Анализа - видео: Универзални војник Украјине...
Када је Пуковник изгубио наду да ће направити савршеног играча, појавио се момак који није прошао ни тестове за Средњу школу физичке културе!
Фудбал 23.07.2016 | 23:45
Само што би се импозантна фигура плаве косе и риђих обрва, те образа све црвенијих од најскупљег јерменског коњака којим ће се он, некада елегантан, а пред крај већ подебео, незграпан, са гласом који је шиштао, гарант увредио ако бисте га назвали мађионичаром или алхемичаром.
Јер Пуковник је био научник, у правом смислу те речи, строги математичар који би статистички израчунавао и сваки педаљ што би претрчали његови играчи, а камоли колико бодова је потребно за титулу или колико притајених, националистичких узвика “Украјина” са трибина неће изазвати позорност бркатих официра НКВД-а, послатих из Москве и камуфлираних међу навијаче кијевског Динама.
Валериј је у младости видео Михелса и Холанђане, тако је и играо – кажу да је са лоптом могао све, само што није волео тренинге – али је знао да у тврдом комунистичком систему “Тотални фудбал” мора да има много крућа правила.
Црвена верзија најреволуционарнијег система разликовала се у самој својој суштини: док суМихелсови пулени слободно трчали по терену, готово насмејани, играчи кијевског Динама личили су на зупчанике у великој машини. Систем је био постављен, осмишљен у лабораторији којом су господарили Лобановски и његов највернији сарадник, професор Кијевског политехничког института, касније декан Института за физичке науке, Анатолиј МихаиловичЗеленцов. Требало је само пратити инструкције.
“Када то тако кажете, испада да су играчи Динама били роботи”, гарант би се и данас брецнуоЗеленцов, који је преминуо 2006. године. “Не, више као шаховске фигуре које се постављају и мењају у односу на догађаје на терену.”
Довољно је да погледате један гол, о којем су написани и научни радови, и који је међу првима када на интернету претражујете зашто је кијевски Динамо осамдесетих био један од најбољих тимова у историји источноевропског фудбала, па и шире, и да вам све буде јасно.
Било је финале Купа победника купова 1986, у Лиону, на старом Жерлану. Атлетико Мадрид тренера Луиса Арагоњеса, 11 Украјинаца које је предводио Лобановски.
Меч је завршен 3:0, а могао је да буде окончан и пет-шест нула, али други гол, куну се фудбалски хроничари и текстови посвећени Пуковнику, био је отелотворење читавог система, филозофије и научног метода који је уливао страхопоштовање и ломио и најбоље европске екипе.
То је онај други, на пет минута до краја, при резултату 1:0. Лево крило Васил Рац кренуо је напред, навукао два играча Атлетика на себе, и дотурио лопту у средину Игору Беланову. Овај ју је примио десном, направио два корака и без гледања је проследио лево, где се убацивао Вадим Јевтушенко. Њему нису требала два додира, само један, готово ноншалантан, левицом, ка десном боку који је остао незаштићен, где се створио галопирајући Олег Блохин, и из прве, у очи и инат голману, лобовао га за 2:0.
Све је изгледало прорачунато, и вероватно је било, исковано у хектолитарима зноја које јеЛобановски тражио од својих изабраника на сваком тренингу. Ко зна колико пута је баш ова акција испробана на тренингу, у милиметар тачна, у милисекунд испланирана, све док се није појавила могућност да се спроведе у дело баш тада, у финалу великог такмичења.
Валериј Васиљович је, дакле, умео да направи тим. У ствари, ретко ко је умео да направи тим боље од њега. Тиме се поносио, мада његове методе нису биле прихваћене кад год би му дали посао ван Кијева, као када је био селектор Совјетског Савеза или Украјине. Пребаците се за поређење на секунд у кошарку и на Балкан, и помислите на ДулетаВујошевића...
Али, мучило га је и новим боцама коњака водило једно питање, све гласније из дана у дан: ако сам успео, уз помоћ науке, упорности, вредног рада и довољно талента, да направим савршени тим, зашто, дођавола, не могу да направим савршеног играча? Оног који би могао да игра све, да буде лидер моје кошнице, да се уклопи у сваки систем, да уме да даје голове, да асистира, да слуша, да буде и вођа и ученик у исто време.
Зашто никако да створим комплетног, тоталног фудбалера: ено, Холанђани на које сам се угледао су имали Марка ван Бастена, перфектног атлету са тако надземаљским њухом за гол, а када ће се и код мене, на истоку, појавити један плавокоси Ван Бастен?
