Прича: Да сам данас умро, умро бих срећан...

Пре само пет дана Шапекоенсе је славио највећи успех у историји клуба и спремао се за “најважнији пут у животу“... Нису ни свесни били колико су у ствари у праву.

Фудбал 30.11.2016 | 23:10 “На том лету били су ми пријатељи за цео живот. Није то била група људи која дели узајамно поштовање. Била је то породица. Живели смо у хармонији, окружени срећом. Пре но што су се укрцали на авион, рекли су да иду да претворе своје снове у јаву. Сан је данас готов...“

председник Шапекоенсеа Плинио Давид де Нес Фиљо;
29. новембра 2016. године

Само пет дана раније Шапекоенсе, скромни бразилски клуб из провинције Санта Катарина, славио је највећи успех у 43 године дугој историји клуба. Фурацао до Оесте, Ураган са запада, успео је, захваљујући голу у гостима, да елиминише славни аргентински Сан Лоренцо и домогне се финала Копа Судамерикане, јужноамеричког еквивалента Лиге Европе.

На друштвеним мрежама пет дана касније шири се недавна изјава Каја Жуниора...
"Да сам данас умро, умро бих као срећан човек", наводно је рекао Шапеов шеф струке после полуфиналног подвига.

Сумњамо да је неко измислио ове речи. На помало бизаран начин, савршено се уклапају у трагедију коју је овај тим доживео у авионској несрећи близу Медељина у Колумбији. Од 81 путника преживела су само четворица. Међу њима и фудбалери Фолман и Алан Рушел, новинарРафаел Ензел и чланица посаде Шимена Суарез. Међу настрадалима медијским изасланицима је као стручни консултант Фокс телевизије био и некадашњи репрезентативац Бразила Марио Серђо.

Пут Колумбије нису кренули првотимци Ненем, Демерсон, Бек, Андреј, Хјоран, Мартинучио, Мојзес и Нивалдо. Фотографије тројице њих док им у свлачионици саопштавају шта се десило... Језив призор. До јуче су сви заједно живели фудбалске снове.

Шапекоенсе је био пример здраве средине. Мали клуб, али постављен на чврстим основама. Пре 12 година био је на ивици банкрота, размишљало се и о гашењу, али је група бизнисмена помогла, а клуб се после тога опаметио. Постао је мудрији, живео у складу са могућностима и полако прескакао степеник по степеник. Преко четврте лиге 2009, па треће, до Серије Б и на крају првог савезног ранга 2014. А онда и финале Копа Судамерикане. У размаку од само шест година...  Али бајка је готова. Баш пред врхунац чудесне сезоне. Пред први судар са колумбијским великаном Атлетико Насионалом.

Да се тај меч одиграо, вероватно би Клебер Сантана, некадашњи резервиста мадридског Атлетика и Мајорке, уступио улогу најпрепознатљивијег Шапеовог фудбалера неком другом играчу. Вероватно би се клупски челници отворили за нов стадион, па реванш једног тако важног континенталног такмичења не би, као што је било планирано ове године, играли у 400 километара удаљеној Коритиби. Домаћа Арена Конда не испуњава предуслове за организацију тако великог меча.

Историја Шапекоенсеа увек је била о превалижењу сопствених могућности. Није ту било много бразилске Жоге Бонито. Само зној. И баш пред пут у Медељин, на клупским друштвеним мрежама оцена да Шапекоенсе чека најважнији пут у животу. Нису ни сањали колико су били у праву.

А како су само славили пре пет дана...

Атлетико Насионал затражио је званично од Комнебола да трофеј намењен победнику Копа Судамерикана додели Шапекоенсеу. 

Извор: моззартспорт