Анализа и сјећања: Он је био ''први Принц Рима''...!

Фудбал 28.04.2016 | 23:15

Био је то скуп племића, аристократија окупљена око гладијаторске арене у граду на седам брежуљака. Седам краљева је дотад имао Рим: од Ромула, сина бога Марса, који ће убити свог брата због свађе око међе, до Тарквинија Охолог, због чије ће тиранске власти народ одлучити да га збаци и да оснује републику.

Требало је да прође двадесет и пет векова да се појави осми.

Рођен на југу Бразила, у богатој и мирној држави Санта Катарина, звао се Пауло Роберто Фалкао, био је најбољи ортак Доктора Сократеса и Професора Зика, али тек ће у Риму, када обуче жуто-црвени дрес, бити крунисан као осми краљ Рима, први у два и по миленијума, једини суверен чија власт никада није довођена у питање.

Висок, танких ногу, елегантан као нека ретка угрожена птичја врста, делио је лопте које су имале очи, давао је голове који су имали став и препознатљивост, и почетком осамдесетих, говорио је то и његов велики ривал Мишел Платини, од Фалкаа, по којем ће се после звати и неки други фудбалери, није било бољег играча на читавим Апенинима.

Само, краљ не би био краљ без искусног Барона. Нилс Лидхолм, којег ће на Чизми – а има ли природнијег поднебља за играње најбољег фудбала од тог парчета обуће којег су некада давно богови, не без задње намере, ставили на лице планете Земље? – звати “Ил Бароне”, четири пута ће водити Рому са клупе, али ће тај други долазак бити најпродуктивнији и најдивнији, када му Фалкао донесе титулу 1982.

Последњи слог у легендарном трилингу послератног Милана, Гре-Но-Ли, Швеђанин ће бити иноватор и на терену и уз њега, а посебно ће му срцу прирасти играчи који су били исти као он. Вечити заљубљеник у фудбал обиграваће зато и око школских игралишта не би ли приметио неког надареног дечака са меканом ногом и плесним покретима, и није тешко замислити да, ево већ десету годину, негде одозго невидљивом руком води скауте Милана и Роме, потапше их по рамену као задах хладног шведског ветра и каже “Гледај овог малог, биће нешто од њега”...

То се, уосталом, само стрпљиво, десило и у овој причи.

Краљ и Барон су, дакле, били ту, и Рома је освојила прву титулу од 1942. И прву која је, рећи ће то сви који не воле тај клуб, била неупитна. Онај ратни скудето био је, у неку руку, проклетство клуба са олимпијског стадиона: говорило се да га је издејствовао лично Дуче – што је једина титула у овом тексту на коју треба пљунути – да је Мусолини наредио осталима да се склоне не би ли тим на чијем је челу био Мађар Алфред Шафер најзад постао шампион.

Конкуренција је била велика, тада је у Венецији играо момак по имену Силвио Мацола, и његов другар Енцо Лоик, тандем који ће касније постати ударна игла нечега што ће се звати Гранде Торино, и што ће нестати у једном тренутку, на брду изнад града, када авион Фиат Г.212 закачи базилику Суперга и од можда најбољег италијанског тима свих времена остану само сећање и непребол; Јувентус је имао Ризу Лушту, момка из Митровице, који ће научити фудбал у рудницима Трепче пре него што срећу нађе у Италији, и то је једна скроз друга прича; али Бенито је, говорио је касније чак и велики Еленио Ерера (“Навијачи Роме ме не воле, али заборављају да им је једину титулу поклонио Мусолини!” била је реченица због које је морао добити отказ на Олимпику), Бенито је одабрао Рому, и тако Вучици учинио медвеђу услугу.

Деценијама касније, Краљ и Барон су, дакле, били ту, и град на седам брежуљака, град са осам владара, најзад је славио други скудето.

Недостајао је само Принц.

