола снаге декласирао тим састављен од 11 Венгера, играча који не само да нису веровали да могу, већ који апсолутно ништа нису урадили када се испоставило да не могу…
Исти ти играчи "пишали су крв" наступајући за друге клубове, што је између осталог био и разлог што су доведени у северни Лондон, у део града у којем је само пет тимова победило у три шампионске сезоне збирно (1997/98, 2001/02, 2004/04), а где данас по бодове долазе и тимови који касније не успевају да изборе Лигу шампиона, а некад ни опстанак.
Док наступа за Арсенал у последњих неколико недеља, рецимо, Месут Озил "носи" исти израз лица као и његов шеф. И то је неминовно.
Као што пас личи на свог газду, као што се војска бори онолико срчано колико и краљ, као што су први дечији идоли тата и мама, тако и један фудбалски тим игра, размишља и реагује као и тренер екипе (види под: Атлетико Мадрид).
Овај Арсенал нема на кога другог да личи него на Арсена, у чијем лику је тренутно немогуће пронаћи цртицу оптимизма, без обзира на то што ће нам његове усне саопштити да је будућност клуба и тима блистава чим и ове сезоне буде изборио пласман међу четири најбоља тима на крају сезоне, а хоће.
Међутим, уколико не желе да им се и наредне сезоне уместо јесени, зиме, пролећа и лета смењују еуфорија, приземљење, бес и утеха, власници једног од најпопуларнијих клубова света морали би да размисле да ли је последњи тренутак да, уместо једног од највећих тренера свих времена, у свлачионицу уђе неко драстично мање успешан и познат, али бар за промену насмејан…
Уосталом, мало ко је и знао за "Професора" 1996. године.
Новца има, играча и резултата нигде!
Како се у Енглеској тренер не назива случајно менаџер, већ је разлог томе што он сам одлучује о кадровским питањима и бира играче, тако је и највећа одговорност на актуелном списку фудбалера Арсенала на - Венгеру. Свима је јасно да Оспина није Симан, Кошелни није Кемпбел, Кокелан није Вијеира, Жиру није Анри, па ни Озил није Бергкамп... А, клуб има новца и из године у годину се налази међу 5-6 најбогатијих на свету.
Венгерови трофеји у Арсеналу:
Премијер лига: 1997/98, 2001/02, 2003/04
ФА куп: 1997/98, 2001/02, 2002/03, 2004/05, 2013/14, 2014/15
Комјунити шилд: 1998, 1999, 2002, 2004, 2014, 2015
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар