Priča: Da sam danas umro, umro bih srećan...

Pre samo pet dana Šapekoense je slavio najveći uspeh u istoriji kluba i spremao se za “najvažniji put u životu“... Nisu ni svesni bili koliko su u stvari u pravu.

Fudbal 30.11.2016 | 23:10 “Na tom letu bili su mi prijatelji za ceo život. Nije to bila grupa ljudi koja deli uzajamno poštovanje. Bila je to porodica. Živeli smo u harmoniji, okruženi srećom. Pre no što su se ukrcali na avion, rekli su da idu da pretvore svoje snove u javu. San je danas gotov...“

predsednik Šapekoensea Plinio David de Nes Filjo;
29. novembra 2016. godine

Samo pet dana ranije Šapekoense, skromni brazilski klub iz provincije Santa Katarina, slavio je najveći uspeh u 43 godine dugoj istoriji kluba. Furacao do Oeste, Uragan sa zapada, uspeo je, zahvaljujući golu u gostima, da eliminiše slavni argentinski San Lorenco i domogne se finala Kopa Sudamerikane, južnoameričkog ekvivalenta Lige Evrope.

Na društvenim mrežama pet dana kasnije širi se nedavna izjava Kaja Žuniora...
"Da sam danas umro, umro bih kao srećan čovek", navodno je rekao Šapeov šef struke posle polufinalnog podviga.

Sumnjamo da je neko izmislio ove reči. Na pomalo bizaran način, savršeno se uklapaju u tragediju koju je ovaj tim doživeo u avionskoj nesreći blizu Medeljina u Kolumbiji. Od 81 putnika preživela su samo četvorica. Među njima i fudbaleri Folman i Alan Rušel, novinarRafael Enzel i članica posade Šimena Suarez. Među nastradalima medijskim izaslanicima je kao stručni konsultant Foks televizije bio i nekadašnji reprezentativac Brazila Mario Serđo.

Put Kolumbije nisu krenuli prvotimci Nenem, Demerson, Bek, Andrej, Hjoran, Martinučio, Mojzes i Nivaldo. Fotografije trojice njih dok im u svlačionici saopštavaju šta se desilo... Jeziv prizor. Do juče su svi zajedno živeli fudbalske snove.

Šapekoense je bio primer zdrave sredine. Mali klub, ali postavljen na čvrstim osnovama. Pre 12 godina bio je na ivici bankrota, razmišljalo se i o gašenju, ali je grupa biznismena pomogla, a klub se posle toga opametio. Postao je mudriji, živeo u skladu sa mogućnostima i polako preskakao stepenik po stepenik. Preko četvrte lige 2009, pa treće, do Serije B i na kraju prvog saveznog ranga 2014. A onda i finale Kopa Sudamerikane. U razmaku od samo šest godina...  Ali bajka je gotova. Baš pred vrhunac čudesne sezone. Pred prvi sudar sa kolumbijskim velikanom Atletiko Nasionalom.

Da se taj meč odigrao, verovatno bi Kleber Santana, nekadašnji rezervista madridskog Atletika i Majorke, ustupio ulogu najprepoznatljivijeg Šapeovog fudbalera nekom drugom igraču. Verovatno bi se klupski čelnici otvorili za nov stadion, pa revanš jednog tako važnog kontinentalnog takmičenja ne bi, kao što je bilo planirano ove godine, igrali u 400 kilometara udaljenoj Koritibi. Domaća Arena Konda ne ispunjava preduslove za organizaciju tako velikog meča.

Istorija Šapekoensea uvek je bila o prevaliženju sopstvenih mogućnosti. Nije tu bilo mnogo brazilske Žoge Bonito. Samo znoj. I baš pred put u Medeljin, na klupskim društvenim mrežama ocena da Šapekoense čeka najvažniji put u životu. Nisu ni sanjali koliko su bili u pravu.

A kako su samo slavili pre pet dana...

Atletiko Nasional zatražio je zvanično od Komnebola da trofej namenjen pobedniku Kopa Sudamerikana dodeli Šapekoenseu. 

Izvor: mozzartsport