Он је морао бити домаћи производ, он је морао одрасти на тим улицама, јурити за лоптом прво у предграђима, у парохији Сан Ђузепе, па у Санта Марија дела Моле, па тек онда, уличицама око Тибра, све до Форо Италико, иначе не би могао да постане то што је постао, иначе ова прича не би имала призвук бајке. И морао је живот, срце, душу, ноге и сав свој таленат завештати само једном клубу, само једном дресу. Чак и ако би се повремено појавио у неком другом.

Да, у данима када сви славе Франческа Тотија, када син Рима изазива мешавину осмеха и суза, радосница када се појави на трави и постигне два гола за три минута и покаже да је и даље најбољи играч Роме, и великих, тешких, мушких, оловних суза када се неколико стотина хиљада људи пробуди и схвати да Тоти има скоро 40 година, да оно што је могао Лидхолм педесетих више не може; у данима када се Рим поново опредељује између Ромула и Рема, између Цезара и Брута, између Тотија и Спалетија, ваља се подсетити првог – а немали број неких, укључујући и нашег Жељка Пантелића, рекао би и јединог – човека који је добио титулу у Вечном граду, мајстора без којег би Тотија можда и било, али оваквог Тотија сигурно не би.

Ил Принципе. Ђузепе Ђанини. Принц.

Или, много пре тога, како су момка са цртама лица које су га могле одвести и у Холивуд, само да је хтео, са дубоко утиснутим тамним очима, из којих би се повремено могла намирисати меланхолија, са дугом косом, звали: Паперелла. Патак.

Не због имиџа, рекли смо, већ јер је и у највећој води, и у највећем блату, могао да одржава равнотежу и да дрибла; те ће му способности добро доћи током читаве каријере, када терени нису били с толико негованим подлогама као данас, када би се травњак на стадионима од Удина до Сардиније зачас претворио у бљузгаву ораницу.

Ђанинијев отац Гилдо – који је, опет, име добио по генералу што је повео устанак против цара Рима Хонорија – био је велики навијач Роме и није му се свиђало што је мали Пепе ишао на пробе у Лацио и у Милан, лакнуло му је када је једног дана на врата породичне куће, где је Ђузепе живео са два брата, закуцао лично Дино Виола. Стари лисац је написао чек на 40 милиона лира, и наредног дана шеснаестогодишњи Ђузепе Ђанини појавио се на Стадио Олимпицо, да са њега не оде наредних 17 сезона...

Већ тада се видело какав ће играч постати тај Патак, и мада је принчевско звање ипак било далеко, већ тада су Дино Виола и Нилс Лидхолм честитали један другом што је, ту испред њиховог носа, пронађен такав драгуљ; већ тада је Барон трљао руке што је Краљ, Пауло Роберто Фалкао, добио наследника којег ће несебично обучавати да постане већи него што је и он био.

Ментори ће само додати нордијску сталоженост и бразилски шмек ономе што је тинејџер већ знао. А знао је превише за своје године: природни левак једнако је добро ролао лопту десном, у још крхким ногама крила се снага римских легија и кохорти, па би са 15-20-30 метара слао бомбе ка мрежи, а са својих 177 центиметара некада је умео да скочи и по пола метра у вис и да челом нациља рашље, ухвативши голмана на кривој нози. На старим клиповима пребаченим са драгоцених ВХС-касета, на којима се слави његово умеће, они мали детаљи су запањујући: лопта залепљена за ногу, фантастичан преглед игре, а глава увек подигнута, увек загледана у два следећа потеза противника и сопствених шпицева. Кога следећег да проиграм?

Било је то доба када је италијански фудбал поново почео да влада планетом: у ери непосредно након златног доба “катенаћа” изникла је генерација која ће донети титулу светског првака 1982, са Тарделијем, Росијем и Алтобелијем; на њих се угледао Ђузепе Ђанини, само што је у његовим покретима увек било нечег још више аристократског, толико префињеног да би се сви изненадили што би, када би га крампон центархалфа огребао, из његових вена текла црвена, а не плава крв.