А онда га је видео. Један од његових бројних скаута, које би слао без превоза и без сендвича на сваки турнир млађих категорија, рекао му је да се недавно у Оболон, релативно ново насеље бетонских десетоспратница на обали Дњепра, вратио – његова школа морала је да се евакуише у Азов, након катастрофе у нуклеарној електрани у Чернобилу – један дечак који личи на погодну глину за обликовање.
“Није превише физички јак, а није успео да прође ни тестове за Средњу школу физичке културе. Чак му ни дриблинг није јача страна”, отприлике је писало у картону на чијем је заглављу ћирилицом стајало “Андреј Миколајевич Шевченко, р. 29/09/76”. “Али мислим да је јако вредан, и да би много желео да успе. У ствари, мислим да је баш то оно што си тражио.”
И било је. Лобановски је у Шеви видео себе, али је знао да са таквим талентом мора да се ради на дуге стазе. Андреј је морао да се доказује изнова и изнова, прво у пионирима, па кадетима; са 17 је ушао у други тим Динама, и тек са пуних 18 дебитовао за најјачи састав.
Тамо је Пуковник већ поставио тактику, машина је била спремна и подмазана за последњи велики успех украјинског фудбала и његовог живота и каријере (то је код Пуковника било једно те исто), само се чекало да дечак који је обећавао постане универзалац о којем је маштао цео живот и стане уз бок већ етаблираног, а такође младог Сергеја Реброва.
Данас су прва асоцијација на Андреја Шевченка, који је у петак ујутру постављен за новог селектора Украјине, голови, баш као и на човека с којим су га најчешће поредили – не само због тога што је најбоље дане провео у Милану, обележивши Росонере за целу историју –Марка ван Бастена, али Шева је био много више од потентног стрелца, мада му рецки никада није недостајало. Сем у тмурном Лондону, но о томе нешто касније...
У Динаму, у оним сезонама када је било сасвим нормално да моћни бело-плави са далеког истока континента у Лиги шампиона туку Барселону 3:0 кући и 4:0 (да, четири-нула) у гостима или да прегазе шампиона Европе, Реал Мадрид, у четвртфиналу такмичења са 3:1 укупно, Шевченко је бриљирао, и био много више од класичног шпица.
Била је то његова способност да игра нешто повученије, да задаје најжешће ударце малтене из другог плана, која је остављала противничке голмане без гласа, а бекове са дубоким залисцима од ћелавости која би се преко ноћи појавила. Играо би иза Реброва читаво прво полувреме, ишао и скроз десно да растегне одбрану, па скроз лево да их излуди, и таман када би се противник опустио, њих двојица би заменили места и Шевченко би спровео лопту у гол, неизбежно као у оним дечјим разбибригама у којима је потребно повезати тачке да бисте видели шта је на слици.
Слика се понављала, из меча у меч, из пролећа у пролеће. Динаму није било равног у Украјини, и само је слаба словенска душа, нама толико позната, успела априла 1999. да проспе 3:1 у 78. минуту против Бајерна из Минхена и да испадне, упркос два гола која је дао Шева.
Из последњег великог састав Динама из Кијева, хтела је тако судбина и хтео је тако СилвиоБерлускони, Андреј Шевченко је прешао у последњи велики састав Милана. (Није узео ону Лигу шампиона 2007. против Ливерпула, тада је већ био у Челсију, али добро знамо да то већ није био велики Милан; ни бледа сенка оног генијалног тима из 2005. или 2003.)
Навикнут на селидбе и опчињен само фудбалом, универзални војник Валерија Лобановскоглегао је Милану као кец на једанаест – уместо Реброва, тамо је био Пипо Инзаги, па је биоЈон Дал Томасон, па је био Ернан Креспо, није то ни толико важно јер је Шева могао да игра и против сваког и са свима – и мимо једне сезоне када га је мучила повреда, Украјинац је редовно давао по петнаест, двадесет, па и сва 24 гола у Серији А, с кулминацијом 2004. када се Анћелотијев састав, владајући европски првак, прошетао кроз шампионат, оставивши Рому на минус једанаест и, још важније, Интер залеђен на -23 бода.
<ифраме срц="//www.yоутубе.цом/ембед/5Гпрцг0јУдУ" wидтх="560" хеигхт="314" аллоwфуллсцреен="аллоwфуллсцреен">
А онда се догодио Роман Абрамович. Или се догодио Мурињо. У сваком случају, било је нешто што је избацило расног плавушана из тежишта, а више није било ментора и учитеља којем би могао да се окрене за савет: поносан на своје велико дело за којим је лудела Европа, поносан што није могао да прође интервју а да га Шевченко не помене, ВалеријЛобановски преминуо је после утакмице у Запорожју 13. маја 2002. године.
