Анализа - финале ЛШ: Какву тајну крије фудбалска катедрала у Милану?!

"Сан Сиро" или "Ђузепе Меаца". Свеједно. Јасно је о каквој фудбалској светињи је реч. На њој ће у суботу четврти пут бити одиграно финале Купа, тј. Лиге шампиона. Крије ли овај стадион неку тајну? Жели ли нешто да нам каже?

Фудбал 28.05.2016 | 18:00
Анализа - финале ЛШ: Какву тајну крије фудбалска катедрала у Милану?!

Миланска фудбалска катедрала, дом великана са укупно десет титула првака Европе, један од најважнијих, најлепших и најакустичнијих стадиона на свету, у суботу 28. маја 2016. четврти пут у 61 година дугој историји Купа и Лиге шампиона биће домаћин финалног меча.

Ако питате "росонере", играће се на "Сан Сиру", ако питате "неразуре", финале сезоне је на "Ђузепе Меаци". У оба случаја савршено је јасно о ком се здању ради и какве се трофејне сале налазе испод трибина, на којима може да се окупи 80.018 гледалаца.

Осим ако сте италијанска рок икона, Васко Роси, односно "Ил Бласцо", па вам на концерт дође 229.132 фанова.

Не знамо како су сви стали, не питајте нас, али то је званичан рекорд када је посета на "Меаци" у питању.

У госте стижу два мадридска клуба, са такође десет титула шампиона континента, али далеко неравномерније распоређених у поређењу са домаћинима, Миланом и Интером – састају се други пут у последње три сезоне Реал Мадрид и Атлетико Мадрид!

Субота, 20.45.

Док је готово немогуће претпоставити исход судара постава које ће са клупа предводити двојица некада великих играча, који су баш на том месту играли важне мечеве, покушали смо да сазнамо да ли сам стадион крије нешто? Може ли се нешто закључити из претходна три финала КЕШ/ЛШ одиграних у "Граду моде"? Постоји ли нека традиција везана за финала заказана у италијанском центру економије и моде?

Знате ли шта смо закључили? Да, ако је до "Меаце", у суботу увече биће свега! И биће веома занимљиво...

"Ово је трава на којој може се да се игра, а не она кромпирска на 'Сан Сиру'", незадовољно је крајем 90-их година климао главом легендарни Роналдо Назарио Да Лима, када је са Интером гостовао Бајерну, на некадашњем "Олимпијском стадиону" у Минхену.

И заиста, терен "Сан Сира" био је ругло све до недавно, из три разлога:

а) За разлику од већине стадиона које користи један клуб, овде се играло сваке недеље, а некада и више пута недељно, у зависности од распореда Интера и Милана у куповима и евро-такмичењима;

б) Високе и стрме трибине прекривене кровом, кроз ког сунчеви зраци једва некако, бацају хладну сенку на травњак током највећег дела обданице;

ц) Ломбардијске дуге и оштре зиме испраћене и дочекане магловитим јутрима нису клима која прија финој травнатој подлози;

Тек од недавно, када су корисници стадиона – власници Интера и Милана – одлучили да плате најскупљу могућу подлогу у свету фудбала, "Дессо ГрассМастер", ствари су се драстично поправиле, па Кристијано Роналдо и Фернандо Торес неће моћи да оптуже "мравињаке" за евентуалне промашене зицере.

Поређења ради, исти произвођач "гаји" подлогу на "Вемблију", "Олд Трафорду", Емирејтсу", "Енфилду", "Вајт Харт Лејну", "Етихаду", "Ајброксу", "Алијанц Арени", "Амстердам Арени", али и бројим стадионима на којима се игра амерички фудбал, рагби, итд, па су чак актери финалног меча терен димензија 105/68 истакли као један од повода да игра буде – спектакуларна.

А, биће спектакуларна и ако се осврнемо у прошлост. Ево неких од закључака које смо извукли после "чешљања" претходна три миланска финала: Интер – Бенфика 1:0 (1965), Фајнорд – Селтик 2:1, 1:1 (1970) и Бајерн Минхен – Валенсија 1:1, пеналима 5:4 (2001).

