Анализа: 21. српска подјела!

Свако сноси последице својих поступака као свој крст, једноставно, а највећа коју Марјановић треба да осети је жал кад види национални тим на победничком постољу, која год медаља буде светлуцала на грудима.

Кошарка 17.07.2016 | 00:00 Генијална књига Душка Ковачевића, настала по текстовима које је највећи живи драмски писац својевремено објављивао у НИН-у, носи назив „20 српских подела (Срба на Србе)“ и у њој је детаљно и духовито анамнезирао способност нашег народа да се умножава поделама, као да смо, Боже ме опрости, некакве амебе.

У тим поделама, по Ковачевићу и по нашем националном коду, учествују и садашња и бивша браћа, рођаци, кумови, пријатељи. Иза њих су грађани и сељаци, стари и млади, мушки и женски, рођени и нерођени. Сви су способни да се заваде у тренутку, око највећих и најмањих ствари, да окрену леђа једни другима и да подигну међу и зидове.

Па, овог лета, оно највредније што имамо као спортска нација, кошарка – наздравље ватерполистима, сјајним момцима који ипак никада неће имати славу као они који се баве мезимицом међу нашим спортовима, игром коју стицајем генетских околности и вредног рада четворице очева оснивача југословенског баскета, капирамо боље него други – била је заслужна за 21. поделу, ону на Салета и на Бобија.

Није то баш толико лоше, мада ће многи сматрати да је свака полемика била сувишна.

Није било лоше јер из крунског разлога: превирања око једног јединог играча пред одлазак на фантастично изборене Олимпијске игре, превирања која су ишла дотле да су и продавци на Каленића пијаци имали шта да кажу на задату тему, показују да нам је и даље страсно и страшно стало до кошарке, да се онај набој који прати репрезентацију, било да је у плавом или у црвеном дресу, било да се зове СФРЈ или само кратко Србија, а без којег не би било највећих успеха, није изгубио. Други спортови могу само да завиде простору који је један сукоб без сукоба добио у јавности.

Неки ће рећи да је плеоназам било шта додавати на отворено писмо које је кошаркашкој и иној јавности упутио селектор Александар Ђорђевић.

Да, у праву сте, тамо је све речено.

Од човека који је толико сјајан мотиватор да у четвртом минуту финала Светског првенства, хајде да признамо сви то себи без трунке црвенила у образима, заиста верујемо, и ми пред екранима и они тамо на терену, да можемо да тучемо Американце – нисмо успели, али смо се макар лепо изиграли, и већ тада знали да ћемо се срести у Рију – није се могло очекивати да буде другачији него такав: искрен, јасан, поштен, сталожен и промишљен, да угаси пожар на време, спусти страсти међу играчима и народом и да на миру оде на припреме за оно велико. Да преузме одговорност на своја плећа, подсетивши да је заједништво најважније.

Истина је, ако имате циљ и ако сте спремни потпуно да се посветите њему, ситне разлике и размирице падају у други план (зна он то најбоље, пошто један Саша није са другим Сашомбио пријатељ ван терена 1992. – и то је еуфемизам! – али су се на паркету капирали, помагали и гинули један за другог), само је важно да сви гледате у истом правцу.

Знају сви његови пулени да играју баскет, побогу, неко на један, неко на други начин, неко мало боље, други за нијансу лошије, али ниједан се великан чији дресови красе виртуелне сводове имагинарне Куће славних југословенске кошарке – мада би то пре требало да буде позлаћени дворац – не би постидео ниједног од својих наследника.

Није, зато, случајно што је Ђорђевић у читавом свом обраћању писао Екипа. Тако, са великим словом Е.

Није случајно ни што смо углавном заборавили на све те речи које се пишу великим словом, зарад ситних интереса, свађа и подела.

Водио се оном изреком Карија Пешића – парафразираћемо: „Један играч у кошарци не може да донесе тријумф, али баш тај играч може да скриви пораз“ – или не, Ђорђевић се одлучио да вреднује бескомпромисни патриотизам; али много више, он се определио за опробани систем који је, сведоци смо, функционисао.

Не само зато што ови момци које ће водити преко Атлантика на једне чудне Игре, о којима се пре почетка углавном прича о негативним тоновима, због проблема у земљи домаћину, умеју да играју заједно и што се познају у душу (случај Николе Јокића, који се уклопио толико добро, само је још један аргумент да постоји посебна школа овдашње кошарке, заснована на импровизацији и вицу, која је вечна док су јој деца попут њега верна), већ и због вољног момента услед слатко-киселих тренутака из претходна два лета.

Ови момци имају очевидну жељу да се поново опробају с Америма, и то два пута. И да се освете Литванцима за оно што су нас и буквално претукли у оном ружном полуфиналу. (Ценим да бисмо их већ наредног дана били тукли са двадесет разлике, али нека, вендета је лепша када мало одстоји.) Да заврше велики посао око набијања комплекса Шпанцима.

Сале, подвуцимо то црвеном бојом још једном, треба да ужива неподељено поверење нације у сваком тренутку. Има оних који ће рећи да је глупо поредити сва та огромна достигнућа на терену са овима с клупе; лупају, лажу и варају такви, јер то је, видели смо у протекле две године, исти онај Сале који је у гаћама и у глави имао састојак што чини кључну разлику између учесника и победника.

Сале је био онај који се пита. И против Хувентуда и против Марчуљониса у злој атинској ноћи, и против Хрвата, када је карма кренула да им удара камату на оно кукавичко напуштање подијума. И против Француза и против, опет, Литванаца, са оловком и таблом у рукама.

И кад год се питао он, некако је све, на концу, било како треба.

Зато је лако превазићи ову, 21. српску поделу, и замислити ону једну срећнију, августовску: на оне који мисле да је свака медаља на ОИ велики успех и оне којима ће ипак бити криво што нисмо успели да победимо последњу верзију Дреам Теама.

А Боби, доброћудни џин који је за свега две године направио каријерни двокорак од седам светлосних година и напредовао у једног од најбољих белих центара?

Не сме да буде никаквог осветничког духа према њему. Он је велики играч, који је све доминантнији из дана у дан – онај Грег Попович знао је шта ради, не брините – и догодине би могао у најјачој лиги на свету да покаже да је много више од маскоте за америчке телевизијске станице.

Сваки његов потез овог раног, врелог лета треба разумети, посебно у земљи у којој се од речи Екипа много чешће користи реч Егзистенција, па и ако је за све била крива комуникација, пошто му је већ било одштампано презиме на дресу за турнир у Арени.

Свако сноси последице својих поступака као свој крст, једноставно, а највећа којуМарјановић треба да осети је жал кад види национални тим на победничком постољу, која год медаља буде светлуцала на грудима; и још снажнији понос што смо сви свесни да је и њему ту било место по играчким квалитетима.

А он је такав човек да би му та слика могла дати још већу мотивацију да догодине буде део репрезентације када, са Салетом, најзад будемо враћали кући оно што нам по старини, одржају и традицији припада – европско злато.

Извор: моззартспорт