Дамир Докић: Кајем се што сам се вратио у Србију!

Верујем у бога, али и судбина кроји пут. Негде 1989. сам се у Осијеку враћао са посла и случајно ми пажњу привуче велики бели рекет. Купим га иако су рекли да је велики за малу Јелену. Ето, тако је почела да игра тенис. Судбина. Тако је и престала да га игра.

Тенис 06.09.2016 | 00:00 Тако за „Блиц“ на свом имању од пет хектара и 20 ари у Врднику почиње причу Дамир Докић, отац тениске наде Јелене. Поглед му је изгубљен у даљини великог имања на ком време проводи са три пса. Видно је мршавији. „То је због здравља“, каже...

- Е, да. Купим јој тај велики рекет и испред зграде сам је извео да пробамо. Како год да јој бацим, она лепо врати. Сутрадан је одведем у клуб. Неће тренер да је прими. Каже мала је. Шта је мала, па имаш тамо старије, а промашују ти сваку лоптицу. И он је проба и прими. Кад је избио рат, ја сам и тад био радикал. Дође Унпрофор, бежанија, морало је. Прво Сомбор, па Аустралија јер сам тамо имао тетку. Јелена је почела да осваја и турнире за старије. Дали су јој три бесплатна тренинга седмично.

Проблеми

Чекајте, Дамире, а ваша строгоћа, вика и, како их ви зовете, „васпитне“.

- Био сам јако строг. Викао, контролисао, па и понекад... Било је све идеално до њене 15. године, кад је постала први јуниор света. Сећам се, играо се Хопман куп, када је освојила са Филипусисом то. Он изгуби у синглу, а она добије. И он у одлучујећем мечу у дублу крене да се зеза, а она је викнула на њега и тргла га, након чега су и освојили турнир. Једини пут у историји Аустралије. Добила је награду од 50.000 долара.

И онда почињу проблеми у односу.

- Бојао сам се летења. Једном сам чак трчао по авиону од страха. Паничан напад. Долази пилот, пита Јелену шта ми је, почне да ме смирује. Донели ми вино. Ја нисам могао да је пратим свуда због тог страха, и „кад мачке нема, мишеви коло воде“. Видиш ли како данас изгледа ово ругло. Не могу, ја сам старог кова. Данас мајка оде код ћерке на родитељски у минићу и тангама и са ћерком се такмичи која има боље ноге. Јелена се није много бунила што сам ја тако био строг. Мени је било криво што су се неке ствари криле од мене. Ситуација је сада добра. Она је у Аустралији са Тином. Ради исто нешто око тениса. Прихватио сам све, и њеног дечка Хрвата. Сада се редовно чујемо. Зове ме често, некад у шали кажем да ме зове толико често да ми троши роминг. Свестан сам да је много могло боље. Нико не зна шта се десило. Бити четврти играч и напустити тенис, то је... Необјашњиво... Питање да ли и она зна шта се десило... Не идем у Аустралију. Она дође понекад овде.

Лудо Срце

Свестан је свих својих потеза, инцидената.

- Слушајте ово, били смо у Бирмингему, и Јелена је играла са Румунком, а неке навијачице иза мене кад год Јелена погреши почну да се смеју. И тако, једна грешка, па смех, ја се окренем ка њима и кажем им да су „Старе, енглеске краве“.

Нисам чекао да ме избаце. После тога одем у ресторан и наручим вино и чујем на вестима да је НАТО бомбардовао болницу „Драгиша Мишовић“. А ја се оперисао у тој болници. Мени то било криво и попијем две флаше и оплетем по НАТО. После ме обезбеђење изнело и полиција ухапсила. Питају ме одакле сам, ја кажем Аустралија, Абориџин... И тек пола сата касније један пита: „Како си Абориџин када си белац“...

И тако сте узели југословенско држављанство...

- Е, ако ово не напишеш замерићу ти. Аустралија опен. Седим у хотелу, већ нисам могао на терене, и Јелена покуњена ми каже ми да она као 17. играчица света игра са Давенпортовом, која је прва. Ја јој одмах кажем да зове WТА да каже да игра за Југославију. Она каже да неће, а ја јој кажем: „Зови одмах“. Сутрадан је директор WТА дошао код мене и рекао сам му: „Не може 17. играч на првог на свету“. Он ми обећа да ће да се договоре да уместо 16 носиоца од сада постоје 32. Сви ти тенисери, ја их знам добро, кад једу замасте се, нек знају да сам ја измувао тај закон.

Кајање и затвор

Каже да се разочарао доласком у Југославију.

- Мене лично позвали и ја дошао, тада је била ДОС-ова власт. Аууу, кад сам дошао овде све трговине празне, нема шта да се купи, а ја обишао свет, а овде ништа... Где сам се вратио? Јелена је добила дипломатски пасош и баш га је волела и била поносна. А проблеми су настали када је подржала Шешеља, Нисам је ја наговорио. Знала је одувек она за радикале. У Сомбору је кад је била дете посећивала Маја Гојковић. Да, да... Наша мала Маја, што сада кад иде у тоалет води обезбеђење са собом - присећа се Докић.

