Анализа - Проклетство успјеха: Зашто ПАО није био стрпљив са Ђорђевићем?!

После Жељка Обрадовића који је у Атини поставио највише стандарде, тешко је тренерима да се изборе за газдом Јанакопулосом!

Кошарка 28.04.2016 | 23:45

Када је у јуну прошле године грчки Панатинаикос саопштио да је за тренера довео Александра Ђорђевића, селектора Србије, вероватно није било навијача Зелених који нису у макар полуеуфоричном стању помислили да ће легендарни плејмејкер створити нову династију по узору на ону коју је Жељко Обрадовић направио за 12 година проведених под Акропољем. Међутим, девет месеци и неких 60-ак званичних утакмица касније, газда клуба, живописни Димитриос Јанакопулос одлучио је да Ђорђевићу уручи отказ после елиминације од шпанске Лаборал Куће у четвртфиналу Евролиге. Сама по себи, гледајући традицију атинских Зелених, елиминација у четвртфиналу елитног европског такмичења представља неуспех. Навијачи Панатинаикоса воле да верује да је њиховом љубимцима сваке сезоне место на Фајнал фору, али жеље тифоза су једно, а реалне могућности и играчки кадар клуб нешто сасвим друго. Као што се уосталом и показало у овом случају.

Ако пођемо од састава тима и онога што се дешавало током лета и почетком јесени, јасно је да српски стручњак, иако је имао одрешене руке да састави списак жеља, није могао или није успео да доведе сва појачања са онога што би се назвало А листом. Мирослав Радуљица је без дилеме оправдао епитет играча који прави разлику на центарској позицији. Велико појачање требало је да буде Џејмс Фелдин, али он поверење није оправдао на терену поготово онда када је то било најважније, у дуелима против Лаборала.

Цех после одласка Ђорђевића из Атине платила су и двојица играча са овог поднебља, Огњен Кузмић и Саша Павловић, који су руку на срце често играли по систему топло-хладно, али делује и да су поједини грчки медији само чекали да виде леђа Ђорђевићу како би и поменути двојац пошао за њим. Сличног размишљања, очигледно, били су и људи који доносе одлуке у Панатинаикосу.

Да је управа клуба реаговала мало активније на Ђорђевићеве захтеве, можда до ове ситуације не би ни дошло, али су тек на зиму, дакле после првог дела сезоне, у ПАО стигла још тројица квалитетних новајлија, Маркиз Хејнс, Елиот Вилијамс и Винс Хантер. Да није било њих, сва је прилика да Зелени не би ни стигли до четвртфинала Евролиге. Једноставно, на моменте је деловало да се Јанакопулос понашао као да има "змију" у новчанику. Наравно, одговорност на избору играча у великој мери има сам Ђорђевић, али неке околности му нису ишле на руку. Међу њих спада и чињеница да ове сезоне делује како је Ник Калатес заборавио да игра кошарку, а Димитрис Дијамантидис у последњем периоду играчке каријере не може више да извуче ону своју магију која га је и лансирала на кошаркашки Олимп.

Упркос свему поменутом, ваљало би погледати и шта је то Ђорђевић оставио иза себе. А ти резултати, ако изузмемо пораз у четвртфиналу ЕЛ, уопште нису тако лоши чак и када се мера према критеријумима кошаркашке велесиле што Панатинаикос свакако јесте.

Дакле, Ђорђевић је донео Панатинаикосу трофеј у грчком купу и то тако што је већ у раној фази такмичења победио највећег ривала Олимпијакос. У првенству је Панатинаикос заузео друго место пред почетак плеј-офа, али са истим учинком од 25 победа и једним поразом као и Олимпијакос, с тим што црвено-бели имају бољу кош разлику у међусобним дуелима. А плеј-оф би тек требало да почне.

Међутим, газда клуба Јанакопулос није баш неко кога краси стрпљење од одласка Обрадовића из Атине. За претходне четири године направио је шест промена тренера и то је реална опасност са којом се суочава сваки стручњак који долази у Панатинаикос после Обрадовића.

Са друге стране, за љубитеље кошарке у Србији вест о одласку Ђорђевића из Атине можда и није толико лоша, с обзиром да ће он сада имати више времена да напуни батерије и спреми Орлове за оно што их чека - квалификације за Олимпијске игре и, надамо се, пут у Рио де Жанеиро.