Сјећања: Фудбал, политика и допинг! Партизан, тајна њемачке полиције и бјежање из Београда

Те јесени 1983. године, Партизан је, после пуних пет година, опет имао прилику да изађе на европску сцену. После освојене титуле првака Југославије, девете по реду, црно-бели су са много очекивања стартовали у тадашњем Купу европских шампиона, али су многе нефудбалске ствари доспеле у центар пажње.

Фудбал 24.10.2016 | 23:00 У првом колу, Партизан је без већих проблема у две утакмице савладао норвешки Викинг (5:1 у Београду, 0:0 у Ставангеру), а онда је жреб био немилосрдан. Не, није Партизан тада извукао ни Рому, ни Ливерпул, ни ХСВ, већ Динамо из Берлина, присећа се аутор на блогу црно-бела носталгија.

Зашто немилосрдан жреб? Зато што су ти клубови из тадашњег "источног блока" били ривали које не бисте никада пожелели - по имену не баш атрактивни, али изузетно квалитетни, одлично физички припремљени(!) и незгодни за све наше тимове. Затим, то је било треће узастопно учешће Партизана у Европи и у Купу шампиона у којем за ривала добија клуб по имену Динамо!

Прво је то био кијевски Динамо 1976, затим дрезденски Динамо 1978, и на крају и берлински Динамо, 1983. Данас, нешто више од три деценије од тог сусрета са берлинским клубом који је био под патронатом Штазија, немачке тајне полиције, ова утакмица има вишеструки значај. Не само фудбалски...

У та прва два сусрета са клубовима под именом Динамо, Партизан је био елиминисан. Кијевски Динамо са Блохином на терену и Лобановским на клупи био је машина те 1976. (0:3, 0:2), а 1978. дрезденски Динамо је тек после пенала и великог кикса Бороте током утакмице, успео да елиминише Партизан (2:0, 0:2). Многи су се надали да ће 1983. бити успешнија.

Нажалост, већ у првом минуту првог меча у источном Берлину, одиграног 19. октобра 1983, Партизан плаћа данак неискуству и прима гол. Стрелац је био Фалко Гец, а пред крај полувремена и центарфор Ернст се уписује у стрелце и то је коначних 2:0.

У Београду, 2. новембра 1983, неописива гужва. Мени као навијачу је то била прва европска утакмица, а и данас памтим потез возача "седамнаестице" који је возећи аутобус из Земуна ка Коњарнику, самовољно одлучио да возило на Аутокоманди усмери ка Стадиону ЈНА, на одушевљење мене, мог оца и 99 одсто путника!

А у Хумској, крцате трибине су се надале чуду. Мало је утакмица у новијој историји Партизана, од 1966. па до сада, било тако посећено. Игра је била изједначена, Партизан је стрпљиво нападао, а у 28. минуту дошао до предности. Џевад Прекази је извео слободан ударац са преко 30 метара, топовски, како он то уме, лопта је преварила сјајног голмана Рудвалајта и то је било 1:0!

Ипак, тих 1:0 је остало до самог краја. Следећих сат времена и нешто мало више, били су прожети шансама Партизана, од којих је била најбоља она Звонка Живковића у другом полувремену, када је Жиле једну лопту одбијену од голмана Динама послао преко гола, иако смо је већ сви видели у мрежи. Узалуд хук са трибина и покличи "Бели, Бели!" (да, тако смо их бодрили, јер упркос црно-белом дресу опрема је остављала доминантно бели утисак). Од 60. минута Немци су имали и играча мање, али ни то није било довољно Партизану за пролазак даље. Треба истаћи да су гости прибегавали веома прљавој игри, па је на крају утакмице, при самом уласку у тунел, дошло и до кошкања између наших играча и голмана Рудвалајта. Мора се признати, изузетног голмана Рудвалајта, који је то вече био најзаслужнији за пролазак Динама у следеће коло!

Остао је жал за проласком у следећу фазу, јер били смо тако близу, а ипак тако далеко. Проклетство звано Динамо се наставило. И трећи пут за седам година...

Ова утакмица, сама по себи, не би остала у неком посебном сећању, осим по великој посети, голу Преказија и пировој победи Партизана. Оно што јој и данас даје неку врсту тајновитости и посебности, то су ствари које су се десиле ван терена.

Прво је, још на дан утакмице, било примећено да у саставу Динама ни међу првих једанаест нити на клупи, нема два играча из стартне поставе са прве утакмице. Недостајали су стрелац првог гола у Берлину Фалко Гец и Дирк Шлегел. Убрзо се сазнало за позадину догађаја - ова два момка су искористила гостовање у Београду да пребегну у тадашњу СР Немачку. Приче кажу да су таксијем дошли до западнонемачке амбасаде у Београду, а затим возом до Минхена. Пут у Београд за њих је уједно био и растанак са ригидним источнонемачким комунистичким режимом. После годину дана паузе, оба играча су заиграла за Бајер из Леверкузена. Шлегел касније није направио неку битнију каријеру, док је Гец оставио велики траг и у Леверкузену и у Келну.

Други "ванфудбалски" аспект ове утакмице откривен је тек много година касније, тек са падом Берлинског зида. Берлински Динамо био је миљеник Штазија, источнонемачке тајне полиције. Клуб који је декретом морао да буде први. Клуб који је био одабран као фудбалски државни пројекат ДР Немачке. Такав клуб, као понос и дика ригидног комунистичког режима, морао је да ужива све привилегије али и да задобије све могућности како би био још успешнији. У томе се нису бирала средства...

Једна, недавно објављена књига, чији је аутор Кристоф Бирман, а зове се "Фудбалска матрица" (Цристопх Биерман, "Дие Фуßбалл-Матриx") баца ново светло на ову утакмицу. На 130. страни српског издања ове књиге пише следеће:

"Двадесет и четвртог октобра 1983. играчи Динама из Берлина су се, пред пут на утакмицу за Европски куп, подвргли тесту на допинг и били су пуни амфетамина и метамфетамина. То је објављено у једном Штазијевом документу који се 1994. појавио у Гауковој архиви. Чак 14 од 22 играча су имали драматично високе вредности, које су остале свакако још из игре у главној лиги два дана раније. Манфред Хепнер, као опуномоћени шеф Службе за спортску медицину, једног од главних допера у ДР Немачкој, ужаснут је утврдио да су играчи берлинског клуба `снабдевени неодговарајућом дозом`. Наравно, није било речи о бризи за здравље играча, него о страху да не падну на допинг тесту".

Утакмица Европског купа која се помиње у цитату и која је следила је утакмица Партизан-Динамо Берлин у Београду! Јер, 24. октобар 1983. је  датум између прве, берлинске утакмице, и реванша у Београду, што јасно говори да су играчи Динама у том периоду били допинговани.

Редовне допинг контроле у европским фудбалским куповима постале су обавезне тек 1987. године. Сада, 33 године после ове утакмице, постало је јасније зашто Партизан, осим недостатка умешности и спортске среће, није успео да елиминише источне Немце. Наравно, нико разуман не тврди да би Партизан (у случају да није било тог допинга или да га је било а да је откривен) дошао до завршне фазе Купа шампиона нити је то циљ овог текста. Поента је у томе да се на ту утакмицу и то време баци и друго светло, осим оног спортског. И да се присетимо једне утакмице која је превазишла фудбалски оквир и дубоко зашла у поља политике и злоупотребе медицине, захваљујући тадашњем Партизановом ривалу.

Извор: блиц.рс