А, онда затвор због претњи смрћу аустралијској амбасадорки.

- Е, било је овако. Седео сам и ручао када су ме позвали неки новинари и рекли да је у аустралијским медијма написано да сам злостављао Јелену. То је била прејака реч, гадна. Окренем амбасаду, питам службеницу: „Зашто ме та банда не остави на миру?“. Нека жена из амбасаде рекла је да не могу утицати на то, а ја сам јој рекао да ћу убити амбасадора, ни не знајући да је женско. Нисам мислио то озбиљно, више сам рекао онако. Убрзо су дошли Дачићеви и ухапсили ме. Одузели су ми седам пушака и пиштољ, али имао сам дозволу за све то. За две бомбе нисам имао дозволу. У затвору сам провео 19 месеци. Било је боље него у војсци. Најпре сам био у Митровици, после у Шапцу. Тамо су ме поштовали. Дође „пајсер бригада“ да нас претреса. Сви морају да се свуку голи и натрте... Само ја нисам морао.

У великим је проблемима са полицијом из Ирига.

- Сада ме прогањају као звер. Био сам попио и био је удес. Рекли су ми да платим штету од 12.000, а ја сам чак платио штету 30.000... Одвели су ме у станицу и држали лисице пет сати на леђима. Ја бесан вичем заменику командира: „Мамицу ти је..., ти си убио жену пијан и побегао, а мене зајебаваш за 12.000“. Ја то све напишем и пошаљем МУП-у, ради унутрашње контроле, а они то врате овима. Па, како они сами себе да контролишу. Ово је Турска... Кадија те тужи, кадија ти суди. Мењају у оптужници ставове, да не могу да избегнем затвор. Прво ставе став ИИ, па се договоримо за опортунитет, да платим уместо затворске казне, па сад се одједном појави став ИИИ. Оптуже ме да сам у груди ударио полицајца, а ја био на задњем седишту са рукама иза леђа и лисицама.

Самује у Врднику

Убеђујемо га да прича о томе како живи.

- Повукао сам се. Обрао сам воћњак овде, кајсије, јабуке, сада ће и дуње да стигну и тако... Воће продајем за ракију. Од тога не може да се живи. Живим од старих залиха... крцкам. И даље сам радикал. Два пута сам се чуо с Шешељом. И за ове изборе сам се мало активирао у кампањи. Нисам задовољан оствареним резултатом.

Љут је на бивше радикале.

- Ево, причаћу вам, једном ме је назвао Тома Николић да идемо да обиђемо децу Шешеља, 2003, кад је Воја отишао у Хаг. Ја сам дошао по Тому. Човек научио на „југа“, а ја дошао „мерцедесом“. Знао сам да ће се радикали распасти, Томислав је дошао у кућу код кума, ни кесицу бомбона није купио, нити дете помиловао по коси, нити ставио дете у крило. Кунем се знао сам да нешто није у реду. Познавао сам лично и Вучића. Имао сам бројеве све његове, могао сам га увек позвати, али нисам. Лично нисам за њега, али има душу. Нико не може да каже да није истина да није рекао Брамерцу: „Немој да ме зајебаваш, како ћу ти дати човека који ми је други отац. Онај ме направио, али Шешељ ме са факултета довео у странку“, Вучић је мангуп, он је образован човек. Тома је човек који само дели одликовања, какав је то председник? Он је срамота за странку, повући ће се, неће он опет бити председник. Вучић има душу. Мислим да се чују Шешељ и Вучић сваки дан. Опозиција је готова, завршили су своје. Једино велика штета што се одржао Дачић. Он преживљава увек, а са ким се све дружи...

Поносан на сина Саву

Син Сава је сада одрастао младић. Живи у Београду, у одличним је односима и са сестром и са оцем. Одржава имање Докића у Врднику. Завршава факултет. На имању је све под конац, свака влас траве, и за то је задужен Сава.

Продајем имање

Имање Докића је велико. Пуних пет хектара и 20 ари. Две куће, подрум за вино, штала за коње, велики терен са кошем на ком никада није одиграна ниједна партија ни баскета ни тениса. - Све ово продајем, купио бих овде дрвену брвнару и 20 ари да имам. Толико ми треба - каже Докић.

Сузе и Винарија

Имао сам подрум са вином. Пиши овако „Тома Николић“ - нема везе са ракијом. Дегустатор моје ракије је био Бата - Вучићев отац. Он је рекао да је моја ракија најбоља. Новац сам донео оданде, не одавде. Реновирао сам подрум од 120.000 цигала, дужине 34 метра. Имао сам 100 буради, дестилерију. Не стидим се да кажем, морао сам то да продам. Плакао сам када су односили бурад и дестилерију. Туга велика. Имао сам и четири коња, два липицанера и њих сам продао.

Извор: блиц.рс