Иза њега је остао велики споменик на кијевском гробљу Бајкове, који ће Андреј Шевченкопосетити првог јутра после освајања титуле првака Европе у Манчестеру – наравно да је управо он дао одлучујући пенал Буфону – и донети му златну медаљу. “Ево, тренеру, ово је за тебе”.
И остала је статуа испред стадиона који ће се и назвати по њему: Пуковник седи на клупи, као да ће сваког тренутка да устане и да гестикулира, као да је већ заустио “Андреј, мора то брже”...
Абрамович је желео Шеву из националних, политичких, па тек онда фудбалских разлога, и годинама му се удварао и лично и преко посредника, наговарајући га да дође у Челси. Било би то помирење Руса и Украјинаца – ти односи су, како то код сличних и блиских народа уме да буде, били затегнути одвајкада, али ствари су пошли по горем након “Наранџасте револуције” у зиму 2004. на 2005. – у сред Енглеске, али би био и крунски доказ да се тежиште светског фудбала и његових финансија померило са Апенина на Острво. Демонстрација силе и новог поретка, у служби плашења Фергусона, Венгера и осталих који су с нетрпељивошћу гледали на претварање Лондона у Лондонград.
Много је различитих фактора који би могли да објасне зашто је Андреј Шевченко у плавом дресу Челсија изгледао као они кошаркаши из Спаце Јама којима украду таленат. Поносно је, примера ради, предводио своју Украјину на Светском првенству у Немачкој – селектор је, ето још мало Лобановског у овој причи, био Олег Блохин, стрелац баш оног валеријевског гола против Атлетико Мадрида две деценије раније – толико поносно да је скривао и повреду колена, која ће га омести у првим данима аклиматизације.
Било је ту и до навикавања, пошто Андрејов колега Андреј Канчелскис има теорију да се лакше уклопити у “прво” него у “друго” иностранство, чиме је почесто објашњавао зашто, обрнуто од Шеве, у Италији није био толико добар као у Енглеској. Имао је и скоро 30 година, изгубио је оштрину и хитрину и није више био у напону снаге макар за бруталне прилике Премијер лиге, а неки зли језици, попут оног Олега Саленка, оптуживали су га да је постао папучар (заједљиви Силвио Берлускони ословиће га једном и са “Она пудлица”), и да му је важније шта каже његова супруга него навијачи, тренер или новинари.
Но најпре ће бити до тога да га Жозе Мурињо никада није желео, колико год да га је ценио, а није тешко изгубити самопоуздање ако вас један од најбољих тренера света константно подрива, подсећајући медије на износ који вам стоји на етикети – скоро 45 милиона евра, рекорд за енглеске клубове у то време.
Андреј се вратио у Милан, али колико то није био Милан, толико није био ни Андреј. На 26 утакмица постигао је свега два гола, од чега ниједан у првенству, и знао је да је дошло време да се запути на онај стадион над којим бди његов заштитник, Валериј Лобановски.
Три сезоне касније, Шевченко је пожелео да копачке замени микрофоном и уђе у политику, али су га бруталност земље у којој се спремао грађански рат запрепастила, и релативно лоши резултати, на срећу свих који смо га волели и ценили, одвојили од те сулуде замисли.
Већ тада је, ваљда, схватио који је једини логичан след догађаја. У сезони у којој је његов ортак Сергеј Ребров постао тренер њиховог вољеног Динама, Шева се окренуо тренерској каријери, са само једним циљем: да после 111 утакмица и 48 голова у жутом дресу “Главне команде” постане и њен заповедник. Да употреби све штосове и сав ноус који је покупио од Пуковника.
<ифраме срц="//www.yоутубе.цом/ембед/уостлК7П3WИ" wидтх="560" хеигхт="314" аллоwфуллсцреен="аллоwфуллсцреен">
Његова улога биће једнако важна као она Валерија Лобановског, из више разлога. Украјина, за почетак, игра назадни фудбал, потпуну негацију система који је одликовао њен најуспешнији клуб у златно доба. Њихов наступ на последњем Европском првенству, на којем је Андреј био асистент у стручном штабу, имали они великих играча или не – а немају, сем Конопљанке – био је срамотно безвољан, и сада Шевченко, када већ нема звезду, мора да од тима направи звезду.
Ко би могао то боље да уради од човека који је изашао из Пуковниковог шињела?
Још важније, разореној, тужној земљи без перспективе, коју једнако варају, лажу и користе и превртљиви “западни партнери” и онај накострешени медвед са Истока, добро би дошао један херој, прави универзални војник, да их помири и уједини макар на 90 минута.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар