Марина о људима и стварима који су обиљежили њен живот и каријеру...!

Милунка Савић и кафана ме инспиришу! Марина Маљковић, селекторка женске кошаркашке репрезентације Србије, европска шампионка и трећа са Олимпијских игара, за „Блиц“ прича о онима који су допринели њеним успесима.

Кошарка 17.09.2016 | 20:45 1. Братаница Лана. У њеним очима сваки дан видим слике живота и сваки смисао.

2. Вера! Патријарх Павле и владика Николај Велимировић. Крстила сам се у Саборној цркви, имала сам ту част да упознам патријарха Павла. Опус и дело Николаја Велимировића је врхунска мисао нашег народа, мисао Србије. Прошао је многе културе, био је светски човек, био је и у Русији, и мисли је утврдио путујући по земљама.

3. Јован Дучић. Иако постоји велика временска дистанца, ту је моја огромна љубав према поезији. Живео је у Мадриду, Паризу, Атини, градовима где сам и ја живела. Та поезија је нешто што иде из куће, што воли породица Маљковић, као и ја одмалена.

4. Милунка Савић. Мени као жени тешко је да опишем неког ко је имао две Легије части. Жена херој, имала је све што је имала, а умрла је као чистачица. Симбол пожртвованости у сваком тренутку, али опет те и тера да будеш са обе ноге чврсто на земљи. Данас си горе, сутра си доле. То није ништа страшно, то је живот.

5. Сви наши глу­­­мци, сви! Они су обележили мој живот, то проистиче из тога што је моја жеља била да будем глумица. Имам подједнако дивљење према њима. И нема шансе да неког издвојим. Сматрам да су сви они топ светски глумци, као што се данас дивимо спортистима из Рија.

6. Себастијан Шабал, мој пријатељ. Легенда француског рагбија, икона... Шабал је француски Новак Ђоковић, њима је рагби број један. Са њим сам по Француској држала мотивационе говоре и предавања. Он је нај, нај, нај, пробудио је у мени осећање екстремне спортске храбрости, што у сваком моменту учим, не само моје кошаркашице, већ и све своје сараднике.

7. Драган Ђилас. Пола га волим, пола га не волим. Али, што би Американци рекли - лајф чејнџер. Да није имао идеју да девојчурка тршаве плаве косе постави за селектора, и више да ми приђе да ја то пристанем да радим, јер оно што се не зна је да ја то апсолутно нисам желела и више пута сам га одбијала. И пре њега су ме звали, али нисам прихватала. Једноставно, идеја да се женској кошарци да толико важности на прави начин, онолико колико заслужује, у смислу „ако може брат, може и сестра“. Он је те ствари гледао на исти начин и остаће уписано да је поставио најмлађег селектора и жену у Европи, и ту нема даље. Намерно кажем, пола га волим, пола га не волим, из милион разлога. Притом, оно што потпуно нормално и џентлменски припада, дао је женски сектор Ани Јоковић, бившој репрезентативки. Тако је све почело и зна се шта се све после десило. То је његова бриљантна идеја, најхрабрија, најсмелија, како је то све замислио и како су се све коцкице поклопиле, што није било нимало једноставно.

8. Музика. Мора да буде домаћа, народна. Нећемо да идемо ни у какве стране, никакав поп и ствари тог типа. Не, него домаћа народна музика је нешто што је мој живот одмалена. Да ли се то зове боем или другачије, али одмалена памтим кафане и огромна друштва, и док сва деца спавају кад крену славље и паре, мени су очи велике, то буди сјај у мојим очима. Све остало се прихвата, и грчка, и шпанска, и музика из свих земаља, што је лепо и шарено, али ово иде са свим испричаним причама.

9. Никола Тесла и Лика. Дивила му се и клањала Сара Бернард, како да му се не клања Марина Маљковић. Посебно, из познатих разлога и моје љубави према Лици, завичају мојих родитеља.

10. Београд и Србија. Потпуно исправна одлука повратка у своју земљу и поред могућности избора живота у било којој другој светској метрополи и држави, као и доказ да се и код нас, вредним радом и трудом могу дотаћи звезде.

Извор: блиц.рс