Analiza: 21. srpska podjela!

Svako snosi posledice svojih postupaka kao svoj krst, jednostavno, a najveća koju Marjanović treba da oseti je žal kad vidi nacionalni tim na pobedničkom postolju, koja god medalja bude svetlucala na grudima.

Košarka 17.07.2016 | 00:00 Genijalna knjiga Duška Kovačevića, nastala po tekstovima koje je najveći živi dramski pisac svojevremeno objavljivao u NIN-u, nosi naziv „20 srpskih podela (Srba na Srbe)“ i u njoj je detaljno i duhovito anamnezirao sposobnost našeg naroda da se umnožava podelama, kao da smo, Bože me oprosti, nekakve amebe.

U tim podelama, po Kovačeviću i po našem nacionalnom kodu, učestvuju i sadašnja i bivša braća, rođaci, kumovi, prijatelji. Iza njih su građani i seljaci, stari i mladi, muški i ženski, rođeni i nerođeni. Svi su sposobni da se zavade u trenutku, oko najvećih i najmanjih stvari, da okrenu leđa jedni drugima i da podignu među i zidove.

Pa, ovog leta, ono najvrednije što imamo kao sportska nacija, košarka – nazdravlje vaterpolistima, sjajnim momcima koji ipak nikada neće imati slavu kao oni koji se bave mezimicom među našim sportovima, igrom koju sticajem genetskih okolnosti i vrednog rada četvorice očeva osnivača jugoslovenskog basketa, kapiramo bolje nego drugi – bila je zaslužna za 21. podelu, onu na Saleta i na Bobija.

Nije to baš toliko loše, mada će mnogi smatrati da je svaka polemika bila suvišna.

Nije bilo loše jer iz krunskog razloga: previranja oko jednog jedinog igrača pred odlazak na fantastično izborene Olimpijske igre, previranja koja su išla dotle da su i prodavci na Kalenića pijaci imali šta da kažu na zadatu temu, pokazuju da nam je i dalje strasno i strašno stalo do košarke, da se onaj naboj koji prati reprezentaciju, bilo da je u plavom ili u crvenom dresu, bilo da se zove SFRJ ili samo kratko Srbija, a bez kojeg ne bi bilo najvećih uspeha, nije izgubio. Drugi sportovi mogu samo da zavide prostoru koji je jedan sukob bez sukoba dobio u javnosti.

Neki će reći da je pleonazam bilo šta dodavati na otvoreno pismo koje je košarkaškoj i inoj javnosti uputio selektor Aleksandar Đorđević.

Da, u pravu ste, tamo je sve rečeno.

Od čoveka koji je toliko sjajan motivator da u četvrtom minutu finala Svetskog prvenstva, hajde da priznamo svi to sebi bez trunke crvenila u obrazima, zaista verujemo, i mi pred ekranima i oni tamo na terenu, da možemo da tučemo Amerikance – nismo uspeli, ali smo se makar lepo izigrali, i već tada znali da ćemo se sresti u Riju – nije se moglo očekivati da bude drugačiji nego takav: iskren, jasan, pošten, staložen i promišljen, da ugasi požar na vreme, spusti strasti među igračima i narodom i da na miru ode na pripreme za ono veliko. Da preuzme odgovornost na svoja pleća, podsetivši da je zajedništvo najvažnije.

Istina je, ako imate cilj i ako ste spremni potpuno da se posvetite njemu, sitne razlike i razmirice padaju u drugi plan (zna on to najbolje, pošto jedan Saša nije sa drugim Sašombio prijatelj van terena 1992. – i to je eufemizam! – ali su se na parketu kapirali, pomagali i ginuli jedan za drugog), samo je važno da svi gledate u istom pravcu.

Znaju svi njegovi puleni da igraju basket, pobogu, neko na jedan, neko na drugi način, neko malo bolje, drugi za nijansu lošije, ali nijedan se velikan čiji dresovi krase virtuelne svodove imaginarne Kuće slavnih jugoslovenske košarke – mada bi to pre trebalo da bude pozlaćeni dvorac – ne bi postideo nijednog od svojih naslednika.