Почетак је, пак, био као из хорора: последњег дана јануара 1982. Рома – тада у трци за прво место са Јувентусом и Фјорентином – игра кући са Ћезеном, 0:0 је, гости се бране од свих атака Фалкаа, Кјерика, Контија, и у 56. минуту Лидхолм даје шансу осамнаестогодишњем Пепеу. Напади се настављају, а онда свега пет минута до краја тај клинац покушава да дода лопту спољном негде на двадесет метара од противничког гола, не успева, уместо тога је даје играчима Ћезене који су осетили слабост: то није само севање контре, то су били интензивни удари грома у свега неколико секунди, и на семафору је 0:1, и титула је предалеко...

Лидхолм схвата да је пожурио и враћа Ђанинија у Примаверу, одакле ће овај гледати и како Фалкао и Анћелоти доносе титулу 1983, и биће на стадиону наредног пролећа, када Брус Гробелар и његове шпагете одузимају шансу Роми да постане првак Европе, на свом терену.

А онда стиже јесен 1984. Фалкао већ троши последњу сезону за Гиаллороссе, и његов природни наследник почиње да игра заједно с њим, како би промена била што неприметнија. Исто се догађа на клупи, где једног Швеђанина замењује други, талентовани Свен-Горан Ериксон, са титулама за Гетеборг и Бенфику у свом ЦВ-ју, и са Купом УЕФА са шведским клубом.

Тако је почела приповетка о Вучици и њеном Принцу.

У наредних десет година, Ђузепе Ђанини биће незаменљив у везном реду Роме, о њему ће се певати песме, његови ће се потези препричавати и имитирати, њему ће се промашаји опраштати, али од њега ће се увек очекивати да да литар зноја више. У тиму који није пуцао од квалитета на сваком делу терена, који је имао проблема и организационе и фудбалске природе, који је успевао да освоји само Цоппа Италиа, али не и да буде близу трећем скудету тих година када су почасти међусобно делили милански гиганти и Марадонин Наполи, у тиму који је поносом и напорним радом, у таквом тиму само једно је име било сигурно.
“Играти десет сезона заредом за Рому било је невероватно, али и ужасно тешко. Притисак је већи на нас момке из града, ми смо они који треба да ходају овим улицама након пораза. А ја сам био капитен тима који је увек кокетирао са кризама, и који је ретко када резултатима обрадовао навијаче”, причаће Принц годинама касније.

И још нешто ће рећи:
“Шта је за мене била Рома? Све. Цео мој живот. То што сам био капитен и симбол тог тима није била само одговорност, то је била љубав и страст”.

Ђузепе је био Рома и Рома је била Ђузепе, чак и кад није ишло.

Ето још мало паралела са Франческом Тотијем: и он је у годинама након највећег успеха, трећег скудета под Капелом, често био превише бољи од саиграча – рекло би се да је то и данас, на прагу пете деценије живота – али ту се испреплетаност ових прича не завршава.

Ђанини је бриљирао у Роми, али у италијанској репрезентацији није ишло све како треба. Замишљено је, наравно, и нацртано је било, да Азури освоје Мундијал 1990, али Ђанини на њему није показао свој шљаштећи, барокни стил. У ригидној формацији 4-4-2 Принц није могао да се истакне, херој се појавио ниоткуда, Салваторе Скилаћи, а Ђузепе је завршио турнир са само једним голом, против скромних Американаца – није, вероватно, превелико чудо што је најбољи меч на СП одиграо баш на свом Олимпику.

Низбрдицу је тешко савладати. Многим тренерима сметао је, баш као што ће им сметати две деценије касније, осећај и атмосфера у граду да не смеју да дирну у њега јер ће тако дирнути у саму срж онога што је тај клуб и у само срце најверније Цурве. Отавио Бјанки одузео му је чак и капитенску траку, и да лета 1992. Рому није узео Мистер Вујадин Бошков, Ђанини би вероватно био отеран из клуба. Овако, велики српски и југословенски алленаторе вратио је Принца у живот.