- Фаворит није увек био и победник;
- Ако неко да неопрезну изјаву, доживеће дебакл;
- Не мора да значи да ће победити онај ко поведе;
- Велика је вероватноћа да ће грешка одлучити победника;
- Могућ је важан превид главног судија;
- Гол из слободњака не би био изненађење;
- Извесно је да ће бити пенала у регуларних 90 минута, можда и на крају;
- Могућност да буду одиграни продужеци износи 67 одсто;
- Постоје изгледи да ће невезано за исход финала шампион Европе 2017. бити Реал;

Образложићемо...

27. мај 1965, Интер – Бенфика 1:0 (1:0)
/Жаир 43/

Интернационале: Сарти, Бургнич, Гвамери, Пићи (капитен), Факети, Бедин, Суарез, Корсо, Жаир, Мацола, Пјеро. Тренер: Ерера.

Бенфика: Кошта Переира, Жавем, Хермано, Раул, Круз, Нето, Колуња (капитен), Жозе Аугусто, Торес, Еузебио, Симоеш. Тренер: Шварц.

Лисабонски "орлови", у то време увелико двоструки прваци Европе, предвођени незадрживим Еузебиом, претили су да ће послати омладинце на финале Купа шампиона уколико УЕФА не одлучи да промени место одигравања финала.

Али, никоме није ни падало на памет да попусти, тим пре што је "Меаци" додељено финале и пре почетка сезоне у који је "Гранде Интер" ушао као првак Европе, након незаборавне представе на "Пратеру" и победе од 3:1 над Реалом, 1964. године.

Било је јасно коме припада улога фаворита пред 89.000 људи, махом Интериста, који су френетично дочекали момке легендарног Еленија Ерере и носили их до победе, минималне, али заслужене.

Са Ерером и Интером се знало – гол је готово немогуће да им дате, а ако они први поведу, судија може лагодно да одсвира крај. Било је то доба "катенаћа", а нико га није играо боље од "неразура". Међутим, нико није ни помишљао да Бенфику отпише, тим пре што се радило о тиму који је играо пето финале Купа шампиона у шест сезона са половичним учинком пре тога.

"Бенфика има довољно искуства и знања у сваком појединцу да поквари журку на 'Сан Сиру'", рекао је Ерера пре финала и ваљало би запамтити ову изјаву због нечега о чему ћемо писати.

Интер је нешто боље "отворио" меч, али се ниједног тренутка није потпун отворио, свестан шта Колуња може с лоптом на средини. Капитен Бенфике је доминирао, али је Интер повео у 43. минуту преко Братилца Жаира, који није упутио ни јак, ни прецизан ударац, али се голман Португалаца, Кошта Переира обрукао – лопта му је "прошла кроз руке" и завршила у мрежи, из које није морала да буде ни вађена.

Уследило је полувреме и наставак у којем је свима било јасно због чега је те сезоне само Глазгов Ренџерс, једном, успео да погоди мету на "Меаци". Када се трагичар Переира повредио у финишу меча, а тренери су у то време имали право на једну измену и извршили су је, на гол Бенфике морао је бек, Хермано, "орлови" су изгубили играча у пољу и утакмицу, у којој је употпуњена легенда о Ерери, Факетију, Мацоли и "Гранде Интеру".

6. мај 1970, Фајнорд – Селтик 2:1, 1:1 (1:1)
/Израел 32, Киндвал 116 – Гемел 30/

Фајнорд: Питерс-Графланд, Ромејн, Израел (капитен), Ласеромс, Дивендбоде, Хасил, Јансен, Ван Ханегем, Вери, Киндвал, Мулијн. Тренер: Хапел.

Селтик: Вилијамс, Хеј, Мекнил (капитен), Броган, Гемел, Мардок, Оулд, Џонстон, Хјуз, Валас, Ленокс. Тренер: Гемел.

Ова утакмица лако је могла да буде неодиграна, буквално, а потом је недостајало само четири минута да буде заказана нова, два дана касније.

Крајем 60-их, Италија се налазила у економској кризи и тог пролећа '70. земља је била паралисана генералним штрајковима радника поште, јавног превоза, саобраћајаца, итд. На дан финала у Милано се сјатило око 100.000 људи из Глазгова и Ротердама од којих су само по 25.000 њих имали улазнице. Настао је хаос. Превоз није радио, а није било ни довољно полицајаца за обезбеђивање јавног реда и мира.