Nije, zato, slučajno što je Đorđević u čitavom svom obraćanju pisao Ekipa. Tako, sa velikim slovom E.

Nije slučajno ni što smo uglavnom zaboravili na sve te reči koje se pišu velikim slovom, zarad sitnih interesa, svađa i podela.

Vodio se onom izrekom Karija Pešića – parafraziraćemo: „Jedan igrač u košarci ne može da donese trijumf, ali baš taj igrač može da skrivi poraz“ – ili ne, Đorđević se odlučio da vrednuje beskompromisni patriotizam; ali mnogo više, on se opredelio za oprobani sistem koji je, svedoci smo, funkcionisao.

Ne samo zato što ovi momci koje će voditi preko Atlantika na jedne čudne Igre, o kojima se pre početka uglavnom priča o negativnim tonovima, zbog problema u zemlji domaćinu, umeju da igraju zajedno i što se poznaju u dušu (slučaj Nikole Jokića, koji se uklopio toliko dobro, samo je još jedan argument da postoji posebna škola ovdašnje košarke, zasnovana na improvizaciji i vicu, koja je večna dok su joj deca poput njega verna), već i zbog voljnog momenta usled slatko-kiselih trenutaka iz prethodna dva leta.

Ovi momci imaju očevidnu želju da se ponovo oprobaju s Amerima, i to dva puta. I da se osvete Litvancima za ono što su nas i bukvalno pretukli u onom ružnom polufinalu. (Cenim da bismo ih već narednog dana bili tukli sa dvadeset razlike, ali neka, vendeta je lepša kada malo odstoji.) Da završe veliki posao oko nabijanja kompleksa Špancima.

Sale, podvucimo to crvenom bojom još jednom, treba da uživa nepodeljeno poverenje nacije u svakom trenutku. Ima onih koji će reći da je glupo porediti sva ta ogromna dostignuća na terenu sa ovima s klupe; lupaju, lažu i varaju takvi, jer to je, videli smo u protekle dve godine, isti onaj Sale koji je u gaćama i u glavi imao sastojak što čini ključnu razliku između učesnika i pobednika.

Sale je bio onaj koji se pita. I protiv Huventuda i protiv Marčuljonisa u zloj atinskoj noći, i protiv Hrvata, kada je karma krenula da im udara kamatu na ono kukavičko napuštanje podijuma. I protiv Francuza i protiv, opet, Litvanaca, sa olovkom i tablom u rukama.

I kad god se pitao on, nekako je sve, na koncu, bilo kako treba.

Zato je lako prevazići ovu, 21. srpsku podelu, i zamisliti onu jednu srećniju, avgustovsku: na one koji misle da je svaka medalja na OI veliki uspeh i one kojima će ipak biti krivo što nismo uspeli da pobedimo poslednju verziju Dream Teama.

A Bobi, dobroćudni džin koji je za svega dve godine napravio karijerni dvokorak od sedam svetlosnih godina i napredovao u jednog od najboljih belih centara?

Ne sme da bude nikakvog osvetničkog duha prema njemu. On je veliki igrač, koji je sve dominantniji iz dana u dan – onaj Greg Popovič znao je šta radi, ne brinite – i dogodine bi mogao u najjačoj ligi na svetu da pokaže da je mnogo više od maskote za američke televizijske stanice.

Svaki njegov potez ovog ranog, vrelog leta treba razumeti, posebno u zemlji u kojoj se od reči Ekipa mnogo češće koristi reč Egzistencija, pa i ako je za sve bila kriva komunikacija, pošto mu je već bilo odštampano prezime na dresu za turnir u Areni.

Svako snosi posledice svojih postupaka kao svoj krst, jednostavno, a najveća kojuMarjanović treba da oseti je žal kad vidi nacionalni tim na pobedničkom postolju, koja god medalja bude svetlucala na grudima; i još snažniji ponos što smo svi svesni da je i njemu tu bilo mesto po igračkim kvalitetima.

A on je takav čovek da bi mu ta slika mogla dati još veću motivaciju da dogodine bude deo reprezentacije kada, sa Saletom, najzad budemo vraćali kući ono što nam po starini, održaju i tradiciji pripada – evropsko zlato.

Izvor: mozzartsport