Имао је и разлога, не само фудбалског: као што је Фалкао био тутор њему, тако је сада Принц по налогу Бошкова добио нови, можда и још важнији задатак. Да под своје узме једног малог Римљанина, који је као дете облепио целу своју собу постерима Ђанинија, који је желео да буде исто што и он, па још и више. Који се није надао, или се можда баш надао, да ће постати други принц Рима...
“Мој идол је био Ђузепе Ђанини. Проучавао сам сваки његов покрет и желео да будем исти као он”, причао је Тоти.

А онда, онда се догодила недеља, 6. март 1994. Римски дерби и Лацио као домаћин. Читава та сезона била је катастрофална: Рома од почетка децембра није успела да забележи нити једну победу и били су свега једно место изнад зоне испадања. Бакље су спустиле тешку копрену магле када је Винтер већ у шестом минуту умакао Синиши Михајловићу, заврнуо центаршут и тамо је, непогрешиво, био Бепе Сињори.

Све је у ваздуху мирисало на зло, и када је Балбо са три метра погодио стативу, заледила су се срца навијача Роме. Но Гиаллоросси су имали свог адута, млади Тоти навукао је двојицу играча на десној страни, поиграо се са Негром као да је матор, ушао у шеснаестерац и изнудио пенал.

Принц се вратио тек те ноћи, после повреде која га је мучила готово месец дана, али није било сумње да он мора да шутира.

Превише стегнуто, превише уплашено, јако и скоро по земљи, тек мало у леву страну, Маркеђанијеву десну, и голман брани, и са трибина се чује “Серие Б, Серие Б”, Лацио побеђује са 1:0, тада још фрешки председник, надобудни и пребогати Франко Сенси, излази и даје изјаву која је заболела сваког заљубљеника у клуб.
“Ко год промаши тако важан пенал, не може да буде будућност Роме”.

Ђанини је, сломљеног срца, урадио још једно добро дело или два за свој клуб, против Земанове Фође је исте сезоне сјајним голом донео изједначење и сачувао Рому у Серији А. Плакаће тада, плакаће и пролећа 1996. када постигне гол против Славије из Прага на Олимпику, скине дрес и оптрчи целу атлетску стазу, биле су то, баш као и оне на истом здању равно двадесет година касније, сузе радоснице и сузе велике, тешке, мушке, оловне, јер Ил Принципе је знао да је време за растанак.

Ђузепе Ђанини толико је волео Рому да није желео да је држи као таоца: могао је, на своје име, на стару славу, на хук са трибина кад год би “десетка” изашла из тунела, могао је да остане у њој и са 33, и са 39 година, али није.

Отишао је, знајући да оставља клуб у добрим рукама, знао је да ће се принчевска лоза наставити природним путем, ваљда је и предосетио да ће најновија “десетка” урадити нешто што њему није омогућено, да ће донети скудето, трећи за Рому и други у којем је, на овај или онај начин, учествовао први принц Рима.

Немају све бајке са принчевима леп крај, па је нема ни ова.

Ђанини ће провести још три сезоне покушавајући да игра фудбал, у Штурму, па у Наполију, па у Лећеу, и неће ићи; тај однос меланхолије, среће и туге уништиће му и опроштајну утакмицу у Ромином дресу, пред 40.000 људи који су дошли на Олимпико дан након што је Лацио освојио чудну титулу 2000, навијачи су провалили на терен не би ли додирнули свог принца, има та сцена када Ђузепе плаче, у загрљају Бруна Контија и Франческа Тотија, три генерације легенди Роме, “Није требало овако да се заврши”, јеца Ђанини.

“Није требало овако да се заврши”, био би рефрен који би описао било који други сценарио сем онај у којем Тоти одлази онда када хоће и како хоће.

Уз једну велику, непремостиву разлику.

Ђанини је наследио Фалкаа, Тоти је наследио Ђанинија, а ко може да наследи Тотија?

За град са осам краљева, једним бароном и два равноправна принца, за историју и будућност Роме, за стадион над којим лебди добри дух Нилса Лидхолма, то је много веће питање од тога да ли ће Тоти одиграти још једну сезону или не.

Само, можда ће се као некада одједном, тек тако, појавити нови, девети краљ?