Ка "Меаци" се ишло пешке, било је и уличних туча, међутим права драма одигравала се у просторијама стадиона, где су запослени на стадиону који је тада, а и сада, био у власништву Града Милана, дочекали "прави" тренутак да затраже заостале зараде и протестују због лоших услова рада.

Кажу да су капије стадиона већ биле отворене за прве навијаче, када су преговарачи успели да наговоре запослене да упале рефлекторе и дозволе да утакмица буде одиграна.

И одиграна је, а почела је много пре тога.

"Фајнорд није наш калибар и нема ни спремност, ни жељу за борбом играча Лидса. Брзи гол и решићемо све. Једина права опасност за нас смо ми сами. Ако Џими Џонстон буде отпевао своју песму, победићемо", рекао је гордо и наивну менаџер Селтика, Џон "Џок" Стајн.

Шта га је навело на овако нешто? Не знамо. Можда то што пре 1970. ниједан холандски клуб није био првак. Можда зато што је Селтик три године раније, у Лисабону, спречио "Гранде Интер" да освоји трећу титулу првака Европе у четири сезоне, а та генерација "келта" названа је херојима, "лисабонским лавовима"... Било како било, Штајн се поиграо са кармом, а карма увек има последњу реч.

Након што су на путу ка Милану избацили Лидс, Бенфику и Фиорентину, играчи Селтика проглашени су с правом за фаворите у финалу, но аустријски тактичар Ернст Хапел није имао ништа против – из поменутих утакмица све му је било јасно. Ставио је двојицу чувара на Џонстону и оставио Хасила, Ван Ханегема и Јансена да играју 3 на 3 са Мардоком, Конелијем и Оулдом на средини.

Мало је рећи да су момци са "Де Кајпа" добили тај дуел, голман Еван Вилијамс био је на мукама од првог минута, али је његов колега, Питерс-Графланд, први вадио лопту из мреже, јер је у 30. минуту Тони Гемел био прецизан из слободног ударца.

Само два минута касније, прекид на другој страни и изједначење. Стрелац, такође из слободњака, био је капитен Фајнорда, Маринус Израел, популарни "Гвоздени Ринус" (Ирон Ринус). Само је Вилијамс на голу Селтика крив што су се играли продужеци, а у њима је зелено-белима недостајало четири минута да – према тадашњим правилима – закажу нови меч два дана касније.

Пенали нису постојали као опција, али се Швеђанину Олеу Киндвалу, једном од двојице странаца у тиму Фајнорда, није играло опет – у 116. минуту вешто је искористио дуплу грешку, прво капитена шкотског тима Билија Мекнила, потом и судије Конћета Ло Бела, и постигао гол који надменим "келтима" није дао шансу да се искупе.

Покајали су се – меч у ком су били самопрокламовани фаворити изгубили су тако што се Мекнил оклизнуо на једну "бунар" лопту из прекида, а потом у очају избио лопту руком и изазвао Ло Бела да покаже на белу тачку, но док је Италијан нашао пиштаљку, ставио у уста и дунуо, Швеђанин није часио часа, примио је лопту, заобишао Вилијамса и погодио за 2:1.

Уместо на белу тачку на 11 метара од Вилијамса, Ло Бело је "мртав 'ладан" показао на белу тачку на средини терена и окончао меч који је започео четворогодишњу доминацију Холанђана у Европи, јер се на Фајнорд надовезао Ајакс Јохана Кројфа са три титуле у низу.

Преко 200.000 људи дочекало је хероје у Ротердаму, док се један човек тихо вратио у Глазгов и био помилован само због лисабонског чуда из 1967. године. Говоримо о Стајну.

23. мај 2001, Бајерн Минхен – Валенсија 1:1 (0:1), пеналима 5:4
/Ефенберг пен 50 – Мендијета пен 3/

Бајерн: Кан, Сањол, Куфур, Андерсон, Линке, Лизаразу, Харгривс, Ефенберг, Шол, Салихамиџић, Елбер. Тренер: Хицфелд.

Валенсија: Кањизарес, Англома, Ајала, Пелегрино, Карбони, Бараха, Мендијета, Гонзалес, Аимар, Санчез, Керју. Тренер: Купер.

Ни пре, ни после, није одиграна утакмица налик овој између Отмара Хицфелда и Ектора Купера.

С правом, треће миланско финале између Бајерна и Валенсије названо је "Пенал финале", јер су сви погоци постигнути с беле тачке, досуђена су три пенала за 120 минута игре и искоришћена два, а потом су се пуцало још седам серија све док коначно Бајерн није стигао до четврте титуле првака Европе, прве после четврт века, а Валенсија изгубила финале Лиге шампиона другу годину заредом.

Укупно, изведено је 17 пенала на тој утакмици, после које је чувар мреже Бавараца, Оливер Кан, проглашен за најбољег актера сусрета. Питамо се због чега...

И једни и други стигли су на Дуомо са још свежим ранама, јер је Бајерн у чувеном финалу у Барселони две године пре тога изгубио 2:1 од Манчестер јунајтеда иако је водио до 90. минута, док је Валенсија сезону пре тога доживела дебакл у париском финалу са Реал Мадридом, који је победио 3:0. Ваља приметити и да је Хицфелд на "Меацу" дошао као првак Европе из 1997. са Борусијом Дортмунд, док је такође сјајни тактичар, Купер, имао два везана неуспеха у финалима евро-купова, 1999. са Мајорком и 2000. с Валенсијом.

Не може се рећи да је Хицфелд "добио" Купера, иако је током 120 минута утакмице Бајерн био бољи тим, са поседом лопте од 66 одсто и десет удараца ка голу више од "слепих мишева" (19:9). Био је то рулет од прве секунде и стало је на – црвено.

Валенсија је повела у 3. минуту када је Патрик Андерсон играо руком, а Холанђанин Дик Јол први пут показао на "креч", одакле је Гаиска Мендијета надмудрио Кана. Само два минута касније – нови пенал! Жоселин Англома срушио је Штефана Ефенберга, Мехмет Шол наместио ударац, а Сантијаго Кањизарес забележио велику одбрану и сачувао предност свом тиму, који је наставио да се брани и то прилично успешно све до 50. минута.

Тада је Јол одлучио да је и играње руком Амедеа Карбонија у дуелу са Карстеном Јанкером повод за најстрожу казну, Ефенберг је поштедео Шола потпуног дебакла, преузео је одговорност и лопту послао у једну, Кањизареса у другу страну, а утакмицу у продужетке у којима су 22 играча на терену чекала само једно – пенале!

Пауло Сеђро отворио је серију ударцем преко пречке, после чега је фантастични Мендијета и други пут добио рат са Каном. Валенсија је задржала предност после друге серије у којој су погодили Хасан Салихамиџић и Џон Керју, али у трећој серији успешан је био Александер Циклер, не и Златко Захович ког је Кан прочитао као дете буквар.

У четвртој серији доминирали су голмани – Кањизарес је зауставио трагичара Андерсона, који је после скривљеног пенала и промашио један, али му се у сваком смислу реванширао Карбони, чији су ударац зауставили и Кан и пречка.

Хицфелд и Купер за пету серију оставили су Ефенберга и Рубена Бараху и нису погрешили, добар избор у шестој били су и Биксент Лизаразу и Кили Гонзалес, али како је понестајало вештих стрелаца у реду за чекање, дефанзивци су изводили у седмој серији и она је била последња – Томас Линке јесте, Маурисио Пелегрино није погодио мету, погодио је само ко ће бити играч меча – Кан!

Мало је недостајало да финале буде завршено после поноћи, а испоставиће се да ћемо на наредно, четврто миланско финале Лиге шампиона чекати 5.484 дана, односно 15 година и пет дана, а ако хоћете, пуних 7.896.960 минута.

Не би смело да разочара!

П. С. Остали смо вам дужни објашњење за једну тачку из горе наведених претпоставки - зашто ће Реал бити шампион Европе 2017? Па, Реал Мадрид две своје титуле првака континента освојио је у сезонама које су дошле после миланских финала, 1966. и 2002.

Извор: мондо.рс

Коментари / 0

Оставите коментар